Хуманизам и ренесанса Ренесанса доводи у

Хуманизам и ренесанса

Ренесанса – доводи у питање господарство цркве над људским разумом n На место свештеника долази хуманиста, а уместо побожности долази врлина n Уместо хришћанина, ренесанса препознаје човека, ипак није антиверски расположена већ антиклерикално n

Јакоб Буркхарт 1860. године пише Култура ренесансе у Италији – започело ‘откривање човека и света’’ n 1550. Ђорђо Вазари први пут помиње појам rinascita n

Претече хуманизма и ренесансе Данте Алигијери и Петрарка, Ђовани Бокачо n Препород или ренесанса се најпре јавља у Италији n Хуманизам – изградња живота достојног човеку и уређеног према одређеним моралним и правним начелима n Ренесанса – ‘револуција мисли’ која је почела у Италији током 14. века n Хуманистичке науке – граматика, реторика и стил, књижевност, филозофија морала и историја n

Зашто се ренесанса најпре јавља у Италији – не постоји строга феудална монархија, развијен градски живот, доминација римског права, широка употреба латинског језика код становништва и живот у окружењу антике n Може се рећи да је ренесанса поникла у Фиренци у 14. веку n

Фирентинци први покрећу проучавање класичне латинске књижевности n Фиренца – република која се бори за свој опстанак против миланског војводе и напуљског краља n Пико дела Мирандола – Oratio de hominis dignitate – осликава нови положај човека у средишту ствари и који има слободу одређења n

Хуманисти из Фиренце, почетком 14. и почетком 15. века славе слободарски дух Фиренце – Колучо Салутати n 1427. Леонардо Бруни пише Историју фирентинског народа по узору на Тита Ливија и са снажним критицизмом n Бруни: ‘Човек достиже своје савршенство једино у политичком животу. ’ n Велики покровитељ развоја учености у Фиренци – породица Медичи – најпре Козимо де Медичи n 1478. на власт долази Лоренцо де Медичи (Величанствени) – најзначајнији мецена развоја слободних уметности и слободе мисли n

Марсилио Фичино (1433 -1499. )– филозоф – заговара оживљавање платонизма – оснива сопствену Академију – најзначајнији сарадник Пико дела Мирандола (1463 -1494. ) n Продор ренесансе и у Ватикану n Папа Иноћентије VII узима у службу Пођа Брачолинија и Леонарда Брунија n Лоренцо Вала (1407 -1457. ) – прогласио латински језик универзалним De Elegantiae Latinae Linguae n Вала открио да тзв. Константинова даровница, темељ папске изворне моћи, лажан документ n

Најзначајнији ренесансни папа Лав X (15131521. ) из породице Медичи – потпуно завршена Сикстинска капела – стварају Ботичели, Сињорели, Перужино, Мантења. . . n У Напуљу појава ренесансе везана за Алфонса 5. n Најзначајнији хуманиста у Напуљу Ђовани Понтано (1426 -1503), а уметник Антонело да Месина (1456 -1530) n У Милану зачетник ренесансе деспот Ђангалеаца Висконти (1347 -1402) – гради Универзитет у Павији n

Заслуге за укључивање идеја ренесансе у ондашње образовање – Гварино да Верона и Виторино да Фелтре – оснивају школу n Циљ им је био да подстакну развој индивидуалне мисли проучавањем класика и комбинацијом моралног и физичког усмеравања n Најпознатији њихови ученици и будуће мецене и уметнички ствараоци: Леонео д’Есте, Лодовико Гонцага и Федериго да Монтефелтро n Они подстичу изучавање и грчког језика и књижевности, осивају значајне библиотеке n

n Најкасније ренесанса стиже и у Венецију, зачетник Алдо Мануције (1457 -1515) n Златно доба ренесансе у Венецији било је у 16. веку када стварају: Белини, Ђорђоне, Тицијан, Тинторето и Веронезе

n Музичар Клаудије Монтеверди – Вечерња молитва, најпознатија Орфеј n Два најзначајнија уметника ренесансе: Леонардо да Винчи (1452 -1519) и Микеланђело Буонароти (1475 -1564)

Да Винчи – од раног детињства показује неуобичајну даровитост и учио је у Верокијевом атељеу n 1482. одлази у Милано – из тог времена сачувани су цртежи ратних направа, правио је и многобројне студије о људском телу n

Слика Тајну вечеру у трпезарији цркве Санта Марија деле Грације, ради статуу коњаника која представља Франческа Сфорцу n 1500. се враћа у Фиренцу и наредних пет година слика Мона Лизу n 1508. враћа се у Милано, потом иде Рим па у Француску где и умире n

Микеланђело – син сиромашног фирентинског племића – учи у атељеу Гирландаја, а потом у вајарској школи Лоренца Медичија n 1496. иде у Рим где слика Пјету n 1501. у Фиренци је исклесао Давида и сликао Свету породицу n

За папу Јулија 2. израђује у наредних 40 година гробницу, капелу за породицу Медичи, свод Сикстинске капеле, куполу цркве Светог Петра n Последње дело Страшни суд n Он је први уметник који је приказао људско тело у његовој потпуној анатомији n

Ренесанса се захваљујући комуникацији шири и ван Италије n Свака држава ствара свој идентитет новог учења n У Франуској, на Сорбони, грчки језик и класичне студије уводе Хермонимос и Жан Ласкарикс, n У Енглеској колевка хуманизма је дом Хамфрија, војводе од Глостера, n Томас Мор – Утопија n У Немачкој – Конрад Целтис, Појтингер n Урлих вон Хутен – Iuvat vivere (живети је задовољство) n У Шпанији – Антонио де Небриха n

Николо Макијавели (1469 -1527. ) n 1513. пише Владаoца n ‘Tu se sad postavlja pitanje: da li je bolje da te ljudi ljube ili da te se boje. Odgovor je, da bi najbolje bilo i jedno i drugo; no kako je to dvoje teško sastaviti, mnogo je sigurnije, da te se ljudi boje, negoli da te ljube, ako već oboje ne možeš postići. Jer o ljudima se uopšteno može kazati: nezahvalni su, nepouzdani, pritvorni, izbegavaju opasnosti i pohlepni su za dobitkom; dok im dobro činiš, tvoji su, nude ti svoju krv, imetak, žene i decu, kako sam već kazao, kad je potreba daleko; no kad se nevolja primakne, n

Да би се избегле грешке у садашњости потребно је проучавати прошлост и подржавати успешне људе n 1515 – 1517. пише Расправе о Ливију n Политичка мудрост – налази је у римској републици, њеном уравнотеженом друштву, ефикасном конзулству, грађанској милицији и вери која повезује друштво n Макијавелизам – циљ оправдава средство n Реалиста и антиморалиста у политици n

Најпознатији представник ренесансе ван Италије је Дезидерије Еразмо Ротердамски (1466 -1536. ) n Најпре је био калуђер али бежи у Париз n 1501. пише Enchiridion Militis Christiani – ту пише да су класици, поезија и филозофија увод унајвишу студију - Свето писмо n

Желео је да помеша два света: антички и хришћански n 1508. – Похвала лудости и 1526. Расправе – исмева безвредне калуђере, таште схоластичаре и папе који ратују n 1516. његово издање Новог Завета n

Резиме: Снажан продор антрополошких истраживања – истраживања човека n Повратак античкој филозофији, књижевности, уопште мисли n Руше се стеге које су постојале под плаштом хришћанске догме – разорна критика црквене идеологије n Развој научних дисциплина како друштвених тако и природних n Политизација друштва n Револуција културе живота n