То значи да је за проучавања еколошких проблема

То значи да је за проучавања еколошких проблема неопходно добро познавање, с једне стране, биолошких особина живих бића, односно њихове еволуције, онтогенетског развића, понашања, као и структурнофункционалних својстава и адаптација, а с друге стране, абиогених (или физичко-хемијских) карактеристика спољашње средине (геолошких, орографских, хидролошких, климатских, и других). Полазећи од ових сазнања, еколошким проучавањима се стиже до објашњења свих сложених интеракција које се остварују, како између живих бића, тако и између њих и услова и ресурса средине.

Установљавање термина „екологија“ припада немачком зоологу Е. Хекелу (Haeckel, 1866), који је још средином 19. века дефинисао екологију као науку о односима животиња према околној органској и неорганској средини, као и према другим животињама. Из овог произилази да је Хекел екологију везивао само за животињски свет. Касније је екологија као наука схваћена шире, обухватајући биљке и све друге организме (гљиве, бактерије, вирусе), укључујући и човека.

Екологија је једна од најинтересантнијих грана биологије, свеобухватна биолошка дисциплина која својим сазнањима омогућава да се дубоко продре у тајне природе, у све оне везе које постоје између живих бића и онога што им пружа околина која их окружује. Али, екологија није само занимљива већ и веома корисна наука, сагледана са антропоцентричне тачке гледишта. Познавање еколошких законитости и појава омогућава човеку да природу искористи штедљиво, ненарушавајући њене, закономерно успостављене, више или мање уравнотежене односе, током дуге еволуције живота на Земљи. У томе је, можда, и највећи значај екологије за модерно људско друштво.

Наиме, људска популација, на данашњем ступњу технолошког развоја и незаустављивог пораста, нештедимице искоришћава природне ресурсе, у шумама, на пољима, у рекама и морима, те, на тај начин, све висе мења и нарушава елементарне, првобитне еколошке односе на Земљи. Понашањем, произашлим из непознавања еколошких појава и законитости, али и расипничког, ненамерног или несавесног става према природи, долази, често, до великих и непоправљивих штета за опстанак живог света на Земљи, па тиме и за људско друштво.

Стога, екологија као биолошка дисциплина и наука која се непрестано унапредује, примењена у пољопривреди, шумарству, ловству, рибарству, медицини и другим областима људске делатности, омогућава да се избегну многе штетне и често трагичне последице које су се, увек, током развоја цивилизације уопште, дешавале у природи. На тај начин, она је и наука која подучава и помаже да се сачувају знатна материјална средства, природна богатства и разноврсност органских врста на Земљи.

Иначе, многа практична понашања људи, од вајкада до данас, могла би се окарактерисати као еколошка. Земљорадници из индијанских племена Централне Америке и Мексика су засејавали обрадива поља поликултурама, односно мешавином гајених биљака, кукуруза, пасуља и тикве, јер их је искуство научило да, имитирајући природне скупине биљака, успевају да добију бољи принос. И данас се пољопривредни инжењери баве проблемима смене на обрадивим површинама, да би осигурали бољу жетву и нормалан ток кружења супстанци (пре свега биогеохемијске циклусе угљеника, азота, фосфора и сумпора).

У спољашњој средини се остварују универзалне законитости живота или општи еколошки принципи, као што су: кружење материје (супстанце) и протицање енергије, хијерархијска организација и природе уопште, временскопросторни континуум животних процеса и биолошких система, трофички односи, разноврсност (биодиверзитет) биосфере, и друго. На најважнијим еколошким законитостима почива одржање и трајање живота на планети Земљи. Сваки организам, па према томе, и свака биљна врста се реализује у складу са поменутим еколошким принципима, користећи и прилагођавајући се условима и ресурсима на Земљи.

Спољашња средина није увек и на сваком месту дарежљива према живим бићима, па су она често принуђена да за свој опстанак воде врло тешку борбу. Многе биљке су успеле да се током своје дуге еволуције „наоружају“ таквим својствима која им у негостољубивим срединама, где су услови неповољни, а ресурси се налазе у минимуму, омогућавају нормалан живот. Такви су, на пример, сурови услови у арктичким или пустињским пределима. И у овом случају, екологија је наука која нам, често у изванредно узбудљивим бојама слика ону свакодневну борбу коју разноврсна жива бића, па према томе и биљке, воде да би од природе искористили оно што им је неопходно, да би се заштитили од најразличитијих опасности којима су изложени, да би, најзад, осигурали опстанак своме потомству.

У борби за опстанак врсте се супротстављају, чак бескомпромисно конкуришу једна другој. Насупрот томе, постоје и многобројни односи у којима се врсте узајамно допуњавају, и у којима, рекло би се, једна другој помажу, све до таквих односа да једна без друге не могу опстати.