Славистика Literatura 1 Ivić Milka Pravci u

Скачать презентацию Славистика Literatura 1 Ivić Milka Pravci u

dc754eb6df7f7820ac3c24efcbdca80d.ppt

Количество слайдов: 195

Славистика

Literatura 1. Ivić Milka, Pravci u lingvistici. Beograd, 1990. 2. Кондрашев Н. А. Славянские языки, Moсква, 1986. 3. Kont Fransis, Sloveni. 1 -2. Beograd, 1989. 4. Кондрашев История лингвистических учений. М. , (любое издание)

ISPITNA PITANJA 1. Predmet slavistike. 2. Struktura slavistike 3. Zadaci slavistike. 4. Geneza slavistike kao naučne discipline (Jurij Križanić, M. Lomonosov, A. Vostokov, J. Dobrovski, J. Kopitar, P. Šafarik, ). 5. Slavistika u okviru lingvističkih pravaca XIX-XX veka (F. Miklošić, I. I. Sreznjevski, A. A. Šahmatov, J. Boduen de Kurtene, Vuk Stefanović Karađić, Linde). 6. Značajnije slavističke škole u XX veku (Kazanska škola, Fortunatovljeva škola. Belićeva škola. Praška škola) A. Belić, F. Fortunatov, A. Šahmatov, Je. Polivanov, V. Vinogradov).

7. Pravci u slavistici Slovenska filologija prve polovine XIX veka. Slovenski komparatisti. Slovenski predstavnici psihologizma u lingvistici XIX veka. Doprinos mladogramatičara razvoju slavistike. Slovenske lingvističke škole. Strukturalizam i formalizam u proučavanju slovenskih jezika i književnosti. Funkcionalizam u slavistici XX veka. Važniji predstavnici slovenske filologije kod pojedinih slovenskih i neslovenskih naroda sa posebnim osvrtom na slovensku filologiju kod Srba. Savremeni trenutak slovenske filologije. Važniji radovi iz uporednog proučavanja i istorije slovenskih književnosti

Teme za referate iz predmeta Slavistika 1. Naučni i univerzitetski slavistički centri. 2. Međunarodne slavističke asocijacije 3. Križanić i njegova gramatika ruskog jezika 4. Josip Dobrovski - utemeljivač slavistike. 5. Vostokov kao osnivač slavističke nauke. 6. Lomonosov - autor prve ruske naučne gramatike 7. Vuk Stefanović Karadžić – tvorac saremonog srpskog jezika 8. Pavek Šafarik. 9. Boduen de Kurtene kao tvorac fonologije. 10. A. Potebnja kao predstavnik psihološkog pravca u lingvistici. 11. Sreznjevski - autor rečnika crkvenoslovenskog jezika. 12. Belićeve teorija o indikativu, relativu i modusu. 13. Šahmatov – utemilivač moderne sintakse. 14. F. Fortunatov kao predstavnik mladogramatičara. 15. Viktor Vinogradov - filolog XX veka sa naučnim vizijama trećeg milenijuma

Predmet slavistike Iako se reč slavistika nalazi u naslovima mnogih naučnih radova i nazivima mnogih naučnih i nastavnih ustanova, obim značenja tog termina, menjajući se od slučaja do slučaja, pokazuje veliku raznovrsnost njegove upotrebe. U najširem i najpotpunijem značenju slavistika je kompleks nauka o slovenskim jezicima i književnostima, o istoriji materijalne i duhovne kulture Slovena, kao i o njihovoj političkoj i ekonomskoj istoriji. Ukoliko se termin slavistika upotrebljava u nekom užem značenju, njegov obim svodi se na one komponente koje su u datom slučaju bitne (lingvističke, istorijske, antropološke i dr. ). Najčešće se slavistika odnosi na proučavanje slovenskih jezika i književnosti. U najužem značenju slavistika je nauka o slovenskim jezicima i kulturi stvorenoj na tim jezicima. U tom značenju pojam slavistike vrlo je blizak nešto starijem pojmu slovenska filologija.

Тermin slavistika U osnovi termina slavistika je koren slav- slovenskog porekla sa značenjem etničke pripadnosti. Sufiks -ist je latinskog porekla (upor. : humanista, egoista i sl. ), a sufiks ik-a je grčkog porekla i nalazi se u sastavu naziva mnogih nauka (npr. : fizika, logika, gramatika). Reč slavistika, sa manjim razlikama u izgovoru i pisanju, postoji u svim slovenskim jezicima: u beloruskom - slavistъiika, u srpskom, bugarskom i makedonskom - slavistika, u gornjolužičkosrpskom i donjolužičkosrpskom - slawistika, u poljskom - slawistyka, u ruskom - slavяnovedenie, slavistika, u slovačkom, slovenačkom i češkom – slavistika, u ukrajinskom - slavistika.

Struktura slavistike Slavistika se donekle uslovno naziva naukom jer ona zapravo predstavlja kompleks nauka i naučnih disciplina: lingvistika, nauka o književnosti (literaturologija), nauka o prevođenju (translatologija), istorija, folkloristika, etnografija i etnologija, pravo, ekonomija i dr. Svaka od njih bi mogla da ima i poseban naziv, dajući atribut reči slavistika, ali to je pre izuzetak nego pravilo jezicima.

Tako, na primer, postoji termin lingvistička slavistika (iako nije u širokoj upotrebi), ali nije uobičajena upotreba terminoloških izraza istorijska ili arheološka slavistika i sl. Obično se date naučne oblasti imenuju opisno: istorija Slovena, istorija slovenskih književnosti, slovenska arheologija, slovenski folklor itd. Iako su te nauke i naučne discipline međusobno komplementarne, one su istovremeno u velikoj meri i autonomne, a posmatrane ponaosob i veoma složene: na primer, lingvistička slavistika obuhvata nauke o ruskom, ukrajinskom, poljskom, češkom i drugim slovenskim

Svaka od slavističkih nauka i disciplina manje ili više potpuno odražava strukturu odgovarajućih naučnih istraživanja izvan slavistike. Kao što je, na primer, lingvistika nauka o jezičkom univerzumu (dinamičkom jedinstvu jezika i govora), o uslovima i oblicima njegovog funkcionisanja, ali i nauka o metodima i istoriji proučavanja jezika, tako je i lingvistička slavistika nauka o slovenskim jezicima i dijalektima, uzetim u celini i ponaosob, o njihovim realizacijama u konkretnim govornim situacijama i tekstovima, kao i nauka o metodima i istoriji proučavanja slovenskih jezika. Kao što strukturu lingvistike, pored opšte lingvistike (koja ima za predmet jezičke pojave zajedničke svim prirodnim jezicima ili većini jezika), čini veći broj posebnih lingvistika, tako i strukturu lingvističke slavistike čini više posebnih naučnih grana. S obzirom na to da li se izdvajaju prema predmetu ili prema nekim eksternim svojstvima, posebne lingvistike najprirodnije se dele na dve grupe.

a) U prvu grupu spadaju lingvistike koje za predmet imaju ili proučavanje jezika u užem smislu reči, (unutrašnja lingvistika mikrolingvistika), ili proučavanje jezika u vezi sa različitim vanjezičkim fenomenima bitnim za njegovo funkcionisanje (spoljašnja lingvistika - makrolingvistika). Granica između ova dva tipa lingvistika obično u praksi nije oštra. Istraživanja prvog tipa dalje se dele s obzirom na to da li imaju za predmet jedan jezik (npr. srbistika) ili dva, odnosno više jezika (npr. lingvistička slavistika), dok lingvistike drugog tipa, takođe prisutne u istraživanju slovenskih jezika, najbolje predstavljaju sociolingvistika, psiholingvistika, neurolingvistika. Slavistika se, prema pojedinim slovenskim jezicima i književnostima, deli na sledeće nauke: belorusistika, bohemistika, bulgaristika, makedonistika, polonistika, srbistika, kroatistika, slovakistika, slovenistika, rusistika, ukrajinistika.

Nauka o staroslovenskom jeziku ponekad se naziva paleoslavistika, nauka o lužičkosrpskim jezicima i književnostima - sorabistika, a nauka o rusinskom jeziku (jednom od slovenskih književnih mikro jezika) i o rusinskoj književnosti naziva se rusinistika b) U drugu grupu spadaju lingvistike za čiju je prirodu relevantan ili metod ili cilj istraživanja. Postoji više metoda koji se primenjuju u lingvistici (poređenje, matematizacija, eksperiment i dr. ) i na osnovu kojih dobijaju nazive pojedine posebne lingvistike, kao što su komparativna lingvistika, kontrastivna i/ili konfrontativna lingvistika, matematička lingvistika, eksperimentalna fonetika i dr. Razume se, one su prisutne i u lingvističkoj slavistici. Najdužu tradiciju ima uporedno-istorijsko proučavanje slovenskih jezika, a zatim i njihova tipologija i kontrastivni opisi savremenih slovenskih književnih jezika.

Teorijska i primenjena lingvistika Sa stanovišta cilja lingvistička istraživanja se globalno dele na teorijska i primenjena, što važi i za lingvističku slavistiku; naime, proučavanja slovenskih jezika mogu biti usmerena na doprinos lingvističkoj teoriji (na materijalu slovenskih jezika) ili na primenu lingvističke teorije. Primenjena lingvistika, ili lingvistika u primeni, obično se i sa dosta razloga dovodi u vezu pre svega sa nekim konkretnim zadacima i ciljevima (nastava jezika, izrada rečnika, dešifrovanje teksta, otklanjanje govornih mana itd. ). Jedan od najvećih lingvista i slavista XIX i XX veka Jan Boduen de Kurtene, koji je prvi odredio predmet i zadatke primenjene lingvistike, stavlja u prvi plan one oblike primene lingvistike koji nisu usmereni na neke praktične ciljeve i potrebe. Na primer, jedna lingvistička teorija može biti primenjena na neku drugu lingvističku teoriju dopunjujući je, modifikujući ili korigujući, a može biti primenjena i izvan date naučne oblasti (lingvistike), kao što je, na primer, lingvistički strukturalizam sredinom XX veka dosta uticao na razvoj strukturalizma u antropologiji.

Literaturologija Na sličan način nauka o slovenskim književnostima odražava strukturu literaturologije uopšte, donekle sa izuzetkom teorije književnosti koja ne može da ima pravu paralelu u proučavanjima pojedinih nacionalnih književnosti iako proučavanja pojedinih slovenskih književnosti mogu predstavljati doprinos teoriji književnosti. Nauku o slovenskim književnostima, dakle, čine istorija književnosti, književna kritika, uporedna književnost i poetika (koja se prema nekim tumačenjima približava književnoj kritici u širem smislu, a prema drugim shvatanjima - teoriji književnosti ili čak pojmu nauke o književnosti u celini). Pored toga, kao što u predmet literaturologije ulaze metodologija i istorija date nauke, tako i u predmet nauke o slovenskim književnostima ulazi istorija proučavanja slovenskih književnosti.

Lingvistička slavistika Lingvističkoj slavistici i nauci o slovenskim književnostima bliska je slavistička translatologija (nauka o prevođenju). Iako je translatologija jedna od mlađih humanističkih nauka, njena slavistička grana relativno brzo se razvila u svim glavnim pravcima: prevođenje naučnih i stručnih tekstova, s jedne strane, i književnih tekstova, sa druge; a u ovom drugom slučaju poetika, istorija i kritika međuslovenskih prevoda i prevoda sa neslovenskih jezika na slovenske i sa slovenskih jezika na neslovenske. Problematika prevođenja stručnih i naučnih tekstova očigledno je bliža lingvistici (i pojmovno-terminološkim specifičnostima pojedinih nauka), dok je problematika prevođenja književnog teksta u najtešnjoj vezi sa naukom o književnosti, kao i sa lingvistikom, ali je i u domenu umetničkog stvaralaštva. Još je izrazitija interdisciplinarnost slovenske filologije kao jedne od najbitnijih komponenata slavistike.

Slovenska filologija Filologija je kompleksna humanistička naučna disciplina usmerena na otkrivanje, tumačenje k opisivanje (najčešće starih) tekstova. Koreni filologije sežu u najdalju prošlost ljudske civilizacije jer je nastanak filologije vezan za postojanje pismenosti i tekstova, kao i za potrebu za njihovim tumačenjem i opisivanjem. Filologija je izrazito integrativna disciplina. Ona objedinjuje znanja iz više nauka i naučnih disciplina: iz lingvistike, literaturologije, folkloristike, tekstologije, paleografije i arhivistike, ali ta znanja u filologiji ne postoje autonomno, nego su međusobno tesno povezana zajedničkom funkcijom i usmerenošću na tekst. Objekat svakog filološkog istraživanja je tekst, ali predmet istraživanja teksta kao filološkog objekta može biti različit (npr. književnoistorijski, pravni, teološki itd. ) u zavisnosti od toga sa kog se stanovišta taj objekat proučava i šta je cilj istraživanja. Termin filologija sastoji se od dva korena grčkog porekla, od kojih prvi fil- označava ljubav, a drugi -log- reč, nauku, znanje. Ali za razliku od drugih termina sa korenom -log-, na primer, biologija, geologija, tehnologija i sl. , gde je predmet nauke imenovan u prvom delu složenice (biologija je nauka o životu itd. ), sa filologijom to nije slučaj jer bi je onda trebalo shvatiti kao nauku o ljubavi, iako taj termin treba da sugeriše nešto drugo - ljubav prema reči (upor. i filosofija - ljubav prema mudrosti).

U vremenu - kakav je kraj XX veka - koje se odlikuje izrazitom diferencijacijom i specijalizacijom pojedinih naučnih oblasti, s jedne strane, i interdisciplinarnim proučavanjima susednih ili nesusednih oblasti različitih nauka, s druge strane, filologija se može posmatrati ne samo kao vrlo stara nego i kao vrlo moderna humanistička disciplina. Međutim, za razliku od klasične filologije, koja je u svom začetku bila sinkretična jer drukčija nije mogla biti (današnjih humanističkih nauka tada nije bilo), savremena filologija, uključujući slovensku filologiju, teži da bude ne toliko sinkretična koliko sintetična, da integriše sve potrebne elemente drugih nauka u savremenom trenutku njihovog razvoja sa ciljem savremene naučne obrade tekstova kao spomenika kulture. Ta opštekulturna komponentna je, pored tekstocentričnosti i integrativnosti, treća važna odlika filologije.

Savremena slovenska filologija je više nego filologija prošloga veka usmerena i na tekstove novijeg vremena, uključujući i savremene, pre svega poetske tekstove, ulazeći često i u probleme međukulturnih uticaja i prožimanja (npr. u tekstovima prevodne književnosti). Ona time jače nego ijedna druga slavistička disciplina povezuje vremenski, prostorno i problemski međusobno udaljene činjenice u sistem vrednosti slovenske kulture kome te činjenice organski pripadaju. U okviru takvih istraživanja savremena slovenska filologija dodiruje se i prepliće sa nekim relativno novijim naučnim granama, kao što su, na primer, lingvistika teksta (nauka o zakonitostima strukturiranja različitih tipova tekstova i pravilima njihovog funkcionisanja), stilistika (nauka o funkcionalnoj i ekspresivnoj raslojenosti prirodnih jezika, ili o stilskoj specifičnosti jezika pojedinaca, obično pisaca), translatologija i dr.

Filologija ima, pored pomenutog starijeg i još živog značenja, ijedno novije, šire značenje, u okviru kojeg se filologijom naziva kompleks humanističkih nauka koje imaju za predmet određeni jezik i kulturu na tom jeziku. Tako shvaćena slovenska filologija obuhvatala bi lingvističku slavistiku i nauku o slovenskim književnostima i drugim jezički fiksiranim oblicima slovenskih kultura, što čini zapravo glavni deo slavistike, ali neke druge njene aspekte ipak ne bi obuhvatala, na primer arheološki, antropološki, muzikološki itd.

Важнији представници словенске филологије код појединих словенских и несловенских народа са посебним освртом на словенску филологију код Срба Основе славистике су се појавиле крајем 16 -17. века (види табелу "Важније граматике словенских језика" Славистика као наука се појавила крајем 18. века (Ј. Добровски 1753 -1829. : упоредно проучавање слове језика, старословенског, опис граматике чешког језика. Следбеници А. Востоков-Русија, Ј. Копитар-Беч 19. век - интересовање за старе рукописе, за лексику и граматику словенских језика који су се налазили нормализације, стварање славистичких катедара и центара (прашки: Јунгман и Ганка; П. Шафарик, В. К Ђ. Даничић, Линде ); славистичка катедра у Бечу -Фрањо Миклошић , Август Шлејхер- шеф катедре сла Прагу. Бечка и прашка славистичка школа су однеговали значајан број лингвиста-слависта: А. Лескин-представник "младих граматичара" 20. век - Упоредно- историјски правац Фортунатов и Шахматов, Белић. Немац А. Меје, Француз А. Вајан, Бугарин С. Младенов, Пољаци Лер - Сплавински и Розвадовски; Бернштајн, Топоров (Русија), Р. Бошков (Србија; психолингвистички правац : Потебња, Супрун; истраживања лексике и фразеологије: Виноградов, Мокијенко, Колесов и др ,

Славистика као засебна научна дисциплина Оформила се у 16. и 17. веку. У време када су се појавилe чешка, пољска, словеначка, хрватска, црквенословенска и друге граматике и када је билo написанo “Граматичко исказање” Јурија Крижанића (1666. ). Предходници научне славистике били су В. Дурих у Чешкој, М. Ломоносов у Русији.

Juraj Krizanić 1618 -1683

Detalji iz života Hrvatski pisac i političar Juraj Križanić rođen je 1618. u Obrhu kraj Kupe. Završio je gimnaziju u Zagrebu, a filozofiju je studirao u Gracu, bogosloviju u Boloni i Rimu gdje je i doktorirao. U Collegium graecum u Rimu potanko proučava crkveni raskol i rusku istoriju. U Hrvatsku se vraća 1642. gdje boravi do 1646. kao župnik u Nedelišću i Varaždinu, a 1646. putuje preko Beča i Varšave po prvi put u Rusiju.

Uprkos izričitoj papinoj zabrani po drugi putuje u Rusiju. U Moskvu stiže potkraj октобра 1650. i na dvoru ruskog cara predlaže razne reforme, posebno na polju lingvistike. Križanić je smatrao da je bosančića puno prikladnija potrebama slavenske skupine jezika od starocrkvenoslaveske azbuke. Ovakve ideje nisu naišle na plodno tlo te je 8. januara 1661. Križanić je prognan carskim ukazom u Sibir.

Do jezičke reforme u Rusiji doći će tek za vreme Petra Velikog koji će preurediti rusku azbuku prema Križanićevim savetima. Tako i danas možemo u ruskom alfabetu naići na slova 'ju', 'ja', 'c' i 'sc' kakve možemo pronaći i na starobosanskim kamenim natpisima. U progonstvu u gradu Tobolsku Križanić je proveo punih petnaest godina, do 1676. kada je poslije smrti cara Alekseja pomilovan. U oktobru 1677. definitivno napušta Rusiju, dolazi u Vilno, gdje - kako ne bi umro od gladi - stupa u dominikanski red. Otada pa sve do svoje smrti progone ga i onemogućavaju mu književni rad jer mu kao Slovenu i rusofilu ne vjeruju. Poginuo je 12. septembra 1683. u redovima poljske vojske braneći Beč od turske opsade.

Gramatika Napisao je jednu originalnu slavensku gramatiku. Valja razlikovati jezik na kojem Križanić piše i jezik o kojemu piše. Slavenski jezik na kojemu je napisao gotovo sva svoja djela pa i Gramatiku Križanić naziva "kao nekim zajedničkim jezikom", “koiné” dijalektom. Taj se slavenski zajednički jezik odnosi prema ostalim slavenskim jezicima onako kako se grčko zajedničko narječje - koiné diálektos - odnosilo prema grčkim pojedinačnim narječjima, tj. ne odnosi se prema njima alternativno, već staje uz njih. Slavenski jezik o kojem Križanić piše - napisao je Gramatiku tog jezika Gramatički prikaz ruskog jezika - Gramatíčno izkazânje ob Rúskom jezíku - staroslavenski je jezik, koji Križanić imao obicaj da naziva ruskim jezikom. Taj pak jezik - ukoliko je lingua littearia - takođe je svojevrstan slavenski zajednički jezik - koiné diálektos.

Križanić je težio osmišljavanju jezika koji bi bio razumljiv svim Slavenima i u skladu s tim razvijao je ideje u duhu hrvatskoga baroknog slavizma. Te ideje nisu bile i razumljive ni bliske svim Slavenima, ponajmanje stanovnicima Moskovske Države. Križanić je ispravljao Smotryc’kog prema svojim vizijama katoličkoga slavenstva. Po određenim je stavovima bio srodniji Ukrajincima nego Moskovljanima, posebice kad je u pitanju sličnost ukrajinskoga i hrvatskoga jezika. Svojim zalaganjem da se jedan glas bilježi jednim grafemom nije bio blizak samo normama svoga nacionalnog jezika, nego i normama ukrajinskoga jezika, što je s druge strane bilo strano ruskoj ortoepiji. I ne samo u filologiji, već je i cijela Križanićeva slavenska delatnost bila neobična.

Хрватско-руска општесловенска Јуриј Крижанић 1666. • Прва упоредна граматика сл. jез. • Идеја - стварање књ. језика • за све Словене Према Крижанићу: • најчистија ортоепија хрватска, • најчистија граматика - руска, • пољски, беларуски, украјински • нису довољно "чисти" због мешања са др. језицима, • проучавање сл. дијалеката , • постоји 5 самогласника, • ы - варијанта фонеме и, • я=ја. • • • Крижанић: се ослања на ортоепију нар. гов. језика, издваја 8 врста речи, даје обрасце парадигме са акцентима.

Хрватско-руска општесловенска Црквенословенска Руска граматика Јуриј Крижанић 1666. Мелетиј Смотрицки 1619 -1648. Хенрих Лудолф М. В. Ломоносов 1755. прва упоредна граматика сл. Јез. синхронијска граматика прва научна граматика "Российская грамматика" идеја- стварање књ. језика идеја свесловенског јединства написана на лат. јез. нормативна граматика за све Словене ("све је од Бога") "разговарати треба руски, теорија о 3 стила: високи Према Крижанићу: дају се облици разговорног јез. а писати црквенослов. " високи-црквенословенски најчистија ортоепија-хрватска, одређивање књиж. -јез. норме 12 поглавља +Трактат о +општесловенски фод најчистија граматика-руска, запажен морфолошки принцип природи и становништву средњи: црквеносл. , пољски, беларуски, украјински ортографије Русије+Хрестоматија општеслов. и црквеноруски нису довољно -5 дијалога на ниски-општесловенски "чисти" због мешања са свакодневне теме и + аутентична р. лексика др. језицима, 1 на религиозне додао ортоепске норме за проучавање сл. дијалеката , 1 издање посвећена високи и ниски стил постоји 5 самогласника, Петровом ујаку ы -варијанта фонеме и, Борису Голицину, 2 издање Петру Великом Крижанић: са војном терминологијом се ослања на ортоепију нар. краја 17. века гов. језика, истиче потребу стварања издваја 8 врста речи, руског националног јез. даје обрасце парадигме са акцентима. я=ја.

Јосип Добровски 1618 -1683

Јосип Добровски Јозеф Добровски (Јосеф Добровскý, 17. 8. 1753 - 6. 1. 1829) је био чешки слависта, отац славистике, творац чешке граматике и граматике старославенског језика, главна личност чешког народног препорода ("Хисторија чешког језика и књижевности", "Граматика чешког језика", "Граматика старословенског језика").

Йосеф Добровский (Венгрия 17. августа 1753 -6 января 1829), чешский филолог в Праге учился на философском и теологическом факультете, и был ректором. Личность чешского народного возрождения и славистических наук своего времени.

Троицкий Александро-Невский монастыр За короткий период пребывания в России Добровский смог ознакомиться примерно с 1000 древних рукописей. Работал в библиотеках Петербургской академии наук, Александро. Невского монастыря, в собрании Святейшего Синода (куда по указу. Екатерины II в 1791 были собраны древние рукописи из монастырей по всей России).

Написал “Чешскую грамматику” (1809) , а 20 лет собирал лексический материал для немецкочешского словаря. Заложил основание славянском этимологическом исследованию "Проект для общего этимологию славянских языков". Написал "Учебник старославянского языка" который является первой научной грамматикой старославянского языка.

Й. Добровский написал “Историю чешского языка и литературы” (1792) в которым он выставил весь ряд проблем, которым занималась славистика 19 и 20 века и которые остались актуальными до сих пор: Бюст Добровского на острове Кампа в Праге

1. параллельное исследование славянских языков 2. исследование старославянского языка 3. изучение грамматических структур славянских языков как и проблемы явления славянской грамоты и ее развития.

Замок-Блатна-Чехия Добровский участвовал в основании Королевского (чешского) общества наук, а в 1818 г. Национального музея в Праге. Вёл педагогическую деятельность, читал бесплатные курсы славистики кружку молодёжи, несколько лет преподавал лужицкие языки.

Его деятельность способствовала росту чешского национального самосознания, и он пользовался огромным авторитетом среди деятелей национального возрождения.

Mihail Lomonosov 1618 -1683

Михаи л Васи льевич Ломоно сов Пуно име Михаил Васиљевич Ломоносов Општи подаци Датум рођења 19. новембар 1711. Место рођења Денисовка (Русија) Датум смрти 15. април 1765. Место смрти Санкт Петербург (Русија)

Биографија Михаил Ломоносов је рођен 19. новембар (8. новембар по старом календару) 1711 у селу Денисовка (име села је касније преименовано у Ломоносово, у част песника), које се налази на острву недалеко од Холмогорија, на далеком северу Русије. Његов отац, рибар, узео је сина да му помаже у раду кад му је било десет година, али је његова жеђ за знањем била неутољива. Оно мало књига што му је било доступно скоро је научио напамет, и видевши да се код куће неће моћи даље образовати, пешке се упутио у Москву. Прилика се указала кад је имао седамнаест година, и на интервенцију пријатеља примљен је у школу Заиконоспаски. Тамо је врло брзо напредовао, посебно у латинском, и 1734. је послат из Москве у Санкт Петербург. И тамо је запажено његово знање, посебно из физике, и он је био један од младих Руса изабраних да доврше образовање у страним земљама.

Страно образовање Послат је на Универзитет у Марбургу (Хесе, Немачка), тада један од најважнијих европских универзитета - у време када су универзитети уопште били у одређеном паду - због присуства најеминентнијег немачког просветитељског филозофа тог времена, Кристијана Волфа. Ломоносов је студирао код Волфа, и постао је један од његових личних студената. Ова веза је била утицајна до краја његовог живота. Док је био у Марбургу, почео је да пише поезију, имитирајући немачке писце; прича се да је посебно ценио Гинтера. Његова Ода освајању Хотина написана је 1739, и привукла је велику пажњу у Петрограду. За време боравка у Немачкој Ломоносов се оженио Немицом и било му је тешко да издржава растућу породицу оскудном и нередовном стипендијом коју је добијао од Санктпетербуршке академије наука, те је одлучио да се врати кући.

По доласку у Русију, брзо је постао познат, и постављен је за професора хемије на Универзитету у Санкт петербургу, где је касније постао и ректор. Жељан да унапреди руско школство, Ломоносов се ангажовао у оснивању Московског државног универзитета (који је касније назван по њему) 1753. Године 1764 постављен је на место државног секретара. Прихватио материјалистичко схватање природе, био противник теорије o посебним флуидама, као флогистона и електричног флуида која је у то време била прихваћена и допринео је формулисању кинетичке теорије гасова. Сматрао је да је топлота облик кретања, предлагао таласну теорију светлости, и изнео идеју одржања масе. Веровао је да природа константно еволуира и показао органско порекло земље, тресета, угља, нафте и ћилибара.

Ломоносов је био прва особа која је забележила мржњење живе. Мерењем преламања светлости Венере на рубовима Сунца, утврђује да ова планета има атмосферу. Године 1745. је објавио каталог преко 3. 000 минерала, а 1760. објаснио настанак ледених брегова. Први је објаснио парагенезу минерала и схватио значај кристалне решетке. Основао је фабрику стакла, која је производила прве мозаике од бојеног стакла изван Италије. Дао је објашњење поларне светлости. Сматрао да је материја састављена од простијих и сложенијих честица (атома и молекула) које имају дату запремину и између којих владају привлачне силе. Топлоту сматра хаотичним кретањем честица, што је касније потврдила кинетичка теорија. Поставља тезу да су Земљину кору обликовала таложења у морским базенима и вулканске активности. Бавио се применом науке у рударству и металургији.

Увео је принцип актуализма у геологију. У својим радовима тврдио је да Земља није статична и непроменљива, већ је подложна спорим и сталним променама. Геолошки процеси у прошлости одигравали су се исто као и данас. Ломоносов је све процесе поделио на две групе: егзогени процеси (везани за рад спољашњих сила) и ендогени процеси (настали радом сила које делују у унутрашњости Земље). Поред тога тврдио је да је Земљина кора у сталним покретима и поделио их на епирогене и орогене. Године 1755. је написао граматику која је реформисала руски књижевни језик комбинујући стари црквенословенски са народним језиком. Како би продубио своје књижевне теорије, написао је преко 20 свечаних церемонијалних ода, од којих је најзначајнија Вечерња медитација о божанској раскоши. У каснијим поемама је применио идиосинкратичку теорију да речи које садрже гласове Е, И, ЈУ треба да се користе када се описују нежни предмети, а оне са гласовима О, У, Јери (Ы)- за описивање ствари које могу узроковати страх ("као бес, завист, бол и туга"). Ломоносов је објавио своју историју Русије 1760. године. Ипак, већина његових достигнућа била је непозната изван Русије дуго времена после његове смрти. Умро је у Санкт Петербургу 15. априла (4. април по старом календару) 1765.

Главне зграде универзитета у улици Моховаја, 1789

Московски државни универзитет Ломоносов Московски државни универзитет М. В. Ломоносов (рус. Московский государственный университет имени М. В. Ломоносова) је највећи и најстарији универзитет у Русији, основан 1755

Овај универзитет основан је на иницијативу Ивана Ивановича Шувалова и Михаила Васиљевича Ломоносова наредбом руске царице Јелисавете Петровне 25. јануара (12. јануара по грегоријанском календару) 1755. године. Прва предавања одржана су 27. априла. 25. јануар се и данас прославља као Дан студената у Русији. Првобитно изграђен на Црвеном тргу, универзитет је Катарина Велика пребацила у садашњу неокласичну грађевину на другој страни улице Моховаја. Главна грађевина изграђена је између 1782. и 1793. самртнички бледим дизајном Матвеја Казакова, а реконструисана након Наполеоновог похода на Русију од стране Доменика Ђилардија.

У 18. веку универзитет је био подељен на 3 одсека – филозофију, медицину и законодавство. Академија за будуће студенте била је припојена универзитету, све до њеног укидања 1812. године. 1779. Михаил Карасков је основао интернат за племиће (Благородный пансион), трансформисан у гимназију за руско племство 1830. године. Универзитетска штампа, вођена Николајем Новиковом 1780 -их издаје најпопуларније новине царске Русије - Московские Ведомости. 1905. унутар универзитета се оснива социјал-демократска организација, позивајући на збацивање цара и завођење републике у Русији. Царска влада је поново започела затварање универзитета. 1911. у знак протеста због увођења трупа на кампус и малтретирања одређених професора, 130 научника и професора је масовно дало оставке, укључујући и истакнуте као што су Николај Димитријевич Зелински, Пјотр Николајевич Лебедев и Сергеј Алексејевич Чаплигин. Такође је на хиљаде ученика избачено 1911. Након Октобарске револуције 1917. године универзитет је отворен и за децу пролетеријата и сељака, а не само за припаднике буржоазије. У 1919. школарине су укинуте и изграђени су објекти за припремање деце радничке класе за пријемне испите. 1940. универзитет је преименован у част свог оснивача Михаила Васиљевича Ломоносова.

“Science is clearning of truth and enlightenment of the mind”

М. В. Ломоносов (17111765) "Российская грамматика“ (1755) је прва велика нормативна граматика руског језика. Претходно 1748. године Ломоносов је објавио трактат (рассуждение) “О пользе книг церковных в российском языке”, где је на оригиналан начин применио класицистичку идеју о трима стиловима: високом, средњем и ниском на лексичко-семантичком нивоу. • За сваки од трију стилова је прописао норме о дозвољеним спојевима речи различитог порекла и сфере употребе и које припадају различитим слојевима речника (црквенословенска лексика, исконско-руска и општесловенска). • Тако се у виском стилу препоручује мешавина црквенословенске и исконско руске лексике; у ниском стилу дозвољена је мешаина исконско-руске и општесловeнске лексике; и, најзад, у средњем стилу била је допуштена употреба речи из сва три слоја, с изузетком одвећ архаичних, са једне стране, и субстандардних речи (“подлих” речи, по речима самог Ломоносова, а које се данас називају “просторечные слова» ), а друге. То је био први исечак који је овај научник учинио у прописивању норме употребе појединих слојева речника руског језика средине 18. века. Касније, у својој Граматици руског језика (1755) нормом су били обухваћени и остали нивои језика: морфолошки и синтаксички. •

ЛОМОНОСОВ М. В . Илустрацију за ову своју оригиналну теорију он је пронашао у старој библијској изреци: “Начало премудрости; лишь страх господень. У овој библијској сентенци игром случаја су се нашле три речи различитог порекла: “лишь” је стара руска реч; “страх” је општесловенска; “господень” - старословенска. За високи стил се препоручује спој црквенословенске и општесловенске лексике; за ниски стил – спој исконске руске и општесловенске; а у средњем стилу је допуштена употреба сва три слоја, изузев архаичних црквнословенских, које не разумеју чак ни учени људи, и простонародне лексике. И то је био само онај уводни део његове теорије трију стилова. Он је, даље, одредио и који од постојећих у то време жанрова треба да се користи којим стилом. Па је тако препоручивао високи стил у писању ода и философских расправа и научних радова о тако званим “важим материјама”; ниски стил – у комедијама и сатиричним делима; а средњи у свим осталим жанровима. •

Руска граматика М. В. Ломоносов 1755 "Российская грамматика“ je нормативна граматика. Tеорија о 3 стила: Високи –црквенословенски +општесловенски фонд. Средњи: црквеносл. , општеслов. и црквеноруски. Ниски: општесловенски + аутентична р. лексика. Додао ортоепске норме за високи и ниски стил

ЛОМОНОСОВ М. В. • Није на одмет да се каже тек понека реч томе да је своју генијалност овај свестрани научник и стваралац испољио у многим научним дисциплинама из циклуса природних и филолошких наука: • он је један од твораца теорије о неуништивости материје; • писац историјских расправа; • један од теоретичара у области версификације-стихосложения), • један од најпознатијих руских писаца ода као и сатиричних стихова у познатом зборнику (“Химна бради”) из које је и овај познати катрен: • • “Осёл останется ослом, хотя осыпь его звездами. Где надо действовать умом , он только хлопает ушами. » . Ови стихови по много чему пре припадају језику Пушкинове или Криловљеве епохе по преношењу аутентичног народног језика.

Први словенски велики филолог који је ударио темеље научне славистике био је Јосип Добровски (Чех), који је 1822. написао научну граматику старословенског језика, Чешку граматику (1809. ) као и Историју чешког језика и књижевности (1792. ) у којима је истакао читав низ проблема којима се бавила славистика 19 и 20 века и који су остало актуални до данашњег дана: 1. упоредно проучавање словенских језика 2. проучавање старословенског језика 3. изучавање граматичке структуре словенских језика као и проблеме појаве словенске писмености и њењог даљег развитка.

Александр Христофорович Востоков (1781 -1864)

Александр Христофорович Востоков (1781 -1864) У Русије је ове проблеме решавао Александр Христофорович Востоков Александар Христофорович је утемељивач проучавања компаративноисторијског проучавања словенских језика. По речима Ватослава Јагића, Востоков је „први прави руско-словенски филолог у Русији“. У исто веме, био је један од оснивача научне лингвистичке славистике уопште.

“Расправа о словенском језику” У капиталном делу „Расправа о словенском језику” (Рассуждение о славянском языке, 1820) истраживао је вокалски систем „Остромировог јеванђеља“ (споменик из 11. века) у поређењу са неким другим споменицима и са вокалским системом савременог пољског језика, дошао је до закључка о постојању носних сугласника у старословенском језику. Востоков је приређивач првог научног издања Остромировог јеванђеља из 1843. године.

Остромирово еванђеље

Востоков Поред тога, он је саставио двотомни Речник црквенословенског језика, 1861. Учествовао је у изради Академијиног четворотомног речника руског језика, 1847. Био је редактор првог дијалекатског речника руског језика (Опыт областного великорусского словаря, 1852). Востоков је аутор двеју описних граматика руског језика, које су значајно утицале на развој граматичке мисли у Русији: Сокращенная грамматика (1821) Русская грамматика А. Востокова (1821).

Востоков је био и веома даровит песник: две збирке песама објављене су 1805. и 1806. год. Он је први започео истраживање руског народног стиха под насловом «Оглед о руској версифкацији» (Опыт о русском стихосложении, 1817). Нераздвојну целину са његовим бављењем версификацијом чине његови преводи поезије.

Востоков Посебно значајни за нас су преводи српских народних песама у којима је био претеча многих савремених трагања у области песничког превода. Востоковљеви преводи Вукових збирки народних песама имају вишеструки значај. Њима је Востоков ударио темеље превођењу српских епских и лирских песама и балада на руски језик. Проучавањем превода српских народних песама на руски језик бавио се Р. Маројевић и 1987. објавио студију под насловом «Сербские песни» Александра Востокова» .

Јернеј Копитар

Јернеј Копитар Као што смо нагласили, у Русије је ове проблеме решавао Александр Христофорович Востоков. У Бечу је Јернеј Копитар, словенац који је издао низ драгоцених словенских рукописа, а међу њими и чувени “Клоцов зборник”, као и Велику граматику словеначког језика (1808. )

19 век У првој половини 19. века највећи славистички центар је био Праг. У њему су радили савременици и наследници Јосипа Добровског као што је Јунгман- аутор монументалног речника чешког језика 1835 -1839, а исто тако филолог и историчар језика П. Шафарик, писац “Историје словенских језика и књижевности (1826).

У Бечу је дуго живео Вук Стефановић Карађић – аутор прве кратке граматике српског језика (“Писменице”) 1814. као и првог Српског речника на народној основи 1818. Он је делио мишљење Ернеја Копитара о могућности стварања новог књижевног језика на народној књишкој основи. Његово научно дело наставио је Ђуро Даничић – аутор тротомног Српског историјског речника.

С. Линде У Пољској лингвистици того времена одвија се озбиљан лексикографски рад С. Линдеа (Линде) творца “Речника пољског језика” т. 1. до 6. (18071814) који је значајан и због првих покушаја стварања упоредне словенске лексикографије “Прве основе граматике пољског језика” (1822) коју је створио Ј. Мрозински.

На тај начин у првој половини 19. века у епохи пуног замаха националне словенске самосвести словенска лингвистика се развила у оквиру филологије, за коју је било карактеристично пре свега интересовање за старе рукописе и за старо језичко стање , а у мањој мери за лексику и граматику националних књижевних језика појединих словенских народа који су се налазили у фази нормализације.

Према томе, 19. век – интересовање за старе рукописе, за лексику и граматику словенских језика, стварање славистичких катедара и центара (прашки: Јунгман, Ганка, П. Шафарик, Август Шлејхер - шеф катедре славистике у Прагу; бечки: славистичка катедра у Бечу - Фрањо Миклошић, Вук Стефановић Карађић, пољски – Линде.

Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу Лознице 1787, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића.

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки.

Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замоло за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио.

Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак.

Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.

Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, са којoм се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости.

У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и раду на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славеносербска песнарица“.

Исте године је Вук је објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј. Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“.

Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“(писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. четири године, након његове смрти.

Вук је умро у Бечу 7. фебруар 1864. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.

Юнгман Иосиф • Юнгман, Иосиф - видный деятель чешского возрождения, филолог, поэт и создатель литературного языка (1773 -1847); сын крестьянина, крепостного сапожника. Учился у пиаристов и в пражском университее. В 1799 г. получил место преподавателя гимназии в Лейтмерице. • К тому же году относится "вольная" Юнгман, освобождавшая его от крепостной зависимости, и первые поэтические опыты, напечатанные в сборнике "Sebraní basní zpěvů" (1795 и 1798).

Юнгман Иосиф • Позже он был деканом философского факультета и ректором пражского университета. • Юнгман был в числе основателей Чешского музея (1818), основал один из первых научных журналов - "Krok" (1821), выработал программу Чешской Матицы (1830); по его настоянию "Часопис" музея стала издаваться на чешском языке вместо немецкого.

Юнгман Иосиф • В своих статьях Юнгман обращал взоры ко всему славянству и его "великому монарху" Александру I, которому чехи предсказывали роль "спасителя всего славянского мира". • В беседах с учениками и научными последователями Юнгман защищал права родного языка, указывал на недружелюбное отношение к славянам немцев

Юнгман Иосиф • Главная заслуга Юнгман заключается в его филологических трудах, где он являлся продолжателем Добровского. На первом месте стоит его 5 -томный "Slovnik česko-německy" (Прага, 1834 -39). • В 1833 году словарь был готов, и издание его взяла на себя Матица. Масса параллелей из родственных славянских, а также общеиндоевропейских языков, составляла важное достоинство словаря. • Исторический и вместе с тем этимологический словарь Юнгман не утратил значения и теперь, несмотря на ряд крупных недостатков (пользование данными из безусловно подложных памятников, некоторое игнорирование живого языка и особенно диалектологии, некоторая искусственность отдельных этимологий и написаний)

Юнгман • Для истории чешской литературы имеют значение два капитальных труда Юнгман: его хрестоматия, "Slovesnost" (Прага, 1820; 2 изд. , 1845), названная русским термином не без намерения, и "Historie literatury české aneb soustavny přehled spisů českých" (Прага, 1825; 2 изд. , 1849), с солидным библиографическим аппаратом, ценными обзорами отдельных эпох, краткими историко-культурными экскурсами, лингвистическими сведениями и т. д.

Юнгман • Как поэт Юнгман известен своими образцовыми переводами "Потерянного рая" Мильтона (окончен в 1804 г. , напечатан в 1811 г. ), "Аталы" Шатобриана" (1805), "Германа и Доротеи" Гёте (начат в 1812 г. , напечатан в 1841 г. ). В этих трех произведениях Юнгман как бы отдал дань той быстрой смене направлений, которую пережила новая чешская литература (ложноклассического, сентиментального и романтического). В своих "Записках" Юнгман говорит, что в юности он находился под впечатлением Вольтера и Виланда и никогда не понимал Байроновского настроения; его вкусы характеризует выбор авторов, которых он переводил для журналов: Бюргер, Гердер, Грей, Гольдсмит, Клопшток, Поп, Шиллер. Ему принадлежит также перевод "Слова о Полку Игореве", оставшийся в рукописи.

Вацлав Ганка l l Вацлав Ганка (чеш. Václav Hanka; 10 июня 1791, Горжиневес близ Кёниггреца, ныне Градец-Кралове — 12 января 1861, Прага) чешский филолог и поэт, деятель национального возрождения, знаменитый как сочинитель и изготовитель подложных Краледворской и Зеленогорской рукописи. Учился в школе в Кёниггреце (отправлен туда, чтобы избежать призыва в австрийскую армию, союзную после 1806 Наполеону I), затем поступил в пражский Карлов университет, где основал кружок защиты чешского языка. Изучал в Вене право и издавал там чешскую газету, а в 1813 году познакомился с Йосефом Добровским, основателем славянской филологии

Фальсификации l l l После четырёх лет учёбы у Добровского и словенца Ернея Копитара Ганка объявил об обнаружении им в городе Кёнигинхофе Краледворской рукописи (16 сентября 1817), а в следующем году — о появлении анонимно присланной рукописи, которая сорок лет спустя получила, после обнародования версии о находке в замке Зелена Гора, название «Зеленогорская» (со знаменитым романтическим отрывком национального эпоса — «Судом Либуше» ). Ганка опубликовал обе рукописи с параллельным переводом на современный чешский и немецкий языки. Поверив (по крайней мере сначала) в Краледворскую, Добровский, однако, расценил Зеленогорскую рукопись ещё до публикации как «очевидный подлог» . Не поверил Ганке и другой его учитель — Ерней Копитар. Однако всё молодое поколение чешских просветителей встретило «открытия» Ганки восторженно. В дальнейшем вопрос подлинности рукописей на долгое время стал вопросом чешского патриотизма — любой, публично высказывавший в них сомнения, зачислялся «будителями» во враги (впрочем, при жизни Ганки таких выступлений было совсем немного, и, по остроумному выражению историка Й. Гануша, «долгое время не было ни одного человека, сомневавшегося в рукописях, кроме, пожалуй, самого Ганки» ).

Вацлав Ганка l Окончательно подложность обеих рукописей с различных точек зрения (технико-палеографической, исторической и лингвистической) была научно доказана только на рубеже XIX и XX веков, хотя выступления в поддержку рукописей (руководствующиеся прежде всего политическими соображениями) продолжались и позже и не утихли полностью даже в наше время ( «общество рукописей» , существовавшее в 1930 -е годы и в конце 1940 -х, было воссоздано в 1993 г. ) Большую роль в координации действий специалистов в различных областях науки в 1880 -е-1890 -е годы сыграл будущий президент Чехословакии Томаш Масарик, который и сам выступал на страницах журнала «Атенеум» как критик рукописей с эстетической точки зрения.

Вацлав Ганка l Ганке принадлежит ещё одна фальсификация — «обнаруженные» им в 1827 году чешские глоссы в средневековом латинском словаре Mater Verborum (одной из их целей было подкрепление подлинности Краледворской и Зеленогорской рукописи). Приводимые там имена славянских божеств и названия планет полвека (до разоблачения в 1877 г. ) фигурировали в числе источников по славянской мифологии; в многочисленных ненаучных сочинениях о язычестве ссылки на них встречаются и сейчас. l Пожалуй, самая «вредоносная» фальсификация Ганки — рассказ о победе Ярослава из Штернберка под Оломоуцем над монголо-татарами в 1242 году (одна из песен Краледворской рукописи). Эта мифическая битва кочует из одного исторического труда в другой и после разоблачения рукописей, она даже попала в третье издание БСЭ.

Вацлав Ганка l Ганка писал также стихи под своим именем ( «Ганковы песни» , 1815, национальный гимн Моравии «Мораво, Мораво!» ), собрал пятитомник фольклора «Старинные сказания» (1817— 1826); опубликовал «Краткую историю славянских народов» (1818). l По плану, предложенному Добровским, составил «Чешскую грамматику» (1822) и «Польскую грамматику» (1839). l Перевёл на чешский язык «Слово о полку Игореве» (1821; пользовался консультациями Добровского и А. С. Шишкова и ранним чешским переводом Юнгмана), затем выпустил и немецкий перевод «Слова» , с которым был знаком Пушкин. Издал Реймское евангелие (1846) и Остромирово евангелие (1853, вслед за Востоковым). l С 1818 Ганка служил библиотекарем основанного в этом году Национального музея в Праге, куда передал и свои рукописи. С 1849 до конца жизни профессор славянских языков в Карловом университете.

Шафарик

Павел Јосеф Шафарик Датум рођења 13. мај 1795. Место рођења Кобелиарово ( Хабзбуршка монархија, данас Словачка) Датум смрти 26. јун 1861. Мјесто смрти Праг (Аустријско царство, данас. Чешка)

Живот и дјело l Павел Јозеф Шафарик је рођен 13. маја 1795. у селу Кобељарову у Словачкој, где је његов отац био евангелички парох. Основну школу похађао је у Ржњави, нижу гимназију у Добшини (1808 -1810), а протестантски лицеј у Кежмарку од 18101814. године. Након двогодишњих студија(1815 -1817) историје, философије и филологије на Универзитету у Јени добио је титулу доктора философије. До половине септембра 1819. боравио је у Пожуну (Братислави), где ради као васпитач сина поджупана Кубињија, када одлази у Нови Сад за професора и директора Великесрбске гимназије. Биографски подаци, породица, школовање, његови професори, школски друговии пријатељи, утицаји и политичка клима у којој се развијао и делао детаљно су обрађени у вишетекстова и зборника радова посвећених Шафарику, на чешком и српском језику.

Шафарик код нас l Павел Шафарик је код нас више познат као, педагог, историчар старе српске књижевностии чувени слависта, док је онај други сегмент његове делатности у којем се бавио археологијом, етнографијом, критичким издавањем старих рукописа, палеографијом, филологијом и раномисторијом Словена, ништа мање значајан за нас Србе, остао недовољно осветљен, чак потцењениако је управо по тим књигама постао чувен у словенском свету. Разлог за такав однос према. Шафарику свакако лежи и у чињеници да његова најважнија дела још увек нису преведена насрбски језик, а како су штампана још у првим деценијама XIX века, најчешће на немачком језику, тешко су доступна ширем кругу заинтересованих. Шафарикови савременици су изузетно ценили његову ученост, вредноћу и знањекласичних и словенских језика, додељујући му у историји словенске филологије „једно однај угледнијих места", сматрајући га уз Добровског и Копитара, оснивачем словенске филологије као науке.

Његов рад l Његов рад је обележио целу епоху, а са Коларом, Штуром и Палацким значајно јеутицао на буђење свести о словенској узајманости и потребу објективнијег виђења ране словенскепрошлости, историје језика и места Словена међу словенским народима. Са озбиљном научномаргументацијом одговарао је на подцењивање Словена и омаловажавање њихових културно -историјских вредности. Матерњи језик и љубав према националној култури сматрао је каонајзначајнији атрибут националног идентитета. Долазак Шафарика у Нови Сад на место професора и директора Србске православне великегимназије није био случајан, то је плод дубоких културних, трговачких и пријатељских веза. Словака и Срба у XVIII и XIX веку, које су резултирале доласком низа словачких интелектуалацана рад у србске школе у Војводини (Карло Руми, Павел Магда, Павел Бењицки итд. ), упркоспротивљењу угарских званичних власти таквој сарадњи најумнијих представника два блискасловенска народа.

Поред ових веза и дружење са српским ђацима и студентима у Кежмарку и Пожуну допринело је да се Шафарик заинтересује за српски језик и почне да учи ћирилицу, за народне песме које је Вук објавио 1814. године и нашу историју.

Шафарик у Новом Саду l Шафарик је у Нови Сад стигао 15. септембра 1819. и први утисци о граду, згради Гимназијеи људима су изузетно лепи. У писму Палацком од 19. 1 Х 1819. године каже: „Место Нови Сад је изванредно. Онај ко овамо долази не може се довољно начудити откуда је та раскош, насељеност, образованост". Нови Сад је у то време имао 20. 000 становника и био је снажан културни, трговачки и политички центар Срба у Аустрији, „највеће српско општество", како је говорио Вук. Јак трговачки и занатлијски сталеж, формирано грађанство и за оно време бројна интелигенција, дали су му изразито србско обележје. Зато Шафарик нешто касније и пише за Нови Сад да је „. . . овде гнездо србства". Посебно је Шафарик одушевљен „светом фрушком гором", која га подсећана његов родни крај; Карловцима, бројним манастирима са богатим библиотекама, чувеним бербама грожђа и веселошћу тог „истинског словенског живља". У приступној беседи поводом преузимања дужности професора и директора Српске гимназије Шафарик је, између осталог, изрекао и оптужбу на тадашњи школски систем по коме сусловенски народи у Угарској морали да уче на латинском и немачком језику, па није билопростора да се учи и свој матерњи језик.

По Шафарику, историја европских народа пружа доказе да ниједан народ није „СТИГАО ДО ПРВЕНСТВА И ВРХУНЦА СЛАВЕ БЕЗ МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА". Такав говор новог директора Гимназије дирнуо је у срце све родољубе, „пробудио слатка чувства грађана" и данима је био предмет разговора у новосадским интелектуалним круговим

Шафарикова дјела l Шафарик је 1826. г. издао "Историју словенских књижевности", с једним историјским уводом. Касније је то дело проширено под насловом "Илирска историја литературе" (Illyrische Literaturgeschichte), која је остала у рукопису, све док је 1864. г. није издао Јиречек као "Историју јужно-словенске литературе". Та историја се сматра корисним биографским и библиографским делом. l За Србе је од посебног значаја Шафариково краће дело "Sеrbishe Lesekörner" (Српска читанка), издата 1833. г. , у којој се говори о пореклу српског језика, уз његову кратку историју. За Србе је такође значајно све оно, што је Шафарик сабрао о српској прошлости, објавивши један дуг низ извора за српску историју: повеље, летописе, биографије. Шафарик је први издао "Житија" Стевана Немање од Светога Саве и Стевана Првовенчаног. Он је такође објавио "Душанов Законик", бавио се проучавањем глагољице и дао је о њој најправилнији суд пре Ватрослава Јагића.

Шафарикова дјела l Најславније Шафариково дело су "Словенске старине" (на чешком "Славјанске старожитности, или у немачком преводу "Slawiche Alterthümer"), у два замашна тома од преко хиљаду страна. У ствари, само то дело представља целу једну епоху и читаву једну школу! Два споменута тома, у ствари, представљају само први део његовог огромног замишљеног дела, чији други део је требало да буде етнографскоархеолошки, који би се надовезивао директно на први, историјски. Свој пак трећи део исте студије желео је да посвети културно-литерарним и лингвистичким проблемима. На жалост, други и трећи део те замишљене, у неку руку научно-свеобухватне студије у најстрожем смислу речи, нису објављени. С друге стране, много материјала из рукописа публиковано је у различитим засебним расправама.

l У тој својој, без икаквог претеривања, грандиозној студији - Шафарик пише о Словенима од њихових прапочетака, па до покрштавања. Ова његова изнад сваког очекивања документована расправа, била је од великог значаја за развитак и истраживање порекла, појаве, доласка, сродности Словена и првих почетака њихове историје. Сматра се, што се Шафарикових етнографских разматрања тиче, да је он био далеко испред своје епохе.

l У истом делу, Павле Јосиф Шафарик посвећује више стотина страна Србима, њиховом имену, њиховој давној појави на европском тлу, сматрајући их ту аутохтоним, уз њихову велику распрострањеност од најдавнијих дана. Да се цео тај богато поткрепљени материјал разради, требало би више хиљада страна; у ствари, то Шафариково дело представља читаву једну енциклопедију, с марљиво и зналачки разрађеним индексом, који је - сам за себе један огроман посао, будући, да најчешће, свако обавештење представља резиме пишчевих истраживања. Додамо ли к томе, да се на крају овде цитираног издања 1 налазе сви текстови античких грчко-римских писаца, који су оставили било какво сведочанство о давним Србима, не можемо, а да не дамо израза дивљењу и поштовању према једном тако грандиозном научном захвату, захваљујући коме није пропуштена ни једна могућност, да се докаже свесловенска старина, која је - по Шафарику - у правом смислу, у оно давно доба била свесрпска.

О пореклу Словена l Књига „О пореклу Словена. . . " у нашој историографији се готово и не спомиње, ни када је упитању укупно Шафариково дело, још мање као извор за рану историју Словена. Шафарика, као једног од највећих слависта и историчара свога времена уопште не спомиње, чак ни десетотомна„Историја српског народа" у одељку о досељавању Словена на Балкан! У нашименциклопедијским издањима од Шафарикових дела најчешће се спомињу „Историја словенских језика. . . "; „Словенски народопис" и „Словенске старине". Аутори одредница у Народнојенциклопедији СХС, Станоја Станојевића, и Енциклопедији лексикографског завода у Загребутакође не спомињу ову књигу. l У „Енциклопедији српске историографије" Симе Ћирковића и Р. Михаљчића, у одредници о Шафарику, аутор Ђ. Бубало каже да је Шафарик , , . . . вратоломнометимологијом доказивао старост и распрострањеност Словена"

По Шафарику су именовани l Универзитет Павла Јосефа Шафарика у Кошицама. l Шафарикова - улица у многим словачким градовима. l Град Шафариково у годинама 1948 — 1990. данас Торнаља. l Основна школа П. Ј. Шафарика у Торнаљи[1]. l Гимназија П. Ј. Шафарик у Рожњави. l Шафариков трг у Братислави. l У Новом Саду и Београду су по њему именоване улице, као и у другим словачким насељима у Србији. l У Србији Словачки културни центар Павел Јозеф Шафарик у Новом Саду.

Фрањо Миклошић n Нови период у историји словенске лингвистике 19. века започео је отварањем славистичке катедре у Бечу на чијом челу је био словенац n Фрањо Миклошић, велики представник упоредне словенске лингвистике. Он је сумирао резултате претходног периода, штампањем низа споменика и Великог речника црквено-словенског језика n као и фундаменталне Упоредне граматике словенских језика (т. 1 до 4 1852 -75), n и првог Етимолошког речника словенских језика (1886. ), што је ударило темеље касније другом периоду упоредно -историјских истраживања.

Фрањо Миклошић n Развитку тог правца у многом је помагао и Август Шлејхер, шеф катедре славистике у Прагу. n Бечка и прашка славистичка школа су однеговали значајан број лингвиста-слависта: n Тако, на пример, ученик Шлејхера је био А. Лескин – представник "младих граматичара", аутор Старословенске граматике 1874. као и аутор упоредно-историјских истраживања из словенске, немачке и литванске деклинације 1876. године.

Ко је био Измаил Иванович Срезњевски? (истинита прича)

I Четворица величанствених Крајем 30 -тих година 19. вијека Министарство просвете Русије сачинило је веома амбициозан истраживачки програм ради упознавања Одабрало је за то осталих словенских четворицу млађих, већ саплеменика, понајприје и понајвише у језичком погледу. запажених професора, међу њима и 27 -годишњег професора Харковског универзитета, И. Срезњевског, да «властито и практично изучавају језик» .

II 7 славистичких заповијести 1) старај се да прибавиш вјерну и детаљну карту тога краја (према њој удеси своје путовање, па походи све што је за тај крај карактеристично) 2) обраћај пажњу на физички положај, на климу, изобиље/оскудицу у природним даровима, на ступањ цивилизације, развиће радиности јер све то утиче на одржавање карактера народности

… 3) проникни у дијалекат, у особине које одликују језик или нарјечје тога краја 4) зађи у смисао и у дух 5) путуј пјешице (јер кад народног пјесништва и у путник научник зависи од мелодију напјева, те скупљај поште, онда кроз села и градове предања и скаске и т. д. протрчава, не видећи што би иначе занимало његову научничку радозналост)

… у љетње доба иди по најмање испитаним крајевима, залазећи и под сељачки кров, како би се са сељаком спојио и речју и душом, те да од њега испитао све што у њему напомиње Словенина, и да добро уочиш туђински утицај, који је у њему избрисао многе словенске црте 6)

… зимње, пак, време, проведи у већим градовима као научним средиштима, где има библиотеке и других научних збирака, гдје ћеш ухватити веза и створити познанства с ученим људима свога предмета, те помоћу свега средити сабрано градиво 7)

III “Живим у Бечу као Вучић” «Доста ми је и Вук, свиђа ми се тај Вучић, ето зашто сам се преселио у његово сусједство, мал'те не до његовог дворишта. » «Боље би било да сам остао код куће и с Вуком читао пјесме: он долази свако вече, скида своју дрвену ногу, легне - пијемо чај, а затим читамо пјесме. » «Пјесме његове свако може издати, Рјечник пак само Вук. » «. . . ако умре, нико се неће снаћи у његовим записима, у страшном су нереду; и од мене често запише неку ријеч или израз на парчету папира, а сутрадан то загуби. »

Вуков животопис И. И. Срезњевског угледао је света 1846. , у публикацији “Московскiй литературный и ученый сборникъ” (стр. 339 -369). Одштампан је затим и пoсебно (Москва, 1846, 33 стр. ), Сачуван је примерак животописа, с неким својеручним Вуковим исправкама и обележавањима па обичају црвеном оловком.

IV Происхождение и учёба Родился 1. июня 1812 в Ярославле в семье профессора кафедры словесности древних языков и российского красноречия Демидовского училища высших наук Ивана Евсеевича, рязанца по происхождению. Когда Измаилу Срезневскому было всего несколько недель отец стал профессором Харьковского университета. Главная роль в воспитании ребёнка принадлежала его доброй и умной матери, так как отец умер, когда мальчику было всего семь лет. Учёнолитературные наклонности сказались у Срезневского очень рано: ещё ребёнком лет 8— 9 он начал писать стихи, а в 16 лет уже высказывал в письмах к родным желание посвятить себя учёным занятиям. Получив начальное и среднее образование дома, под руководством матери, Срезневский, 14 лет от роду, поступил в Харьковский университет на факультет этикополитических наук и через три года получил степень кандидата, представив диссертацию «Об обиде» . Гражданская служба нисколько не привлекала Срезневского. В свободное время он занимался преподаванием и литературными опытами, издав, между прочим, в 1831 году «Украинскій Альманахъ» , где было напечатано и несколько его стихотворений. Занятия его малорусской этнографией, историей и т. д. имели сначала любительский характер; серьёзно он изучал юридические науки, главным образом политическую экономию и статистику. В 1837 году Срезневский представил магистерскую диссертацию «Опыт о сущности и содержании теории в науках политических» (Харьков, 1837).

V Писма мајци «Народна реч, преводи је ако хоћеш и на хиљаду језика, остаје непојамна, ако нисмо потпуно упознати с појмом који народ сједињује с њом - и стога ми се чини да сваки добар речник треба да је не само филолошки него и етнографски. » «У књижевности нема и не може бити другога класицизма до класицизма народности; схватити њу, народност, и испољити њено биће - ето у чему је труд и ђенијалност, а не у подражавању оном што би било лепо у своје доба и кад је на своме месту. Није ствар у томе, да се пише као што је писао н. пр. Шекспир, већ у том да се пише онако како би он писао у наше доба. »

VI Рус, Хрват или Србин? «Говорим руски и мене сви разумеју врло добро. Хајде де код учених људи, али ево шта ми се још десило. Трећег смо дана били ван града. Сретосмо Хрвата, Говорим му руски - он све разуме. Другови моји, весели што се тако лепо споразумевамо, па питају Хрвата шта мисли од куда сам. - Хрват! вели он - А да ли ја говорим хрватски? - Дабогме, хрватски. - Или, можда, крањски? - Не, не крањски; Крањца, кад стане говорити, ни ђаво не разуме, а овога господина ја разумем!» «Многи ме уверавају да сам ја сад у Загребу један од главних предмета разговора: једни су за мене, други против, мене. Само нико не може да се помири с тим како сам ја малог раста: Руса овде свак замишља грдосијом. » «Они су православне вере, Крањци их зову Власима, а старци су плакали кад су од мене чули “Оче наш” и то од речи до речи онако како ту молитву и они знajy. ”

Три тома Словаря древнерусского языка или, како их јесам аутор назвао - Материалы для словаря древнерусского языка по письменным памятникам Историјска лексикографија могућа (сјединио лингвистику, историју и етнографију) Ризница језика

С середины 50 -х гг. окончательно определяется главное содержание и направление научной деятельности Срезневского, сосредоточившейся на приведении в известность письменных памятников старославянских и древнерусского языков, их издании и их филологическом и палеографическом исследовании. Главные труды его в этой области: "Древние памятники письма и языка юго-западных славян"; "Древние глаголические памятники сравнительно с памятниками кириллицы"; "Древние памятники русского письма и языка"; "Сведения и заметки о малоизвестных и неизвестных памятниках" и др "Повесть о Царьграде"; "Хождение за три моря Афанасия Никитина"; "Задонщина великого князя господина Дмитрия Ивановича"; "Сказания о святых Борисе и Глебе" и др.

20. век У Русије почетком 20. века два велика представника упоредно-историјског правца који су створили своје школе били су Фортунатов и А. Шахматов. Њихове идеи су прихватили и даље су развили: српски научник Александр Белић, руски слависта Г. Иљински, аутор “Православне граматике” 1916. године, Н. Н. Дурново и С. М. Куљбакин.

Развитку упоредно-историјског истраживања допринела је појава “Упоредне граматике словенских језика “ (т. 1, 2) 1906 -08. Чеха Вондрака, а посебно појава књиге “ Индоевропски језик” 1924, французског индојевропеисте Антуана Меје. Која је била на руски језик преведена 1951. године, а на српски средином шездесетих година. Резимируја искуство својих претходника, ученик Мејеа , А. Вајан написао је “Упоредну граматику словенских језика (т, 1. -5) 1950 -77.

Значајан допринос развитку словенске компаративистике дали су у области етимолошких, упоредно-историјских и акценатских истраживања исто тако Бугарин С. Младенов, пољаци Розвадовски, Лер-Сплавински, немац Фасмер, А. Булаховски, немац Макс Фасмер, рус Л. А. Булаховски, Самуил Бернштејн, Топоров и др. , Срб Радован Бошковић, Бугарин Иван Леков и Гергијев

20. век - Упоредно- историјски правац Фортунатов и Шахматов, Белић. Немац А. Меје, Француз А. Вајан, Бугарин С. Младенов, Пољаци Лер - Сплавински и Розвадовски; Бернштајн, Топоров (Русија), Р. Бошковић (Југославија; психолингвистички правац : Потебња, Супрун; истраживања лексике и фразеологије: Виноградов, Мокијенко, Колесов и Дере

БелиЋ Александр Белич (2. 8. 1876, Белград, — 26. 11. 1960, там же), сербский языковед, президент Сербской АН (1937), иностранный член АН СССР (1910). Профессор Белградского университета (1905), почётный профессор Московского (1947), Пражского, Глазговского и других университетов. В изучении диалектологии, истории, грамматики современного сербского языка труды Б. играют основополагающую роль: "Диалекты Восточной и Южной Сербии" (1905), "Диалектологическая карта сербского языка" (1905), "Современный сербскохорватский язык" (т. 1— 2, 1948— 49), "История сербскохорватского языка" (т. 1— 2, 1950— 51). Значителен вклад Б. и в сравнительную грамматику славянских языков: "Акцентологические исследования" (1914), "О двойственном числе в славянских языках" (1932), "Происхождение праславянской глагольной системы" (1935). В своих взглядах на общее языкознание Б. сначала примыкал к Младограмматизму, а затем, отойдя от него, создал т. н. белградскую школу. Основные общелингвистические воззрения Б. изложены в труде "О природе языка и языковом развитии" (т. 1 — 2, 1941— 59). Б. — основатель (1913) и редактор журнала "Jyжнословенски филолог".

Алексей Александрович Шахматов Истакнути руски филолог, историчар, педагог, истраживач руских љетописа; Родио се 5. 6. 1864 године у Естонији, у племићкој породици; 1883 године постаје студент Историјско-филолошког факултета Московског универзитета; Приступа истраживању новгородских правописа XIII и XIV вијека послије свега мјесец дана доласка на универзитет; Издата је његова прва публикација нађених архива у Министарству иностраних послова, двадесет правописа;

Примјећен је у озбиљним научним круговима за вријеме заштите магистарске дизертације Собољевског о систему фонема прасловенског језика. У прољеће 1887 године заштитио је дизертацију на тему “о дужини и акценту у општесловенском језику”; 1890 године је постао магистар; 1894 године је покренуо свој посао “Истраживања у области руске фонетике; Додијељен му је виши степен доктора руског језика и књижевности.

Извршио је двије експедиције средином осамдесетих година у Архангелској и Олонецкој губернији. 1897 године у јауару дао је себи задатак да настави са штампањем рјечника, по његовом мишљењу рјечник се не смије ограаничавати само језиком писаца, извор рјечника мора постати жив. 1898 -члан управе Академије наука, најмлађи у цијелој историји постојања Академије наука; 1899 године постаје директор одјељења Библиотеке Академије наука; 1906 -члан Државног савјета; 1910 -професор Петербуршког универзитета;

Учествовао је у припремању реформе руског правописа од 1917 до 1918 године; Члан Српске академије наука (1904), доктор филозофије Прашког универзитета (1909), доктор филозофије Берлинског универзитета (1910), члан-дописник Краковске Академије наука (1910) године. Умро је у Петрограду августа 1920 године. Послије његове смрти је издата “Синтакса руског језика”.

Филип Фјодорович Фортунатов Фортуна тов (2. (14) јануара 1848. — 20. септембра (3. октобар) 1914. — руски лингвиста, професор, члан Руске АН (1902. ), оснивач московске «формалне» или «фортунатовске» школе, један од најзанчајнијих лингвиста у Русији пре револуције. Објавио радове из историје индоаријевских, балтичких и словенских језика, из индоевропеистике, теорије граматике; . Има богату педагошку делатност.

Филип Фјодорович Фортунатов Биографија Родио се у учитељској породици; завршио Московски универзитет, бавио се диалектологијом у Литванији, стажирао в Немачкој (код Курциуса и Лескина) и у Француској (код Бреала). Магистарски рад му је посвећен анализи ведијског језика. Од 1876. до 1902. — професор на катедри компаративне граматике индоевропских језика Московского универзитета, активно предаје, држи лекције индоевропеистике и опште лингвистике. Почасни доктор наука, дописни члан, активни члан Руске академије наука; члан низа иностраних академија и научних друштава. Од 1902. ради у Санкт-Петербургу, бавећи се истраживачким и издавачким радом.

Допринос науци Индоевропска истраживања и истраживања опште теорије граматике; Индоевропска истраживања Као индоевропеиста, Фортунатов је био настављач методологије и концепције младограматичара, код чијих најистакнутијих представника у Немачкој је учио; Најпознатија су му истраживања у области индоаријевске и балтословенске историјске фонетике, посебно балтословенске историјске акцентологије. Његовим именом названа су два гласовна закона: «закон Фортунатова» , који описује услове настанка древноиндијских ретрофлексних гласова, и познати «закон Фортунатова-де Соссира» (који је и де Сосир независно формулисао), а који се односи на балтослаовенскуисторијску акцентологију и описује еволуцију једног од типова акцента у балтичким и словенским језицима.

Филип Фјодорович Фортунатов Теорија граматике У низу радова (углавном на предавањима «московског» периода) Фортунатов је изнео оригиналне теоријске погледе на општу морфологију, пре свега на граматические облике, промену речи, творбу речи и творбу облика и классификацију врста речи. Фортунатову припада и популарно у руској граматичкој традицији контрастирање «промене речи» и «творбе облика» . Он је нарочито истицао улогу морфолошких (или «формалних» — одакле и назив његове школе) корелата језичких значења и предложио нетрадиционалну класификацију врста речи, засновану практично само на морфолошким критеријумима.

Филип Фјодорович Фортунатов Многи научни погледи Фортунатова нису били до краја и прецизно формулисани, већ су умногоме реконструисани на основу анализе појединих примера и текстова његових предавања; ни сви радови Фортунатова нису објављени, чак ни до данас. Ипак, идеје Фортунатова које је исказивао током 25 година на својим предавањима, имале су значајан утицај на читаво поколење руских лингвиста и припремиле терен за долазак руског структурализма (С. Н. Трубецкој и Р. О. Јакобсон). Непосредни ученици Фортунатова су А. А. Шахматов, В. К. Поржезински, Д. Н. Ушаков, Н. Н. Дурново и др. И као историчар језика, и као теоретичар, Фортунатов је целог живота остао привржен «строгим» методама; његов својеврсни научни стил такође је утицао на будуће генерације лингвиста, посебно оних који су желели да се дистанцирају од филолошке традиције «виноградовске школе» .

Шахматов Алексеј Александрович Алексе й Алекса ндрович Ша хматов (5. (17. ) јуна 1864. Нарва – 16. августа 1920. Петроград) — чувени руски филолог и историчар, оснивач историјског правца проучавања руског језика, староруских летописа и књижевности. Биографија Родио се у племићкој породици, 1883. се уписао на историјско-филолошки факултет Московског универзитета. Године 1884. у «Истраживањима руског језика» објављен је његов чланак «Истраживања о језику новгородских грамота XIII и XIV века» .

Шахматов Алексеј Александрович Први научни радови и разраде — у области дијалектологије. Учествује у две експедиције средином 80 -х — у Архангелску и Олонецку губернију. После смрти Ј. К. Грота преузима израду првог нормативног речника руског језика. Постаје члан Управе Академије наука, најмлађи у историји (са само 34 године) а потом и активан члан АН. Од 1910. је професор на Петербуршком универзитету. Учествовао је у припреми реформе руске ортографије, реализоване 1917 -1918. године. Члан је Српске Академије наука, доктор философије на Прашком и Берлинском универзитету, дописни члан Краковске Академије наука и др. Умро од исцрпљености у Петрограду у августу 1920. године.

Шахматов Алексеј Александрович После смрти научника издата је његова «Синтакса руског језика» , која је у знатној мери утицала на развитак синтаксическе теорије у Русији. Сестра научника — Е. А. Шахматова-Масаљска — оставила је мемоаре о његовом животу.

Научни допринос • Шахматов је истражио историју староруског летописа XI—XVI века, први пут применивши компаративно-историјски метод. Након радова Шахматова свако истраживање историје древне Русије ослања се на његове закључке. Утемељивач је основа текстологије као науке. • Под руководством Шахматова основан центар руске филологије при Императорској Академији наука. На иницијативу Шахматова АН издаје монографије, речнике, материјале и истраживања кашупског, полапског, лужичког, пољског, српског и словеначког језика. Шахматов стаје на чело пројекта израде академског речника руског језика. • Издвојио источнословенске језике из «општедревноруског» језика чија дезинтеграција је, по његовом мишљењу, почела још у VII веку, али је обустављена због интеграционих процеса у вези са државним јединством Кијевске Русије.

У области украјинског језика Алексеј Шахматов један је од аутора рада «Украјински народ у његовој прошлости и садашњости» (1916), учествовао је у писању декларације Петербуршке АН «За укидање ограничења малоруске штампане речи» (1905— 1906), аутор је подробних рецензија за граматике украјинског језика А. Кримского и С. СмаљСтоцког, као и за речник украјинског језика Б. Гринченко. Са интересовањем и саосећањем се односио према развитку украјинске књижњвности и језика, али је био скептичан према идеји одвајања малоруске народности од јединственог руског народа.

ЕВГЕНИJ ДМИТРИJЕВИЧ Поливанов ПОЛИВАНОВ, ЕВГЕНИJ ДМИТРИJЕВИЧ (1891– 1938). Истакнути научник-лингвиста, полиглота и преводилац. Завршио Петербуршки универзитет, а 1919. постао професор. Учествовао у Револуцији 1917, а потом у Грађанском рату. Неколико година радио у Средњој Азији, а потом руководио лингвистичким одељењем Руског удружења института за друштвене науке у Москви. 1929 јавно наступио у Комунистическој академији са рефератом усмереним против «новог учења о језику» Н. Ј. Мара, после чега је био приморан да се поново врати у Средњу Азију. Бавио се научно-педагошким радом у Самарканду (1929– 1931), Ташкенту (1931– 1934), Фрунзе (данашњи Бишкек) (1934– 1937). У августуе 1937 био ухапшен као «јапански шпијун» , и стрељан у Москви 25 јануара 1938.

ЕВГЕНИJ ДМИТРИJЕВИЧ Поливанов је био лингвиста широког профила, бавио се многим језицима, а пре свега руским, јапанским, узбекским, дунганским и др. , као и најразличитијим проблемима лингвистике. Ученик И. А. Бодуена де Куртене, Поливанов је наставио његовим путем – фонологију је схватао као «психофонетику» . Много се бавио проблемима акцента и још 1910. године био први у светској науци који је одредио природу и карактер јапанског акцента. Општи преглед фонологије и акцента у светским језицима дат је у књизи Поливанова Увод у науку о језику за факултете оријенталистике (1928; други том Увода остао је без издања и изгубљен је). Поливанов је први описао читав низ јапанских дијалеката.

ЕВГЕНИЈ ДМИТРИЈЕВИЧ Поливанов Активно проучавајући савремене језике, Поливанов је истицао закономерност историјских измена у језику, непосредно развијајући идеје Бодуена де Куртене и (посредно) Н. В. Крушевског. Истакао је принцип економичности при изговору гласова који су касније развили Р. Јакобсон и А. Мартине. Покушавао је да створи нову теорију језичког развитка коју је називао лингвистичком историологијом, и разрадио њен фрагмент – теорију фонолошких конвергенција и дивергенција. Истакао је и проблем (и до данас нерешен) лингвистичке прогнозе будућег развитка језика.

ЕВГЕНИЈ ДМИТРИЈЕВИЧ Поливанов Био је један од првих који се бавио питањима социолингвистике, относима између књижевног језика и дијалеката, изучавао измене у руском језику после револуције. Учествовао у стварању писма и формирању књижњвних норми за језике народа СССР, посебно Средње Азије. Поливанов се бавио и поетиком, био је близак руској формалној школи. Дописивао се са Р. Јакобсоном, објављивао у издањима Прашког лингвистичког кружока. Пред крај живота саставио је други у СССР после речника Н. Н. Дурново речник лингвистичких термина, издат тек 1991. Многи радови Поливанова нису

Виктор Владимирович Виноградов Ви ктор Влади мирович Виногра дов (31. 12. 1894. — 4. 10. 1969. ) — руски теоретичар књижевности и лингвистарусиста, академик АН СССР, доктор филолошких наука, лауреат Стаљинске награде. Оснивач највеће научне школе у руској лингвистици. Депутат Врховног Совјета РСФСР. Члан Бугарске АН, почасни доктор Прашког универзитета.

Научни допринос Рад на пољу књижевних истраживања Постао је познат захваљујући публикацијама у области књижевности (о стилу писаца-класика и савременика: А. С. Пушкина, Н. В. Гогоља, Ф. М. Достојевског, Н. С. Лескова, А. А. Ахматове и др; Свој метод је окарактерисао као историјскокњижевни, сматрајући неопходним и истраживање језика и стила писаца. Био је противник тада владајућег класно-социолошког приступа у истраживању књижевности. Руководио је радовима на састављању «Речника Пушкиновог језика» .

Рад на пољу лингвистике Прилично рано Виноградов је активно иступио на пољу лингвистике. Био је један од последњих ученика А. А. Шахматова. До 1929. године радио је у Петрограду, где је учио код Л. В. Шчербе, а затим прешао у Москву, где је основао властиту лингвистичку школу. У својим радовима наставља традиције руске предреволуционарне лингвистике, скептично се односећи према структурализму и другим утицајним лингвистичким правцима 20. века. Један од најоригиналнијих радова посвећен је историји настанка и развитка семантике руских речи, са мноштвом ретких примера – «Историја речи» . Виноградов је аутор чувене књиге «Руски језик. Граматичко учење о речима» за коју је добио Стаљинску награду. Под његовом редакцијом је припремљена «Граматика руског језика» (1952— 1954), прва «академска граматика» руског језика. Многе премисе његове граматичке концепције утемељене су у радовима Ш. Балија.

Виноградов је аутор низа радова у области руске лингвистике. Своју анализу руске синтаксичке традиције В. В. Виноградов је изложио у книзи «Из историје проучавања руске синтаксе (од Ломоносова до Потебње и Фортунатова)» (1958) и у чланцима, посвећеним граматичким погледима М. В. Ломоносова, А. Х. Востокова, А. А. Потебње, А. В. Добиаша, А. А. Шахматова, Л. В. Шчербе, И. И. Мешчанинова, М. Н. Петерсона и других научника (У књизи. : Виноградов В. В. Избранные труды: Исследования по русской грамматике. М. , 1975). В. В. Виноградов је објавио мноштво радовао руском књижевном језику — «Русская наука о руском књижевном језику» (1946). Посмртно је објављен зборник изабраних радова В. В. Виноградова из историје руских лингвистичких учења (Виноградов В. В. История русских лингвистических учений. 2 -е изд. , испр. и доп. М. : Высшая школа, 2005. )

PRAVCI U SLAVISTICI Pravci. Škole. Slavisti. Bibliografja. Časopisi

Психолошки правац се појавио унутар упоредно историјске лингвистике. Током 50 –тих година, 19. в. под утицајем Хумболтове филозофије језика која је настала као реакција на владајуће логичке погледе на суштину језичке појаве. Оснивач психолошког правца је Штентал. У Русији најзначајнији представник је био Александар Афанасијевич Потебња. Већ у првим фазама овог развитка, психолошки правац дистанцира се од предходне логичке школе, јер граматичке категорије и логичке су исто онолико некомплементарне као што су некомплементарне појаве круга и црвене боје. Логика је опште људска појава и не може да проникне у специфичност језика конкретног народа. Осим тога, логика је хипотетична (почива на претпоставкама), док је лингвистика генетичка, тј. њен предмет је проучавање процеса говора које уопште није интересантно за логику. .

Настављајући Хумболтове идеје Штентал је видео у језику израз духа народа, психологију тог народа. Тиме се уједно истицала социјална природа језика. Остајући веран основном Хумболдовом постулату психолошки правац је третирао језик као историјску и динамичку појаву која се непрекидно развија што је у сагласности са постулатима упоредно историјске методе. У тежњи да пренесу психолошке појмове и терминологију асоцијативне психологије на језик представници психолошког правца су посебно занимали за говорне акте живог језика. За унутрашњу страну језика, односно за значење речи и реченица

(наставак) Истраживање живог говора по њиховом мишљењу пружа могућност да се схвати суштина и порекло језика, јер се у говорним процесима може запазити стално понављање првобитног акта стварања језика (Потебња) Проучавајући језик са аспекта психологије говорних субјеката, психолошки правац је истицао тесну везу језика и мишљења. Тако, Штентаљ је тврдио да је језик заправо мишљење, али је за разлику од предмета мишљења, које оперише представама, језичко мишљење је ослања на унутрашњу форму речи, тј. на представу представа, или знак – однос значења речи према значењу претходне речи. (Потебња). Придајући велики значај појму тзв. унутрашње форме, представници психолошког правца применили су га на историју језика. Тако, Штентал је сматрао да су језици у предисторијском периоду поседовали веома богату унутрашњу форму и да су се у историјском периоду они постепено губили. За представнике психолошког правца унутрашња форма последица је процеса настанка речи. Они су такође посебну пажњу посветили процесима настанка језичких јединица. У настојању да психолошки објасне те процесе они су говорили о таквим законима психологије као што су асимилација, асоција и други.

(наставак) Отуда код њих изузетан интарес за синтаксу и њено водеће место у истраживачкој пракси. Тако су, рецимо, они настанак врста речи разматрали на основу делова реченице. За разлику од присталица логичке школе који су у реченици видели резултат јединства двају појмова утемељивачи психолошког правца су на против у тој истој реченици видели израз парцелације, опште представе на њене саставне делове са каснијом фазом њихове синтезе (Потебња). Утемељивачи психолошког правца преувеличавали су улогу психолошког фактора у развитку језика, те су често изједначавали психолошке и граматичке категорије. Свест о слабим странама психолошког правца довело је током 70 -тих година 19 л. в до појаве младограматичке школе која је прихватила идеје о психолошкој природи језика али је одбацила етнопсихологију као науку-фикцију сматрајући да је једина реалност која је дата лингвистици индивидуалност језика. Због тога су младограматичари инсистирали не на изучавању апстрактног језика већ језика говорног лица.

(наставак) Отуда код њих изузетан интарес за синтаксу и њено водеће место у истраживачкој пракси. Тако су, рецимо, они настанак врста речи разматрали на основу делова реченице. За разлику од присталица логичке школе који су у реченици видели резултат јединства двају појмова утемељивачи психолошког правца су на против у тој истој реченици видели израз парцелације, опште представе на њене саставне делове са каснијом фазом њихове синтезе(Потебња). Утемељивачи психолошког правца преувеличавали су улогу психолошког фактора у развитку језика, те су често изједначавали психолошке и граматичке категорије. Свест о слабим странама психолошког правца довело је током 70 -тих година 19. в до појаве младограматичке школе која је прихватила идеје о психолошкој природи језика али је одбацила етнопсихологију као наукуфикцију сматрајући да је једина реалност која је дата лингвистици индивидуална језика. Због тога су младограматичари инсистирали не на изучавању апстрактног језика већ језика говорног лица.

СТРУКТУРАЛИЗАМ У ПРОУЧАВАЊУ СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ Структурна лингвистика је свеукупност погледа на језик и методе његовог истраживања у чијој основи је схватање језика као система знакова са јасно издвојеном структурним елементима ( језичким јединицама и њиховом структурно-семантичким конструкцијама као јединицама вишег реда) и тежњом ка егзактном формалном опису језика. Свој назив структурна лингвистика је добила према посебном интересовању за структуру језика који је заправо мрежа међусобних односа (превасходно опозиција) елемената језичких система који су строго уређени и налазе се у хијерархијској зависности у границама одређених нивоа. Структурни описи језика претпоставља такву анализу конкретног текста који омогућује да се издвоје уопштене инваријантне јединице (шеме реченица, морфема, фонема) и доведе их у везу са конкретним говорним сегментима на основу строгих правила реализације. Ово правило одређује границе варирања језичких јединица у говору које фиксирају избог дозвољених синонимских признака (промена) јединица језика.

(наставак) У зависности од нивоа анализе правила реализације се формулишу као правила позиционе расподеле конкретних варијаната језика. На пример: принцип допунске дистрибуције у фонолофији и морфологији или као трансформациона правила у синтакси ( уз примени трансформационе анализе), којом се регулише прелаз од инваријентне дубинске структуре реченице ка многим њеним реализацијама. На бази структурне лингвистике са предусмеравањем истраживачких аспеката од статичких представа структуре језика према динамичком развила се генеративна граматика (Чомски). Идеје структурне анализе језика у много чему су помагале да се актуализују у питања везана за машинско превођење ( Розенцвејк, Основи машинског превођења).

(наставак) Структурна лингвистика у сарадњи са типологијом потпомогла је појаву структурне типологије чији предмет интересовања опште законитости организације појединих фрагмената језичког система и језика у целини(језичка типологија, језичке универзалије). Структурна лингвистика омогућила је широку примену у лингвистици математичких метода истраживања ( математичка лингвистика). Структурна лингвистика настала је 20 -30 -тих година 20. века као посебни правац који се битно разликовао од доминантног крајем 19. в. младограматичарског правца. Она је настала у процесу трагања за доследним системом основних лингвистичких појмова као и из потребе да се разраде што је могуће строже методе синхроног описа савремених језика. На појаву структурне лингвистике велики утицај су имали радови Бодуена де Куртене, Фортунатова, Есперсена, Де Сосира, Блумфилда, Московског лингвистичког кружока). 1915. године њега су створили Роман Јакобсон, Владимир Мајаковски, Велимир Хлебњиков. Роман Јакобсон је постао теоретичар структурне лингвистике. Значајну улогу у стварању структурне лингвистике је одиграла руска Формална школа у науци о књижевности, између осталог, такозвани, ОПОЈАз. З. ( што значи друштво за поетски језика)у којем су се истицали Поливанов, Јакубински, Пињанов, Ехенбаум, Проп, Томашевски, Оси Брик.

(наставак) Током 20. 30. 40 -те године јављале су се школе структурне лингвистике које су одиграле пресудну улогу у разради њених концепција и метода: Прашка лингвистичка школа, Копенхагенска глосематика, Америчка дескриптивна лингвистика, Лондонска школа. Прве три је основао Јакобсон. У Совјетском Савезу под утицајем идеје структурне лингвистике развиле су се концепције Лењинградске и Московске фонолошке школе. Многи научници који нису припадали одређеној школи ипак су значајно допринели развитку теорије структурне лингвистике: Мартине, Бенвинист, Курилович. У СССР-у различите аспекте стзруктурне лингвистике разрадили су Реформатски, Ревзен, Холодович, Ломтев. Практичну примену структурних метода реализовали су Апресјан, Арутјунова, Гак, Звегинцев, Иванов, Степанова, Топоров и др.

(наставак) У развитку стзруктурне лингвистике постоји неколико етапа: 1) до педесетих година, 2) од педесетих до седамдесетих, 3) од 70 - тих година практично престаје да постоји као издвојени правац који се налази у опозицији традиционалне лингвистике, али су методе структурне лингвистике и данас примењују и у другим лингвистичким дисциплинама (психолингвистике и социолингвистике). Исто тако структурна лингвистика извршила је продор у развитак структурних метода истраживања у другим хуманистичким наукама: науци о књижевности, историји уметности, историји етнологије, психологије. Управо на основама ових наука настао је структурализам као филозофско-методолошка основа конкретних научних хуманитарних истраживања, познат под именом Француски структурализам.

ФОРМАЛИЗАМ Формализам је основан у методологији руских формалиста 10 -20 -тих година 20. в. Био је оријентисан на такозвани `` поступак `` уместо класичне опозиције формасадржина. Под поступком се подразумевало пре свега такозвана отежена форма или кочење које је настајало као опречно важечој традиционалној поетици и стилистици. Односно, одступање од постојеће норме валентности речи: на пр. : Хлебњиков, песма ``Омађијавање смехом``, она представља образац за поетику футуризма којим се одликује грађењем нових речи. Појам отежане форме је имао назив онеобичавање. Читава песма Хлебњикова је саздана од низа речи са заједничким кореном `` смех`` и представља заправо варијацију на задату звучну слику. То је уметничка имитација бајалице, старе народне форме, такозване магијске поезије, засноване на народном сујеверју. Низање тешко препознатљивих или непостојећих речи које изговарају са циљем да се одагнају нечисте силе. Од укупно 21. не речи, не рачунајући понављање само 5 су забележене у речницима савременог руског језика. Све остало су песникове индувидуални неологизми изведени од заједничког корена, корена смех, по постојећим моделима творбе у руском језику. Звучи парадоксално податак да ова заумна песма преведена не многе језике и данас представља изазов за преводиоце поезије.

Велемир Хлебњиков ЗАКЛЯТИЕ СМЕХОМ О, рассмейтесь, смехачи! О, засмейтесь, смехачи! Что смеются смехами, что смеянствуют смеяльно О, засмейтесь усмеяльно! О, рассмешищ надсмеяльных – смех усмейных смехачей. О, иссмейся рассмеяльно, смех надсмейных смехачей. Смеево, смеево, Усмей, осмей, смешики, Смеюнчики, смеюнчики. О, рассмейтесь, смехачи! О, засмейтесь, смехачи! 1910. ОМАЂИЈАВАЊЕ СМЕХОМ О раскикоћите се кикотари, о закикоћите се кикотари. што кикотима се кикоћу, што кикотићу кикотаво.

(наставак) ------------------------- Пример «заумного» језика Хлебњикова: Лельга, оньга, эхамчи! Ричи, чичичи! Лени нули эли али! Никакоко кукаке! Кукарики кикику! Папа пупи пигиги…

(наставак) Значајна новина у радовима Јурија Тињанова, претподстављала је конструктивна доминанта у епској структури или у поетској форми која је значила понављање одређених речи, семантичких конструкција или мотива. На пример у песми Блока ``Ноћ, улица, фењер, апотека``- понављања на почетку и на крају песме конструктивних доминанти којима се граде прстенасте композиције око читаве песме, али и малих епских структура чиме се композиција учвршћује. Поред оних спољних кругова постоје унутрашњи прстенови као у песми : ``Ноћ, улица, фењер, апотека``

ФУНКЦИОНАЛИЗАМ Представља све укупне школе и правце који су се издвојили из структурне лингвистике као засебан огранак који је посвећивао посебну пажњу језику као средству комуникације. Предховници функционалне лингвистике су Бодуен Де Куртене, Де Сосир, и Есперсен. Основни принцип функционалне лингвистике заснива се на схватању језика као усредсређеног система изражајних средстава и њега су пласирали Трубецкој, Јакобсон, Карцевски, у тезама Прашког лингвистичког кружока 1929. г. , који је затим био разрађен код других представника Прашке лингвистичке школе. У радовима Јакобсона истражени су функција говорне комуникације, говора, адресата, контакт, ситуација, код, исказ. Велики значај је имао Јакобсонов пренос опозитивног значења са фонеме на дифернцијално-дистинктивно обележје, а исто тако са граматичког значења на његово диференцијално обележје(корелација). У радовима Мартинеа говори се о такозваној двострукој сегментацији језика (с једне стране на двоструке јединице-монеме, а са друге стране на једностране јединице плана исказа фонеме), о фонологији као о функционалној фонетици, о разликовању трију типова монема (аутономних, зависних, функционалних).

(наставак) Језичке промене(како у фонологији тако и у граматици) Мартине објашњава деловањем принципа економичности, које се схвата као решење конфликта између потребе за комуникацијом и природном човековом инерцијом. Постоји једно шире схватање функционалног приступа схватања језика ( или посебним јединицама језика, при којим се тај приступ схвата као приступ означеног, садржаја или намене дата језичке јединице и њене унутрашње стране). У више случајева функционални приступ треба схватити као оријентацију на ону улогу коју конкретна јединица игра у склопу веће целине или у склопу јединице вишег ранга. тј. на њену синтаксичку позицију. Тако функционални приступ типологији лексичких значења примењује Арутјунова. У функционалном приступу језику у целини говори такође у вези са проучавањем функционалног стилистичког раслојавања језичких средстава која су одређена да врше различите социјалне функције. У том смислу се говори о функционалној стилистици и о функционалним стиловима. У вези са проучавањем функције језика у друштву и језичким ситуацијама говори исто тако о функционалној типологији језика за разлику од формалне структурне типологије.

Фортунатовска (Московска) школа Оснивач је Фортунатов(1848 -1914). Он је практичар: држао се првенствено рада на материјалу. Фортунатов је написао радови из фонетеке, морфологије, синтаксе. Његови су постулати: 1. Наука о форми речи (способност речи се деле на основу и афиксе). 2. Форма може бити позитивна (има гласовно изражавање столы) и негативна – нула (нема експлицитног изражавања дом( ), стол( ). 3. Форми (диклинација и конјугација). 4. Одвајање синхроније од дијахроније. 5. Одвајање лингвистичког феномена од психолошког. 6. Теорија формалних класа (на основу присуства или одсуства у речима формалних наставака). Постао је оснивач формализма, формалног правца у лингвистике. 7. Направио је закон кретања акцента од почетка наа крај речи у словенским и балтијским језицима. Закон се зове Фортунатов–де Сосир. (Направили су независно један од другог). Његови су следбеници су: Пешковски, Шахматов, Белић и др.

Казанска лингвистичка школа Оснивачи су Бодуен де Куртене, Крушевски. Постулати су: Треба разликовати језик појединца од језика колектива Треба разликовати евулотивно посматрање језичких факата од једног одређеног временског просека (дијахронија и синхронија. Појам фонеме. Утицај на «пражана» . Језик је психосоцијални појам. Језик је колективно-индивидуални појам. Језик је одређени систем. Бодуен де Куртене је направио теорију фонема: фонема је део морфеме фонема је психичко представљење звука. Ученик Бодуена де Куртене Шћерба је оснивач петербуршке фонолошке школе

Савремена упоредна словенска филологија вуче своји корене из две велике лингвистичке школе, чији су оснивачи ученици ученика Фортунатова: Прашког лингвистичког кружока – руски научници Н. С. Трубецкој, Р. О. Јакобсон, С. О. Карцевски, Н. Н. Дурново, А. В. Исаченко, чеси В. Матезиус, Б. Гавранек, Ј. Коржинек, Б. Трнка, Ј. Вахек, поляци Г. Улашин и В. Дорошевски, француз А. Мартине - и Московске фонолошке школе (московска функционална – формална – фортунатовска фонолошка - филолошке школе) – А. М. Сухотин, Н. Ф. Јаковлев, В. Н. Сидоров, П. С. Кузнецов, И. С. Илјинская, Г. О. Винокур, А. И. Зарецки, А. Б. Шапиро, Р. И. Аванесов, М. В. Панов и М. Н. Петерсон. Научници обе ове школе међу првими су почели да примењују формалне методе, настале у фонологије, на изучавање јединица свих нивоа језика и на функционално истраживање других семиотичких система, као и на истраживање фолклористике, митологије, етнографије и науке о књижевности.

(Из историје) За установљење заједничког књижевног језика Срба и Хрвата посебно је био значајан састанак осморице филолога (Ђура Даничић, Димитрије Деметар, Вук Караџић, Иван Кукуљевић, Иван Мажуранић, Франц Миклошич, Винко Пацел, Стјепан Пејановић) у Бечу 1850. године, познат као Књижевни договор. Тим договором утврђен је јединствен књижевни језик Срба и Хрвата. До ширег прихватања договора долази неколико деценија касније, крајем XIX века. Филолошки рад Вука Караџића на реформи језика и правописа, скупљању народног усменог стваралаштва, превођењу, етнографији и историографији довео је, поред осталог, до стварања култа фолклорне уметности, што је било у духу романтизма. .

Књижевност У уметничкој поезији пример врхунске синтезе индивидуалног стваралачког чина са усменом књижевном традицијом дали су Петар II Петровић Његош у Горском вијенцу и Бранко Радичевић у Песмама И Мемоари проте Матеје Ненадовића такође су били написани живим народним језиком. Њихов савременик Јован Стерија Поповић језиком тадашњег војвођанског грађанства писао је комедије трајне уметничке вредности са доста сатиричних елемената. Почетком XX века у први план српске књижевности опет избијају песници (В. Илић, М. Ракић, Ј. Дучић, В. Петровић, В. Петковић Дис, С. Пандуровић, А. Шантић и многи други), који већином пишу симболистичку и уопште модерну поезију, често елегичну, песимистичку, филозофску, понекад и негаторску. У српској прози, која се у односу на реалистичку променила и у методу и у стилу (нпр. М. Ускоковић, В. Милићевић), дата су такође уметнички врло снажна дела (Б. Станковић).

(наставак) Трајну популарност код српске публике стекао је и комедиограф Бранислав Нушић. У међуратном периоду, поред неких већ поменутих, почиње да ствара и низ млађих књижевника, пре свега Милош Црњански, који је остварио највише домете у српској прози XX века, Момчило Настасијевић, највећи српски песник овога века, али и Исидора Секулић, Иво Андрић, Станислав Винавер, Растко Петровић, Десанка Максимовић, Раде Драинац, Григорије Божовић и многи други. Сви су они били оригиналне књижевне индивидуалности.

Слависти Познати слависти су: Ю. Даничић, Александар Белић; Радосав Бошковић (упоредна граматика), Михајло Стефановић (граматика), С. Новаковић, Радоје Симић (синтакса, стилистика), Милош Ковачевић (стилистика), Асим Пецо (акцентологија). Драгана Мршавић-Радовић (фразеологија), Милана Радић-Дугоњић (лексика). Б. Тошовић (граматика, стилистика). Ново Вуковић (стилистика), Павле и Милка Ивић (општа лингвистика). Ранко Бугарски (општа лингвистика). Бранимир Човић (теоретичар превођења).

Скупови Међународни конгрес слависта одржава се један пут у 4 године. Kongres Saveza slavističkih društava Jugoslavije. Научни састанак слависта у Вукове дане. Скуп слависта Србије.

Bibliografije Bibliografije. – Pored poznate tekuće bibliografije lingvističke produkcije na srpskom jeziku, koju redovno donosi časopis Južnoslovenski filolog srpska lingvistička slavistika poslednje decenije dobila je niz posebnih bibliografija: personalnih, tematskih, periodičnih, disertacionih, projekatskih, prema određenim slavističkim granama i drugih.

(Наставак) Personalne slavističke bibliografije jesu najbrojnije. Selektivna bibliografija o vremenu i aspektu u modernom srpskohrvatskom jeziku. – 19901992. EUROTAP Working Papers, Series VI/4, 1 -43; . – Naš jezik, n. s. XXX, sv. 1 -5, 1995 -1996, 149 -184; S. Tanasić, Bibliografija doktorskih disertacija i magistarskih radova iz oblasti jezika odbranjenih na Univerzitetu u Sarajevu. – Prizma I/1, 1990, 181 -184; B. Čudomirović, Doktorske disertacije iz slovenskih jezika i književnosti, odbranjene na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1985 -1994. godine. – ZMSS 50 -51, 1996, 261 -267; Doktorske disertacije iz slovenskih jezika i književnosti, odbranjene na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu od 1985 -1994. godine. – ZMSS 50 -51, 1996, 267 -269; Rezultati naučnih istraživanja iz oblasti humanističkih nauka u periodu 1991 -1995. – Beograd, Ministarstvo za nauku i tehnologiju Republike Srbije, 1996; P. Piper, Bibliografija jugoslovenske lingvističke rusistike. – Novi Sad, Matica srpska, 1990.

Časopisi. – Pored lingvističkih i slavističkih časopisa koji redovno izlaze decenijama, a neki i skoro čitav vek (Južnoslovenski filolog, Naš jezik, Srpski dijalektološki zbornik, Onomastički prilozi, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Zbornik Matice srpske za slavistiku, Književnost i jezik. ) u Srbiji i Jugoslaviji, kao i u Republici Srpskoj, devedesetih godina pojavio se niz novih naučnih časopisa posvećenih većim ili manjim delom i lingvističkoj slavistici: Slavistika (Beograd, 1996 - ), časopis Slavističkog društva Srbije, koji je počeo da izlazi kao godišnji časopis za radove o slovenskim jezicima i književnostima, informacije o slavističkim naučnim projektima, pregled novije slavističke literature i naučnog života

(наставак) Kodovi slovenskih kultura (Beograd, 1996 -), časopis za slovensku etnografiju, etnologiju i semiotiku, čija su tri prva, tematska broja posvećena jelu, piću i svadbi; Srpski jezik (Beograd, 1996 -), časopis Društva za proučavanje i negovanje srpskog jezika, koji je počeo da izlazi kao godišnjak čiji je prvi broj posvećen šezdesetpetogodišnjici rođenja prof. dr Živojina Stanojčića, Srbistika (Novi Sad, 1998 - ), časopis Društva za obnovu srbistike, u prvim brojevima prevashodno angažovan na promovisanju teza potpisnika ultranacionalističke deklaracije o srpskom jeziku (Bojić i dr. 1998) i pristalica tzv. alternativne srpske filologije, Jezik danas (Novi Sad, 1996 -), tromesečni časopis Matice srpske za kulturu govora i pitanja srpske jezičke norme, Slovenski glasnik (1996 - ), časopis Društva crnogorsko-ruskog prijateljstva, sa naučnim i publicističkim radovima iz slovenske istorije i filologije u prvom delu, i književnim prilozima uglavnom rodoljubive orijentacije u drugom delu, Riječ (Nikšić, 1996 -), Svet reči (Beograd, 1997 -), časopis Društva za srpski jezik i književnost, nekoliko novih časopisa u Republici Srpskoj (npr. Znamen, Zavjet, Slovesa) i dr.