Скачать презентацию Психологија са развојном психологијом Теорије личности Проф др Скачать презентацию Психологија са развојном психологијом Теорије личности Проф др

013ae977d20ca3535e1a65e1cd6fb752.ppt

  • Количество слайдов: 49

Психологија са развојном психологијом Теорије личности Проф. др Александар Милојевић Психологија са развојном психологијом Теорије личности Проф. др Александар Милојевић

ПРИСТУПНА РАЗМАТРАЊА Развој теоријске мисли у психологији почиње још са схватањима о човеку и ПРИСТУПНА РАЗМАТРАЊА Развој теоријске мисли у психологији почиње још са схватањима о човеку и његовој личности која су формулисали велики класични мислиоци Хипократ, Платон и Аристотел, затим, Тома Аквински, Конт, Хобс, Кјеркегор и Лок.

Савремени извори који су пресудно утицали да теорије личности буду уобличене тако као што Савремени извори који су пресудно утицали да теорије личности буду уобличене тако као што се данас изучавају могу да се дефинишу на следећи начин: 1. Традиција клиничких посматрања је највише допринела одређивању природе теорија личности; аутори су Шарко, Жане, Фројд, Јунг, Мек Дугал. 2. Гешталт теорија Виљема Штерна је такође оставила дубок утицај на данашње теорије личности, нарочито у погледу проучавања понашања као целине.

Експериментална психологија и теорије учења су допринеле емпиријским истраживањима бољем разумевању и проучавању понашања. Експериментална психологија и теорије учења су допринеле емпиријским истраживањима бољем разумевању и проучавању понашања. 4. Психометријска традиција и истраживања су допринела побољшању методологије и мерењу појединих димензија понашања и квантитативној обради података. 5. Логички позитивизам, социјална антропологија и генетика су такође извршили одређени, али мање значајан утицај на формирање теорија личности. 3.

Позната је чињеница да се психологија као наука развила крајем деветнаестога века из филозофије Позната је чињеница да се психологија као наука развила крајем деветнаестога века из филозофије и експерименталне физиологије. Теорије личности за свој развој дугују највише медицинској пракси и великанима у тој области Фројду, Јунгу и Мек Дугалу. Ова веза између теорија личности и праксе (углавном психотерапијске) остала је очигледна до данашњег дана.

ТЕОРИЈА Дефиниција појма: Опште схватање је да теорија постоји насупрот чињеницама. Теорија је непотврђена ТЕОРИЈА Дефиниција појма: Опште схватање је да теорија постоји насупрот чињеницама. Теорија је непотврђена хипотеза или спекулација о стварности за коју се још незна поуздано шта јесте. Када се теорија потврди, она постаје чињеница. Према Холу и Линдзију теорије нису никада ни истините, ни неистините, иако основе на којима почивају могу бити истините, односно неистините.

Према Холу и Линдзију (1983) теорија је скуп конвенција које је створио теоретичар. Према Холу и Линдзију (1983) теорија је скуп конвенција које је створио теоретичар. "Скуп конвенција" наглашава чињеницу да теорије нису природно дате, одређене стварним подацима или неким процесом. Када се теоретичар опредељује за начин како да представи догађаје, он врши слободан стваралачки избор који се од уметничког разликује по врсти података на које је усредсређен.

Овде се поставља питање вредновања или процењивања теорије и питање начина изграђивања теорије. Не Овде се поставља питање вредновања или процењивања теорије и питање начина изграђивања теорије. Не постоји формула (према Холу и Линдзију) за изграђивање добре теорије, као што не постоји формула за стварање вредног књижевног дела. Чињеница је, међутим, да теорија представља избор у оквиру конвенција, а не нешто је одређено емпиријским односима, па се онда тешко може говорити о истинитости и неистинитости теорија. Теорија може да буде само употребљива или неупотребљива првенствено на основу тога колико успешно она може да омогући предвиђање или суд о догађајима који се потврде као тачни.

ЛИЧНОСТ Дефиниција појма: Личност је појам који се често употребљава у обичном животу и ЛИЧНОСТ Дефиниција појма: Личност је појам који се често употребљава у обичном животу и има вишеструко значење. У психолошком погледу сва значења би могла да се сврстају у две групе: 1. Личност се изједначава са вештином друштвеног опхођења, процењује се нечија успешност да код различитих људи и у различитим условима изазове позитивне реакције. 2. У другом смислу реч личност подразумева да је личност појединца извор снажног утиска који он оставља на друге људе, па се у том смислу говори да неко има "агресивну личност", "плашљиву личност", или "потчинљиву личност". У свакодневном животу о личностима се обично говори као о "добрим" и "лошим".

Олпорт (1937) је направио један обиман преглед стручне литературе и издвојио скоро педесет различитих Олпорт (1937) је направио један обиман преглед стручне литературе и издвојио скоро педесет различитих дефиниција појма личности. Те дефиниције је према одређеним критеријумима класификовао у већи број група. На крају је сам дефинисао личност као "динамичку организацију оних психофизичких система код појединца који одређују његово јединствено прилагођавање средини". Олпорт сматра да израз "динамичко" указује да психолошка структура сваке личности представља "константно стање промена и развоја" и да у исто време постоји интеграција и организација ових промена у функцији јединствености.

Појам Појам "психофизички систем " треба да укаже на јединство између телесног и психичког. Појам "прилагођавање" по Олпорту значи да се особа не само прилагођава или потчињава својој околини, већ исто тако овладава и контролише на начин који је њој својствен. Олпорт истиче индивидуалност, особеност личности наглашавајући чињеницу да не постоје две особе које се на исти начин понашају или мисле.

Ајзенк (1973) дефинише личност као Ајзенк (1973) дефинише личност као "више или мање стабилну и трајну организацију карактера, темперамента, интелекта и физичких својстава која одређује његово јединствено прилагођавање природи". Постоје разлике у теријском приступу и оријентацији теоретичара и истраживача и разлике у дефинисању појма личности, али постоји извесна сагласност у вези са најважнијим својствима личности које треба да буду полазна основа за једну добру дефиницију личности. Та својства су према Поповићу (1977) обухватност, уобличљивост, сложеност, организација, јединственост и динамика.

СИГМУНД ФРОЈД - КЛАСИЧНА ПСИХОАНАЛИТИЧКА ТЕОРИЈА Крајем деветнаестог века се у Немачкој формирала психологија СИГМУНД ФРОЈД - КЛАСИЧНА ПСИХОАНАЛИТИЧКА ТЕОРИЈА Крајем деветнаестог века се у Немачкој формирала психологија као самостална научна дисциплина. Задатак те научне психологије се састојао у анализи свести нормалног људског бића. Свест је дефинисана тако да је блиско повезана са процесима у чулним органима. Сложени доживљаји били су резултат удруживања простих сензација, представа и осећања. Задатак психологије је био да открије основне јединице свести и утврди како оне образују спојеве, дакле, све се то могло назвати душевном хернијом. Ови ставови класичних присталица експерименталне психологије су били често критиковани.

Фројдов напад на класичну психологију свести је довео до формулисања класичне психоаналитичке теорије, али Фројдов напад на класичну психологију свести је довео до формулисања класичне психоаналитичке теорије, али и других социопсихоаналитичких теорија. Фројд је упоредио душевни живот са леденим брегом чији само мањи део који је изнад површине воде представља област свести, док много већи део испод површине воде представља област несвесног. У великом подручју несвесног се налазе нагони, страсти, потиснуте идеје и осећања, то су невидљиве силе које врше главну контролу над свесним мислима и поступцима појединца.

Са аспекта Фројдове психоанализе психологија која се ограничава на проучавање свести потпуно је немоћна Са аспекта Фројдове психоанализе психологија која се ограничава на проучавање свести потпуно је немоћна да разуме основне мотиве људског понашања. Скоро четрдесет година Фројд је истраживао несвесно помоћу метода слободних асоција и развио је теорију која се сматра првом обухватном теоријом личности. Због тога је био, а и данас је једна од најспорнијих и најутицајнијих личности данашњице.

Сигмунд Фројд је рођен у Моравској 6. маја 1856. године, а умро је у Сигмунд Фројд је рођен у Моравској 6. маја 1856. године, а умро је у Лондону 23. септембра 1939. године. Он је, међутим, скоро осамдесет година живео у Бечу и напустио је овај град тек кад су нацисти заузели Аустрију. Као млад човек одлучио је да буде научник; уписао се 1873. године у Медицинску школу Универзитета у Бечу, коју завршава осам година касније. Фројд никад није намеравао да се бави лекарском праксом, али оскудно награђивање научног рада, ограничене могућности академског напредовања Јевреја, као и потребе све веће породице, нагнале су га да отвори приватну праксу. Упркос тој пракси, нашао је времена за истраживање и писање и његова достигнућа као медицинског истраживача донела су му солидан углед.

Фројдова заинтересованост за неурологију одвела га је на специјализацију лечења нервих поремећаја, медицинске гране Фројдова заинтересованост за неурологију одвела га је на специјализацију лечења нервих поремећаја, медицинске гране која је заостала у напредовању вештина лечења деветнаестог века. Да би побољшао своју техничку вештину, Фројд је провео једну годину на студијама код познатог француског психијатра Жана Саркоа, који се користио хипнозом у лечењу хистерије. Мада је Фројд испробао хипнозу на својим пацијентима, он није био импресиониран њеном успешношћу. Стога, када је чуо за нови метод бечког лекара Јозефа Бројера, метод лечења пацијената од симптома причањем о њима, испробао га је и нашао да је ефикасан. Бројер и Фројд су сарађивали и објавили рад о неким њиховим случајевима хистерије, леченим техником причања (1895).

Међутим, убрзо су се разишли због различитих ставова о важности сексуалног чиниоца код хистерије. Међутим, убрзо су се разишли због различитих ставова о важности сексуалног чиниоца код хистерије. Фројд је сматрао да су сексуални сукоби узрок хистерије, док се Бројер држао конзервативнијег становишта. После тога Фројд је углавном радио сам, развијајући идеје које су постале темељ психоаналитичке теорије и које су достигле врхунац у његовом првом великом раду Тумачењу снова (1900). Друге књиге и чланци ускоро су скренули пажњу лекара и научника широм света на његова гледишта, и није прошло много времена, а Фројд се нашао окружен групом ученика из разних земаља, међу којима су били Ернест Џоунз из Енглеске, Карл Јунг из Цириха, А. А. Брил из Њујорка, Сандор Ференци из Будимпеште, Карл Абрахам из Берлина и Алфред Адлер из Беча. Јунг и Адлер су после иступили из круга и развили ривалска гледишта.

СКЛОП ЛИЧНОСТИ Личност чине три главна система: оно, ја и надја. Мада свака од СКЛОП ЛИЧНОСТИ Личност чине три главна система: оно, ја и надја. Мада свака од ових области целокупне личности има своје сопствене функције, особине, саставне делове, оперативна начела, динамизме и механизме, оне су у тако блиском садејству да је тешко, ако не и немогуће, разлучити њихове учинке и измерити њихов релативни допринос људском понашању. Понашање је скоро увек производ садејства ова три система; ретко делује један систем искључујући друга два.

ОНО Оно је први систем личности; то је средина унутар које се разлучују ја ОНО Оно је први систем личности; то је средина унутар које се разлучују ја и над-ја. Оно се састоји од свега психолошког што је наслеђено и присутно при рођењу, укључујући и инстинкте. То је резервоар душевне енергије који испоручује снагу потребну за деловање друга два система и у блиској је вези са телесним процесима од којих потиче њихова енергија. Фројд је назвао оно ''истинском психичком стварношћу" због тога што представља унутрашњи свет субјективног доживљаја и не зна за објективну стварност.

Оно не може да подноси пораст енергије који се доживљава као нелагодно стање напетости. Оно не може да подноси пораст енергије који се доживљава као нелагодно стање напетости. Стога, када је степен напетости организма повишен, било као резултат спољашњег надраживања било унутрашње насталог раздражења, оно делује тако да одмах празни напетост и враћа организам на лагодно постојан и низак ниво енергије. Начело смањивања напетости по коме делује названо је начелом пријатности.

Да би остварило свој циљ - избегло бол и прибавило пријатност, оно располаже са Да би остварило свој циљ - избегло бол и прибавило пријатност, оно располаже са два процеса. То су рефлексна радња и примарни процес. Рефлексне радње су урођене и аутоматске реакције, као што су кијање и трептање; оне обично истог трена смањују напетост. Организам је опремљен бројним таквим рефлексима за савладавање једноставних облика раздражења. Примарни процес обухвата нешто сложеније психолошке реакције. Он настоји да уклони напетост образовањем представе објекта која ће уклонити напетост.

На пример, примарни процес снабдева гладну особу менталном сликом хране. Халуцинаторни доживљај, у коме На пример, примарни процес снабдева гладну особу менталном сликом хране. Халуцинаторни доживљај, у коме је жељени објекат присутан у облику слике памћења, назван је испуњење жеља. Најбољи пример за примарни процес код нормалних људи је ноћни сан, за који је Фројд веровао да увек представља испуњење или покушај испуњења жеље. Ове менталне представе, које испуњавају жељу, једина су стварност за коју оно зна.

Очевидно, сам примарни процес није способан да смањи напетост. Гладна особа не може јести Очевидно, сам примарни процес није способан да смањи напетост. Гладна особа не може јести менталне представе хране. Стога се развија нови или секундарни психолошки процес, и кад се ово догоди, почиње да се обликује склоп другог система личности, ја. ЈА Ја настаје зато што потребе организма захтевају одговарајуће узајамно дејство са објективним светом стварности. Гладна особа мора да тражи, нађе и једе храну да би одстранила напетост услед глади. То значи да она мора научити да прави разлику између слика сећања хране и актуелног опажања хране каква постоји у спољашњем свету.

После овог кључног разликовања, неопходно је претворити слику у опажање, што се постиже лоцирањем После овог кључног разликовања, неопходно је претворити слику у опажање, што се постиже лоцирањем хране у околини. Другим рецима, особа усклађује слику сећања хране са виђењем или мирисом хране који јој долазе преко чула. Основна разлика између оно и ја јесте што оно зна само за субјективну стварност душе док ја прави разлику између ствари у души и ствари у спољашњем свету.

Сматра се да ја следи начело реалности и да делује помоћу секундарног процеса. Циљ Сматра се да ја следи начело реалности и да делује помоћу секундарног процеса. Циљ начела реалности је да спречи пражњење напетости док не буде откривен објект подесан за задовољење потребе. Начело реалности привремено искључује начело пријатности, иако начело пријатности бива задовољено налажењем потребног објекта, а према томе и смањивањем напетости. Начело реалности тежи да утврди да ли је доживљај истинит или лажан, то јест да ли има спољашње постојање или не, док начело пријатности занима само да ли је доживљај болан или пријатан.

Секундарни процес је реалистичко мишљење. Помоћу секундарног процеса ја уобличава план задовољења потребе и Секундарни процес је реалистичко мишљење. Помоћу секундарног процеса ја уобличава план задовољења потребе и затим га тестира, обично неком врстом радње, да би видело хоће ли деловати или не. Гладна особа размишља где би могла наћи храну и онда је тражи на том месту. То се зове тестирање реалности. Да би успешно остварило своје улоге, ја држи под надзором све сазнајне и интелектуалне функције; ови виши душевни процеси су у служби секундарног процеса.

Ја је извршна власт личности зато што надзире приступ радњи, одабира карактеристике околине на Ја је извршна власт личности зато што надзире приступ радњи, одабира карактеристике околине на које ће одговорити и одлучује који ће инстинкти бити задовољени и на који начин. Извршавајући ове веома важне извршне функције, ја мора да покуша да интегрише захтеве оно, над-ја и спољашњег света, који су често у сукобу. Оно није лак задатак и он често врши велики притисак на ја. Треба имати на уму и то да је ЈА организовани део оно да настаје да би проследио тежње оно а не да би их осујећивао, и да сву своју снагу црпе из оно. Ја не постоји одвојено од оно и никад не постаје потпуно независно од оно. Његова главна улога је да посредује између инстинктивних захтева организма и услова средине која га окружује; његови циљеви су да одржи живот појединца и оствари репродукцију врсте.

НАД-ЈА Трећи систем личности, који се последњи развија, је над-ја. Он је унутрашњи представник НАД-ЈА Трећи систем личности, који се последњи развија, је над-ја. Он је унутрашњи представник традиционалних вредности и идеала друштва протумачених детету од стране његових родетеља и спроведених помоћу система награђивања и кажњавања детета. Над-ја је морално оружје личности; оно више заступа идеално него реално и више тежи савршенству него задовољству. Његова главна брига је да одлучи да ли је нешто добро или рђаво да би могло деловати у сагласности са моралним стандардима одобреним од друштва.

Дете уноси или интројектује моралне стандарде родитеља. Савест кажњава особу тако што је наводи Дете уноси или интројектује моралне стандарде родитеља. Савест кажњава особу тако што је наводи да осећа кривицу, а ја-идеал је награђује тако што је наводи да осећа понос. Када се обликује над-ја, родитељски надзор замењује самонадзор. Главне функције над-ја су: 1) да кочи импулсе оно, нарочито оне сексуалне или агресивне природе, јер изражавање тих импулса друштво веома осуђује, 2) да наведе ја да замени реалистичке циљеве моралистичким и 3) да тежи савршенству.

На крају овог описа три система личности треба нагласити да оно, ја и над-ја На крају овог описа три система личности треба нагласити да оно, ја и над-ја не треба мислити као о човечуљцима који управљају личношћу. То су само називи за разне психолошке процесе који се повинују начелима различитих система. У уобичајеним околностима ова различита начела се не сударају с другим нити им је сврха деловања супротна. Напротив, она раде заједно као тим под административним водством ја. Личност нормално функционише као целина, а не као три посебна сегмента. Најуопштеније, оно се може сматрати биолошким сачинитељем личности, ја психолошким, а над-ја друштвеним сачинитељем.

РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ Фројд је један од првих теоретичара који је испитивао и анализирао развој РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ Фројд је један од првих теоретичара који је испитивао и анализирао развој личности и при томе је нагласио одлучујућу улогу првих година живота и детињства за формирање склопа карактера једне особе. Фројд је сматрао да се личност скоро потпуно формира до краја пете године живота, а да се даљи развој састоји углавном од разрађивања основног склопа. Он је своје закључке базирао на својим искуствима са пацијентима који су били подвргнути психоанализи. Фројд је веровао даје "дете отац човека". Међутим, треба нагласити чињеницу да је Фројд врло ретко проучавао децу, углавном је реконструисао ранији живот на основу налаза који су потицали из сећања одраслих.

Личност се развија као одговор на четири главна извора напетости и то: 1. Физиолошки Личност се развија као одговор на четири главна извора напетости и то: 1. Физиолошки процеси рашћења; 2. Осујећивања; 3. Сукоби; 4. Претње. Непосредна последица пораста напетости из ових извора јесте та да особа мора да учи нове методе смањивања напетости. Ово учење је оно што он подразумева под развојем личности. Поистовећење (идентификација) и померање су два метода помоћу којих појединац учи да отклања осујећења, сукобе и стрепње.

ФАЗЕ РАЗВОЈА Током првих пет година живота дете пролази кроз низ динамички одељених ступњева, ФАЗЕ РАЗВОЈА Током првих пет година живота дете пролази кроз низ динамички одељених ступњева, после којих наступа раздобље од пет или шест година - време латенције - када се динамика више или мање стабилизује. Доласком младалаштва динамика се поново разбуктава и затим, са приближавањем одраслом добу, постепено се смирује. За Фројда су првих пет година живота одлучујуће за уобличавање личности. Свака фаза развоја у току првих пет година живота је одређена начинима реаговања посебних зона тела. У току прве фазе која траје приближно годину дана, главна област динамичне активности су уста.

После оралне фазе следи развој улагања и противулагања у вези са функцијама пражњења, која После оралне фазе следи развој улагања и противулагања у вези са функцијама пражњења, која је названа аналном фазом. Она се одвија у другој години живота, а смењује је фалусна фаза у којој сексуални органи постају главне ерогене зоне. Ове фазе, оралне, аналне и фалусне, назване су прегениталним фазама. Дете после њих улази у продужени период латенције, у динамички речено, мирне године. Током овог периода импулси теже да буду задржани у потиснутом стању. Динамичко оживљавање у младалаштву поново покреће прегениталне импулсе; ако су ови успешно померени или сублимирани од стране ЈА, особа прелази у завршну фазу зрелости, гениталну фазу.

ОРАЛНА ФАЗА Главни извор пријатности који долази од уста је једење. Једење обухвата тактилно ОРАЛНА ФАЗА Главни извор пријатности који долази од уста је једење. Једење обухвата тактилно надраживање усана и усне дупље, гутање, и ако је храна непријатна, испљувавање. Касније, када избију зуби, уста се користе и за гризење и жвакање. Ова два начина оралне активности, уношење хране и гризење, прототип су за многе касније карактерне црте. Пријатност која долази од оралног уношења може бити померена на друге врсте уношења, као што су стицање знања или имовине. Пошто се орална фаза одвија у време када је беба скоро потпуно зависна од своје мајке, када је ова уљуљкује, негује и заштићује од непријатности, у овом периоду настају и осећања зависности.

АНАЛНА ФАЗА У току друге године живота, када започне вежбање контроле физилолошких функција, дете АНАЛНА ФАЗА У току друге године живота, када започне вежбање контроле физилолошких функција, дете стиче прво одлучујуће искуство са правилом за контолисање инстиктивних импулса које долази споља. Дете мора да научи да одложи задовољство које потиче од ослобађања аналне напетости. Зависно од посебних метода навикавања које примењује мајка, последице овог вежбања могу бити далекосежне за формирање посебних црта и вредности. Ако су методе мајке веома строге и сузбијајуће, дете може патити од затвора. Ако се овај начин реаговања пренесе на остале облике понашања, дете ће развити ретентивни карактер, постаће тврдоглаво и шкрто. Ово је прототип за све врсте ексклузивних црта-окрутност, обесно рушилаштво, бесна расположења, неуредност - поменимо само неколико. С друге стране, ако је мајка сувише толерантна у процесу социјализације физиолошких функција, ова ситуација може чинити основу за развој стваралаштва и продуктивности (према Холу и Линдзију).

ФАЛУСНА ФАЗА Током ове фазе у средиште развоја личности доспевају сексуална и агресивна осећања ФАЛУСНА ФАЗА Током ове фазе у средиште развоја личности доспевају сексуална и агресивна осећања повезана са функционисањем гениталних органа. Машта детета, која прати аутоеротичну активност, поставља сцену за појаву Едиповог комплекса. Препознавање Едиповог комплекса Фројд је сматрао једним од својих највећих открића. Едипов комплекс је добио име по краљу Тебе, који је убио свог оца и оженио се својом мајком.

Укратко, Едипов комплекс (према Фројду) се састоји од еротичних улагања у родитеља супротног пола Укратко, Едипов комплекс (према Фројду) се састоји од еротичних улагања у родитеља супротног пола и непријатељских улагања у родитеља истог пола. Ова осећања се изражавају у дечјој фантазији при наизменичним љубавним и бунтовничким акцијама према родитељима. Понашање детета старог три до пет година у великој мери је обојено деловањем Едиповог комплекса; мада се после пете године модификује и потискује, овај комплекс остаје витална снага личности током целог живота. Ставови према особама супротног пола, као и према људима од ауторитета, на пример, у великој мери су условљени Едиповим комплексом.

ГЕНИТАЛНА ФАЗА Улагања прегениталног периода по свом карактеру су нарцистичка. То значи да појединац ГЕНИТАЛНА ФАЗА Улагања прегениталног периода по свом карактеру су нарцистичка. То значи да појединац прибавља задовољство надраживањем или манипулисањем свог сопственог тела, а у друге људе се улаже само зато што они помажу да се обезбеде додатни облици телесног задовољства детета. За време младалаштва део ове самољубави или нарцизма каналише се у стварни избор објекта. Младић почиње да воли друге из човекољубивих мотива, а не само из себичних или нарцистичких побуда. Почињу да се испољавају сексуално привлачење, социјализација, групне активности, планирање занимања и припрема за брак и стварање породице. При крају младалаштва ова социјализована човекољубива улагања прилично се стабилизују у облику уобичајених померања, сублимација и поистовећивања.

Појединац се од нарцистичког малог детета које тражи пријатност преображава у реалистички оријентисаног и Појединац се од нарцистичког малог детета које тражи пријатност преображава у реалистички оријентисаног и социјализованог одраслог. Међутим, не треба мислити да су прегенитални импулси замењени гениталним. Пре би се могло рећи да су се улагања оралног, аналног и фалусног ступња спојила и синтетизовала са гениталним импулсима. Главна биолошка функција гениталног ступња је продужење врсте; психолошки аспекти помажу да се овај циљ оствари, обезбеђујући одређену меру стабилности и сигурности. Упркос чињеници да је Фројд разликовао четири ступња развитка личности, он није претпостављао постојање неких оштрих граница или наглих прелаза из једног у други ступањ. Коначном устројству личности доприносе сва четири ступња.

РАЗВОЈНИ ОДБРАМБЕНИ МЕХАНИЗМИ Под притиском прекомерне стрепње ЈА је понекад присиљено да предузима крајње РАЗВОЈНИ ОДБРАМБЕНИ МЕХАНИЗМИ Под притиском прекомерне стрепње ЈА је понекад присиљено да предузима крајње мере за ослобађање од притиска. Ове мере се зову одбрамбени механизми. Главни одбрамбени механизми су потискивање, пројекција, претварање и супротност фиксација и назадовање. Сви одбрамбени механизми имају две заједничке карактеристике: 1. Одричу, кривотворе или искривљују стварност; 2. Делују несвесно, особа није свесна онога што се дешава.

Потискивање је један од појмова који је Фројд најраније дефинисао. Пре него што је Потискивање је један од појмова који је Фројд најраније дефинисао. Пре него што је коначно уобличио структуру личности која се састоји од појмова оно, ја и над-ја Фрој је делио душевни живот човека на три дела: свесно, предсвесно и несвесно. За садржаје који су се налазили у несвесном Фројд је говорио да су у стању потиснутос-ти. Када је преформулисао своју теорију личности задржао је појам потискивања као један од одбрамбених механизама ја. Потискивање је сместио у ја, а све што је потиснуто у оно (Холл и Линдзи 1983 стр. 70).

Потискивање се врши када се избор објекта који изазива превелику узбуну истискује из свести Потискивање се врши када се избор објекта који изазива превелику узбуну истискује из свести путем противулагања. На пример, узнемиравајуће сећање може бити спречено да постане свесно, или особа може да не види нешто је очигледно зато што је то опажање потиснуто. Потискивање може чак да ремети нормално функционисање тела. Неко може да постане сексуално импотентан јер се плаши сексуалног импулса, или може да развије артритис као последицу потискивања непријатељских осећања.

Потискивања могу да се испоље у облику померања, а да би померање било успешно Потискивања могу да се испоље у облику померања, а да би померање било успешно у спречавању поновног јављања стрепње, оно мора бити прерушено у неки одговарајући симболични облик. Напр. син који је постиснуо своја непријатељска осећања према оцу може да испољи непријатељска осећања против других симбола ауторитета. Једном остварена потискивања тешко се поништавају. Особа мора себе да увери да опасност не постоји, али она не може да добије оваква уверавања све док се не уклони потискивање и тако тестира стварност. То је зачарани круг. То је разлог што одрасли често живе са много детињастих страхова јер никада нису имали прилику да открију да ови страхови немају основу у стварности.

Пројекција је механизам, помоћу кога се неуротична и морална стрепња претварају у објективни страх. Пројекција је механизам, помоћу кога се неуротична и морална стрепња претварају у објективни страх. Личност се обично лакше носи са реалном стрепњом него са неуротичном или моралном стрепњом. Зато, ако се извор стрепње може приписати спољашњем свету а не властитим примитивним импулсима или претњама савести, особа ће вероватно лакше постићи ослобађања од стрепње. Ово претварање се лако изводи, јер је први извор како неуротичне тако и моралне стрепње страх од казне који може применити спољашњи чинилац. У пројекцији се једноставно каже "она ме мрзи", уместо "ја је мрзим"; или "он ме прогања" уместо "узнемирава ме моја савест". Пројекција често има двоструки циљ: она смањује стрепњу, замењујући већу опасност мањом и омогућава особи која се пројектује да изрази своје импулсе под изговором да се брани од својих непријатеља.

Претварање у супротност је одбрамбена мера која се односи на замену у свести оних Претварање у супротност је одбрамбена мера која се односи на замену у свести оних импулса или осећања која стварају напетост њиховом супротношћу. Например, мржња се замењјује љубављу, првобитни импулс постоји али је прикривен или маскиран оним који не изазива стрепњу. Поставља се питање како се може разликовати љубав као одбрамбена мера од праве љубави. Претварање у супротност обично карактерише екстравагантно исказивање и присилност. Екстремни облици понашања било које врсте обично указују на претварање у супротност.

Фиксација и регресија - У току нормалног развоја личност пролази кроз низ одређених фаза Фиксација и регресија - У току нормалног развоја личност пролази кроз низ одређених фаза развоја све док не достигне зрелост. Међутим, сваки напредак изискује одређену количину осујећења и стрепње и ако оне постану сувише велике, нормалан развој може бити привремено или трајно заустављен. Тј. особа може постати фиксирана за један од ранијих ступњева развоја, јер прелазак у следећу фазу изазива стрепњу. Превише зависно дете може да послужи као пример одбране путем фиксације, стрепња га спречава да научи како да постане независно. У корелацији са фиксацијом је регресија или назадовање. У овом случају особа која се сусреће са трауматским доживљајима повлачи се на ранији степен развоја. Нпр. , дете уплашено првим даном у школи може да се препусти инфантином понашању као што је плакање, сисање палца, вешање о учитељицу или сакривање у ћошку.

Млада удата жена која има тешкоћа са својим мужем може да се врати у Млада удата жена која има тешкоћа са својим мужем може да се врати у сигурност родитељског дома; човек који је изгубио посао може да потражи утеху у пићу. Људи који су били превише зависни као деца, вероватно ће поново постати превише зависни када стрепња нарасте до неподношљивог нивоа. Фиксација и регресија су обично релативна стања, особа се ретко потпуно фиксира или назадује, само када је спречена лично ће тежити да користи инфантилизме тј. незреле облике понашања као и испољавање детињастог владања.