Personalizam Malo reči ima toliko

Personalizam

• Malo reči ima toliko slojeva kao reč ličnost. • Na površini znači samo bilo koje ljudsko biće, jedinka koja se može brojati (countable individual). • Međutim, njena dublja značenja ukazuju na jedinstvenost pojedinca, koji nije razmenljiv te se zato ne može brojati. • Govorićemo o „ličnosti“ onda kada individuu posmatramo sa stanovišta njene jedinstvenosti, neuporedivosti i stoga nezamenljivosti. (Von Balthazar).

• Personalizam je pokret nastao u XX veku u epohi najdramatičnijih kriza i sukoba koje je čovek ikad proživljavao. • Osnivač francuski filozof Emanuel Munije (19051950) • Dva ključna dela: “Manifest u službi personalizma” (1938) i „Personalizam“ (posthumno objavljen, 1950); časopis Esprit (osnovan 1932) koji izlazi i danas – tiraž od 10. 000, dva puta više nego krajem 80 -ih!

• Reakcija na ekspanziju totalitarizama (fašizma, nacizma i komunizma) • Takođe reakcija na individualistički liberalizam • Uviđanje teškog stanja, krize savremenog sveta • Ujedno i poverenje u ljudsku snagu, snagu razuma, slobode i ljubavi.

• Personalisti su postavili osnovne probleme savremenog čoveka. • Istovremeno su zahtevali su da se ti problemi rešavaju i nudili su skice i smerove rešenja. • Angažovana misao, a ne pesimistička i nihilistička reakcija. • Iako je prvobitni personalizam inspirisan hrišćanskom antropologijom, vrlo je lucidan i realističan u promišljanju društvenih pitanja i pravaca rešenja.

• Personalizam postoji u mnogo različitih verzija, te je teško definisati ga kao filozofski pokret. • To je difuzan i eklektičan pokret koji nema nekog mislioca/naučnika ili delo kao svoju univerzalnu referentnu tačku. • Adekvatnije je zato govoriti o više personalizama nego o jednom personalizmu: hrišćanski, agnostički, ateistički, levičarski, a postoje personalistički elementi u islamskoj, budističkoj, vedantskoj i kineskoj (konfučijanskoj) misli.

• 1947. francuski filozof Žak Mariten (Jacques Maritain) je napisao da postoji najmanje dvanaestak personalističkih teorija, kojima je ponekad zajednička samo reč „ličnost“ , „osoba“ (person, personne), odnosno naglasak na subjektivitetu osobe, koji se protivi bezličnim sistemima. • Adekvatnije je personalizam nazvati širim pogledom na svet (Veltanšaung) jer obuhvata više škola i doktrina , koje ipak sadrže neke središnje i fundamentalne zajedničke ideje i vrednosti.

• Središnja afirmacija čoveka kao: • individualnog, samosvesnog, slobodnog i stvaralačkog bića, • bića koje svojom jedinstvenošću, kreativnošću i slobodom unosi novo, nepredviđeno u svet • Zato su personalisti odbijali da izgrade celovitu sistematsku teoriju (“izam”) u kojoj bi se ličnost pretvorila u apstraktan pojam čoveka. • Personalizam je više usmerenje, pogled na svet, kritički stav prema svim “izmima” koji postvaruju , gutaju i otuđuju čoveka.

• Personalizam snažno ističe značaj, jedinstvenost i nepovredivost ličnosti, ali isto tako snažno naglašava i njenu relacionu i komunitarnu dimenziju. • Naziv „personalizam“ se zato može legitimno primeniti na bilo koju školu misli koja fokus stavlja na realnost osoba i njihov jedinstveni status među drugim bićima. • Zato se personalisti pozivaju na indirektne doprinose široke lepeze mislioca kroz istoriju filozofije, koji sebe ne nazivaju personalistima.

• Personalisti veruju da ljudsko biće treba da bude ontološko , epistemološko i aksiološko polazište svakog saznanja i vrednovanja. • Oni istražuju iskustvo, status i dostojanstvo ljudskog bića kao ličnosti. • Pošto je osnovna karakteristika personalističke filozofije da postavlja čoveka u centar razmatranja, kao entitet od koga treba poći u istraživanju karaktera objektivne realnosti, koreni personalističke filozofije se mogu naći još kod Sokrata.

• Preorijentacija od problema kosmosa na antropološke probleme (koja u antičkoj filozofiji počinje od sofista i Sokrata), karakteristika je koja povezuje tu epohu sa pretežno antropološkim karakterom XX veka. • Sokratova maksima „Poznaj samog sebe“ kao polazna tačka svakog saznavanja drugi je zajednički elemenat. • Zajednička genealogija i koren egzistencijalizma, fenomenologije i personalizma.

• Obraćanje individualnoj egzistenciji kao primarnijem objektu saznavanja - jedini put da se dođe do objektivnog saznanja sveta. • Egzistencija ličnosti je najviša forma egzistencije, jer podrazumeva ne samo objektivnu nego i subjektivnu, ne samo prirodnu i socijalnu nego i duhovnu realnost. • Do te forme postojanja se ne može doći samo saznavanjem objektivne datosti. • Zato je neophodno najpre ispitati čoveka kao subjekat i instrument svekolikog procesa saznavanja.

• Personalistička misao se razvijala kroz ceo XIX vek, kao reakcija na depersonalizujuće elemente u prosvetiteljskom racionalizmu, panteizmu, idealizmu, Hegelovom sistemu, individualizmu kao i kolektivizmu, i materijalističkom, psihološkom i evolucionarnom determinizmu. • To je teorijski pristup koji osobu (ličnost) posmatra kao vrhovni eksplanatorni, epistemološki, ontološki i aksiološki princip svekolike stvarnosti. • Verzije personalizma se razlikuju po naglasku koje stavljaju na neko od tih područja: tako postoji napetost između idealističke, fenomenološke, egzistencijalističke i tomističke verzije.

• Čovek je apsolutna, samobitna vrednost ili vrednost po sebi. • Jedino biće koje postavlja pitanja vrednosti i smisla; jedino biće koje saznaje i postavlja vrednosti • Sva pitanja ekonomske, političke i društvene organizacije treba da se usmeravaju na čoveka kao subjekta svih vrednosti i kao vrhovnu vrednost. • Drugim rečima, ekonomija, politika, kolektiv treba da budu u službi čoveka, a ne obrnuto. • Čovek ne može da bude instrument za postizanje drugih vrednosti, jer je on subjekat svih vrednosti.

• Filozofija je obično razdvajala čoveka od sveta (subjekat od objekta), kaže Munije, stvarajući tako dve realnosti: materijalnu i duhovnu. • Personalizam nastoji da to spoji: čovek je u istoj meri telo koliko i duša; on je kao prirodno biće deo prirode, ali i više od toga: čovek je subjektivna forma egzistencije i jedini je u stanju da transcendira prirodu. • Personalizam naglaša subjektivnost ličnost, i time i njenu singularnost, kao onu karakteristiku koja čoveka čini ličnošću.

• Duhovne vrednosti, čija je osnova u ličnosti, postaju izvor svih ostalih vrednosti. • Personalizam ne želi da porekne materijalnu osnovu kao bazu ljudske egzistencije, ali insistira na tome da se mora otići dalje od te osnove da bi se shvatila ljudska ličnost. • Ono što je specifično ljudsko duhovne je prirode, konstatuju personalisti. • „Čovek ima neka sveta i neotuđiva prava ne kao prirodno već kao duhovno biće“ (Nikolaj Berđajev, 1874 -1948)

• Ukoliko pod terminom spiritualnosti podrazumevaju psihu čoveka i mentalne elemente njegove egzistencije, (a često baš na to misle), onda je personalizam blizak shvatanjima moderne antropologije.

• Ali pravi izvor personalizma je hrišćanska filozofija, te iz te povezanosti se razvijaju i izvesni metafizički elementi koji manje ili više dolaze do izražaja, (npr. u personalizmu Renuvijea, Berđajeva, Maksa Šelera i Landsberga, više nego kod Munijea). • Munije izjavljuje da u osnovi njegovog personalizma stoji hrišćanska koncepcija ličnosti. • Ličnost ima svoj koren u apsolutu – u Bogu koji je i sam ličnost i koji pruža mogućnost svakoj drugoj ličnosti da učestvuje u božanskom.

• Hrišćanski personalizam time dobija dvostruku prednost: • Čvrst metafizički temelj za potvrđivanje bezuslovne vrednosti i dostojanstva ličnosti; • Izvor nade i optimizma, odnosno izlazak iz besperspektivnosti i bezizlaznosti.

• Munije se zalaže za celovito tumačenje čoveka. • To po njemu znači da se suštinska osobenost čoveka ne nalazi u njegovoj dominaciji nad silama prirode. • Objašnjenje čovekovog razvoja samo radom i tehnologijom predstavlja mistifikaciju tih aktivnosti, a zanemarivanje drugih, metafizičkih aktivnosti čoveka. • S tim uvidom se slažu mnogi antropolozi.

• Edgar Moren: savremena tehno-ekonomska civilizacija temelji se na apsolutnoj dominaciji homo sapiens-a i homo faber-a. • Iz pojma i definicije čoveka, isključeno je sve što je demens – san, strast, mit, stvaralačko plemenito ludilo, i ono što je ludens – igra, užitak, zabava. • Slično mišljenje izložio je i Ernest Fišer koji je tvrdio da samo „stvaralački čovek može da bude kompletan čovek“.

• „Celoviti čovek nije ni homo faber, ni homo sapiens, ni čovek koji radi, ni onaj koji razmišlja, mudruje, istražuje, a ni spoj toga. • Ono što ne sme da nedostaje jeste homo ludens, čovek koji se igra. (lat. ludere, igrati se, engl. ludic od franc. ludique: „sponatno razigrano“) • Autentična igra ne postoji bez izrazite estetske dimenzije. Razume se, svaka igra nije umetnost, niti je u njenoj blizini. • Verujemo da se očovečeni svet ne može ostvariti bez umetnosti i igre, bez njihove slobodne i nadahnute egzistencije. “

• Celovito sagledavanje ličnosti • Da bi se dao odgovor na pitanje: „Šta je čovek“ moraju se uzeti u obzir sve njegove aktivnosti, njegov celokupni život u u kojeg vrlo često sama nauka nije u stanju da prodre (ni prirodne nauke, kao biologija i fiziologija, ni društvene, kao ekonomija, sociologija). • Civilizacija je „metafizički odgovor na metafizički poziv, čovekov odgovor s obzirom na ljudsku transcendenciju i sudbinu“ a ne samo na ekonomske i političke zahteve.

• „Personalistička civilizacija je takva koja je i strukturom i duhom orijentisana ka razvoju ličnosti i svih njenih individualnih karakteristika. • Ona priznaje prirodu društva kao nešto različito od proste sume individualnih interesa i superiorno materijalnom interesu individua kao takvih. • Ona ima kao svoj krajnji cilj da omogući svakoj individui da živi kao ličnost, tj. da upotrebi maksimum inicijative, odgovornosti i duhovnog života. “ • Ličnost je, dakle, ne samo fundamentalni pojam već i fundamentalni objekt svake konkretne akcije.

• „Ličnost nije nešto se može saznati polazeći spolja. . . Ali ona se ne može definisati ni kao izvestan unutrašnji substratum. . . Ona je živa aktivnost samostvaranja, komunikacije i dodira, koja shvata i saznaje sebe, u aktu koji predstavlja ostvarenje personalnog“. • Ličnost je, prema tome, jedan poseban način egzistiranja, u kojem ona kreira situacije, odnose, a istovremeno kreira sebe: beskonačni akt personalizacije. • Personalizacija: stalan hod, beskonačan i kontinuirani proces, a ne dovršeni čin.

• Nije isto individua i ličnost niti živeti i egzistirati. • Neki ljudi su „slepi za ličnost“, nemaju čulo za nju. • Mnogi pojedinci umiru a da se nikada nisu rodili kao ličnosti (Erih From) • Individua: disperzija, rastvaranje u materiji, objektima, ospoljenje, strujanje impersonalnih sila i uticaja u kojima se krećemo • Ličnost: integracija, koncentrisanje, sabiranje (logos), samoodređivanje i samoposedovanje. • Dva pola ljudske egzistencije – bipolarnost • Prelaz iz spoljašnjeg, iz zone mehaničkog, biološkog, socijalnog i psihološkog u unutrašnje sfere. – Više o tome u predavanju „Pojam ličnosti sa stanovišta personalizma“

• Proces personalizacije nije kretanje zatvoreno u sebe, nego, naprotiv, proces koji se odnosi na nešto izvan čoveka i mogućan je jedino u tom odnosu. • Idealna personalistički shvaćena ličnost ne poklapa se sa idealom individualista: čoveka kao suverenog, neograničenog i neuslovljenog gospodara slobode. • Naprotiv, odnos, komunikacija je osnovni uslov personalizacije.

• Ličnost se ne bi nikad razvila u izolaciji. • Ličnost jedino i postoji u odnosu na druge, jedino je ona u stanju da izađe iz sebe, da se deli sa drugima, da saoseća sa njima, da ih voli. • „Druge ličnosti ne ograničavaju moju ličnost, nego naprotiv, omogućavaju mi da rastem i da se razvijam“. • Personalizam, dakle, ne potcenjuje socijalnu egzistenciju, naprotiv, priznaje je kao nužan uslov za ostvarenje ličnog života.

• Upravljenost ka drugima i ostvarenje skrivenog, subjektivnog unutrašnjeg života nisu suprotne težnje u ličnosti, nego komplementarne. • Ostvarivanje personaliteta: • Prvi korak – identifikacija • Drugi korak – izdvajanje, diferenciranje • Treći korak - stvaranje „personalne zajednice“, koja se može ostvariti tek afirmacijom ličnosti. • Prihvatajući Marksovu teoriju otuđenja, Munije se slaže da je savremeni svet otuđeni svet, jer je istovremeno i depersonalizovan i nosi gubitak osećanja za zajednicu.

• U ime ličnosti i zajednice ličnosti, Munije je kritikovao i liberalizam (individualizam, materijalizam) i svaki oblik kolektivizma (fašizam, nacizam, komunizam). – „Komunisti i fašisti podjednako tvrde da istinu znaju samo kolektivi i da se ona razotkriva jedino u kolektivnoj borbi. “(Berđajev) – „Pristalice liberalnih doktrina ga opustošuju, oduzimajući mu celokupnu njegovu nadindividualnu sadržinu koju on od istorije dobija. Pojedinac, naime, organski pripada svom rodu, svojoj otadžbini, državi i crkvi, čovečanstvu i kosmosu. “ (Berđajev)

• Bunt protiv bilo kakve ideologije, u ime personalističke norme. • Kant: čovek je cilj po sebi i ne sme se nikada tretirati samo kao sredstvo u službi drugih ciljeva. • Berđajev ističe svoj kult duhovne slobode. • Spoj aristokratskog shvatanja ličnosti i socijalizma – Personalistički socijalizam, „ se radikalno razlikuje od preovlađujuće metafizike socijalizma zasnovane na premoći društva nad ličnošću. Personalistički socijalizam proizlazi iz premoći ličnosti nad društvom“ (Berđajev)

• „Verujem u potpunosti u ličnosti, u postojanje genija i velikih ljudi koji uvek shvataju dužnost služenja, osećaju potrebu ne samo za uspinjanjem, nego i za silaženjem. • Ali ne verujem u grupni aristokratizam, u aristokratizam zasnovan na socijalnom izboru. Nema ničeg odvratnijeg od određivanja sebe kao elite prema narodnim masama. Elita se čak može pokazati ‘svetinom‘. . . “ (Berđajev)

• Berđajev je reagovao protiv plemićke sredine u kojoj je ponikao, i otišao u tabor revolucionarne inteligencije: • „Ali s gorčinom sam video da u tom taboru isto tako nema uvažavanja dostojanstva ličnosti, i oslobođenje naroda odveć često se spajalo s porobljavanjem čoveka i njegove svesti. . . Nigde nisam mogao u potpunosti da se svrstam i osećao sam se dosta usamljeno. “

• „Ponovo sam osetio izvornu istinu Tolstojevog odnosa prema lažnoj romantici istorijskih vrednosti. Vrednost čoveka, ljudske ličnosti, je iznad istorijskih vrednosti moćne države i nacije, cvetajuće civilizacije i dr. “ (Berđajev) • Tolstojeva pobuna protiv lažne veličine i lažnih svetinja istorije, protiv laži socijalnih odnosa među ljudima.

• „Priznavanje prvenstva ličnosti označava metafizičku nejednakost, različitost, nepristajanje na zbrku, potvrđivanje svojstva protiv vlasti količine. • Ali, ova metafizička kvalitativna nejednakost uopšte ne znači socijalnu, klasnu nejednakost. • Sloboda koja ne poznaje sažaljenje postaje demonskom. Čovek je dužan ne samo da se penje, već i da silazi. “ (Berđajev)

• I „ličnost poslednjeg među ljudima, a koja u sebi nosi lik najvišeg bića, ne može da bude sredstvo ni za šta, ima u sebi egzistencijalno središte i ima pravo ne samo na život, koji savremena civilizacija odriče, nego i na ovladavanje univerzalnom sadržinom života. “ • Antihijerarhijski personalizam. „Ličnost ne može biti deo bilo kakve hijerarhijske celine, ona je mikrokosmos u potencijalnom stanju. “ (Berđajev). • „Načelo jednakosti samo po sebi nema samostalnog značaja, ono je potčinjeno slobodi i dostojanstvu ličnosti. “ (Isto)

• Emanuel Munije je zagovarao, protiv individualizma i kolektivizma, slobodu i autonomiju ljudske ličnosti nerazdvojnu od dimenzije solidarnosti i društvene odgovornosti. • Čovek se definiše kroz svoje interpersonalne odnose. • Kroz te odnose (ukoliko su autentični) sazreva njegov lični identitet. • Drugim rečima, svoju vrednost ne ustanovljuje izolovanjem već odnosima, vezama. • Nadindividualni sadržaji, pored jedinstvenih, individualnih svojstava određuju ličnost.

• Definisao je personalizam kao “svaku doktrinu, svaku civilizaciju koja potvrđuje primat ličnosti u odnosu na materijalne nužnosti i kolektivne mehanizme koji treba da podržavaju njen razvoj” • Ličnost po definiciji nije stvar, nije instrument, sredstvo, alatka i ništa u njoj se ne sme tretirati kao stvar. • Za razliku od stvari, ona ima unutrašnji, subjektivni svet. • Svaka osoba je cilj po sebi, i ima prioritet u odnosu na svaki drugi mogući interes (ekonomski, politički, itd. )

• Personalistička civilizacija je civilizacija čije strukture su usmerene na ostvarenje ličnosti svakog pojedinca. • Realnost organizacija, kolektiva, društva je priznata i uvažena kao neophodna, ali njihova krajnja svrha je da omoguće svakom pojedincu da se ostvari i da živi kao ličnost, što znači da može da izrazi maksimum svojih potencijala, inicijative, kreativnosti i odgovornosti.

• Personalizam je pre svega etički stav: • „Etika se zasniva na principu da nijedna institucija i nijedna stvar nije iznad ljudske individue, bilo da je to etika monoteističke religije ili svetovnog humanizma, da je cilj života da razvije čovekovu ljubav i razum i da sve druge aktivnosti moraju biti potčinjene tom cilju (Erih From, “Zdravo društvo”, str. 132) • Ali apsolutna vrednost individue ne ostvaruje se nauštrb drugih niti se može ostvariti bez drugih. • Neprekidna dijalektika pojedinca i društva

• Osoba je apsolut u odnosu na bilo koju materijalnu ili društvenu realnost i za svaku drugu osobu. • Ljudsko biće nije stvar koju treba uklopiti u organizaciju. On je subjekat, tj osoba koja ima svest čija vrednost se temelji i na njenoj uronjenosti u zajednicu ljudi. • Nikad se ne može smatrati samo delom neke celine: porodice, klase, države, čovečanstva. • Nijedan drugi čovek, a još manje kolektivitet, organizacija, ne može legitimno da je koristi kao sredstvo za svoje (“više”) ciljeve. • Prema hrišćanskoj doktrini, i Bog poštuje njenu slobodu.

• Najbolja organizacija društvenog života je ona koja podrazumeva ostvarenje individualnih ljudskih prava i društvene dimenzije imanentne svakom pojedincu. • Pravo se, tada, definiše kao skup stavova koji favorizuju lični razvoj kroz susrete i saradnju (kroz pravo na rad, na informacije, na obrazovanje, na boravište, stanovanje, humano okruženje, na mir i sl. ) •

• Tradicionalna etika je stavljala naglasak na individualnu odgovornost (naročito u protestantizmu). • Od XVII veka, tome se dodao pojam društvene etike koja se bavi stvaranjem institucija koje će unaprediti ekonomske, političke, kulturne, obrazovne i naučne strukture koje često sadrže nepravdu i neravnopravnost.

• Personalizam je anti-ideologija jer ideologije preziru ličnost. • “Personalistička civilizacija” afirmiše, na ekonomskom planu primat rada nad kapitalom, odgovornosti nad anonimnim, bezličnim mehanizmima vlasti, društvenu dimenziju postojanja nad individualnim, samoživim profitom. – Po tom pitanju su zajedničku borbu vodili hrišćanski personalisti i marksistički humanisti, ali su se razili u drugim stvarima: npr. u shvatanju ličnosti i rešenjima za njeno oslobođenje od ekonomskih i društvenih sila koje je postvaruju i unižavaju i onemogućavaju joj izražavanje njenih moći i slobode.

• Personalizam je stvaralački, aktivistički stav: za razliku od prirodne evolucije, čovek je svestan da može da istražuje i bira smer u kojem će se kretati, ciljeve, ideale koje želi da ostvari. • Čovečanstvo je svesno da upravlja sopstvenim hodom. • To znači da može da napušta stare, krute šeme i strukture koje su ga porobljavale i otuđivale od sebe samog i od drugih, a koje su uvek izražavale volju jedne manjine, iskrivljenu svest i inerciju.

• Nekoliko personalističkih predloga: • Inovirati smisao ljudskog rada: osloboditi rad od tegobe, od robovanja produktivizmu i rehabilitovati kreativnu delatnost kao izvor vrednosti i samoostvarenja. • Inovirati smisao ekonomije: zasnivajući ekonomiju na mnogo bogatijoj i raznovrsnijoj ideji vrednosti od ideje profita (i njegovog maksimalizovanja) koja preovladava u tržišnoj ideologiji.

• Inovirati smisao obrazovanja: • Idealna država bi bila ona u kojoj je sve obrazovanje. • Izaći iz obrasca i vizije u kojoj u školu treba ići “jer je obavezno” ili zato što “priprema za aktivan život, za tržište rada”. • Funkcije obrazovnog sistema nije da ljude prerađuje kao hranu za Moloha ekonomskog sistema • Treba da pomogne svakome da postane on sam u susretu sa drugima.

• Učitelj, nastavnik profesor koji ima zadatak da prenese i objasni, je, prema Sokratovoj formuli “babica” • On pomaže inteligenciji učenika da se ispolji i njegovom humanitetu da se izgradi. • Uvođenje u obrazovanje ideje potčinjavanja društvu je inače laž, jer društvo nije statična kategorija, nezavisna od ljudskih težnji i odluka – društvo se izgrađuje, poboljšava, unapređuje

• Kritike upućene personalizmu: “utopizam”, “idealizam”. • Ali šta je utopija? • Utopija nije sistem iluzija ni bekstvo od stvarnosti. Ona u sebi sadrži stvaralački princip nade. • Ideal, oličen u utopiji, je kvasac promena i preobražaja stvarnosti ili nekih njenih segmenata

• Pravo pitanje je odakle dolazi tendencija, koja je toliko rasprostranjena, da se utopija smatra samo naivnom projekcijom želja ili iluzijom. • Cinizam ili ravnodušnost i rezignacija koji nalaze razne oblike samoopravdanja. • Na svaku novu ideju, svako smelo, nekonformističko, vedro pitanje “A zašto da ne? ” kontrira se rezigniranim ili ciničnim protivpitanjem “A čemu? ”

• Formula „čemu? “ je lajtmotiv nihilizma. • Ako se naša implicitna, nesvesna filozofija života svodi na to da nema drugih vrednosti osim individualnog interesa, onda je svaka nada, svaka utopija devitalizovana, a svaka akcija usmerena na promenu status kvoa inhibirana u samom začetku.

• Odbacivanje ideologija u prilog personalističke etike. • Etičke vrednosti su najviše na hijerarhiji svih ljudskih vrednosti, jer su bez etike ostale vrednosti (ekonomske, političke, estetske, religiozne i dr. ) obesmišljene. • Jedini moralni subjekat je čovek i to svaki pojedinačni čovek. • Stoga je on (njegov život, njegova dobrobit, razvoj, stvaralaštvo, sloboda, sreća) svrha razvoja civilizacije.

• Današnje vreme se naziva epohom postideologija • Ideologije se odnose na koherentne, zaokružene, jasno opredeljene, totalizujuće teorijske sisteme koji se vezuju za osnivače, “učitelje” (marksizamlenjinizam, pozitivizam, modernizam, strukturalizam, egzistencijalizam, feminizam i dr. ) • Neke od tih ideologija, koje su se realizovale kao društveni projekti, dramatično su se urušile. • Druge, kao teorijski sistemi ili intelektualni pravci, jedne za drugim su prošle kroz proces dekonstrukcije i sada postoje samo neki njihovi rezidualni elementi.

• Eksplicitne i zaokružene filozofsko-društvenopolitičke ideologije su nestale (bar privremeno) sa istorijske scene, ali to ne znači da su naše vreme i savremena društva neideologizovana. • Postoje skrivene, implicitne, ali moćne ideologije koje, kao sistemi vrednosti i uverenja, oblikuju našu svest i naša ponašanja nauštrb personaliteta (ličnosti, osobnosti)

• Pojam ideologija (fr. idéologie , od dva pojma poreklom iz grč. ideja i logos: bukvalno, nauka o idejama ) skovali su francuski prosvetitelji u XVIII veku. Dobija različita značenja kod raznih mislilaca u XIX i XX veku. • Termin ideologija ima šire i uže značenje • U širem značenju, ideologija je ukupnost društvene svesti (religija, nauka, moral, nacionalna svest. . . ) određenih društvenih grupa i društvenih zajednica; sistem ideja, verovanja i normi

• U užem značenju (sociologija), ideologija je specifična pojava u društvenoj svesti : manje više netačna, nepotpuna svest o aktuelnoj društvenoj stvarnosti • Oblik „iskrivljene" svesti. • Svaka ideološka svest ima istu strukturu: posebna grupa, klasa, njen interes, racionalizacija tog interesa, nametanje te racionalizacije kao jedine istine. • „Istina“ koja se slaže sa interesima nosioca moći u datom društvu.

• Marks: ideologije nastaju u klasnom društvu. Ideologija se razvija kroz klasnu svest o svom interesu koji je uslovljen položajem u društvu. • Klasna svest postaje ideologija kada klasa počne da izjednačava svoj interes sa interesom društva. Tada njen interes postaje društvena istina. • Vladajuća klasa vrši simboličko nasilje nad potčinjenim klasama. • Pjer Burdije (1930 -2002) francuski sociolog je uveo termin simboličko nasilje da bi opisao moć dominantnih slojeva da nametnu svoje kulturne i simboličke produkcije kao legitimne potčinjenim slojevima i celokupnom društvu.

• Prema marksisitičkim misliocima, ideologija je sistem ideja, verovanja i vrednosti kojima se izražavaju osnovni interesi jedne klase, ali ne neposredno, tj. ti interesi se prikazuju kao interesi većine u društvu, da bi tako racionalizovani bili lakše nametnuti drugim klasama kao njihovi sopstveni interesi i usmerenja. • Ideologija prema tome može biti ideologija vladajuće klase (konzervativna), ili ideologija klase koja teži vlasti (revolucionarna) koja težeći besklasnom (racionalnom) društvu teži i ukidanju potrebe za ideologijom.

• Poznavanje društvenog položaja pojedinaca ili grupa može nam pomoći u određivanju njihovih interesa. • Problem koji se ovde javlja jeste kada pojedinac ima više društvenih uloga, pa se njegovi postupci zbog pritiska sa različitih strana ne mogu tačno predvideti.

• Ideologija, prema odnosu istine i zablude u sebi, može da bude manje više progresivna (objektivna, naučno utemeljena); da teži konzerviranju postojećeg stanja; ili da bude prevashodno retrogradnog karaktera. • Upravo po tome što ideologija nije celovita istinita svest, što ima mobilizatorsku, usmeravajuću i integrativnu funkciju, što u nastojanju da privuče i indoktrinira što veći broj ljudi ne koristi argumente već simbole, kultove i rituale, što teži da nametne svoju istinu i svoje razlikovanje dobra i zla, ona kod svojih sledbenika često poprima oblik verskog zanosa.

• Ovo doduše više važi za totalitarne ideologije nego za ideološke sisteme u pluralističkom društvu, mada i u takvom društvu, pojedini pripadnici ili simpatizeri nekih partija, odnosno njihovih vođa, ispoljavaju svoju privrženost na način koji je karakterističan za religioznu svest. • Potrošačko društvo takođe ima svoje kultne građevine, zajedničke obrede i svečanosti: šoping-molovi, marketing, masovna kupovina, rasprodaje i sl. • Današnje implicitne ideologije ne izazivaju tolike religiozne i emocionalne reakcije, ali to ne znači da manje utiču na čoveka. • To su “soft” ideologije koje, poput vode, prodiru u sve pore pojedinačnog i kolektivnog bića.

• Savremeni kolektivni pogled na svet i čoveka (Veltanšaung) odlikuju: • Scijentizam • Racionalizam • Materijalizam • Individualizam • Hedonizam • Ekonomizam (i konzumerizam) • Determinizam • Relativizam

• Scijentizam (i pozitivizam) • Stanovište po kojem i društvene, poput prirodnih nauka, treba da izostave iz svog fonda saznanja sve vrednosne sudove, odnosno sve ono što ne može neposredno da se proveri. • Slepa vera da prirodne nauke (i tehnologija) mogu da odgovore na sva pitanja ljudske egzistencije. • Vera u linearni, beskonačni razvoj nauke i svođenje celokupnog razvoja čovečanstva na naučnotehnološki progres

• Pozitivizam • Učenje koje se zasniva isključivo na činjenicama. • Ono što se može opisati i proveriti. • Metodologija prirodnih nauka • Verovanje da je moguće stvoriti nauku o čoveku i društvu na istim načelima i postupcima kao i prirodne nauke (fizika, hemija, biologija).

• Temeljna pretpostavka pozitivističkog pristupa je da se ponašanje ljudi, poput ponašanja materije, može objektivno meriti. • Objektivno merenje vrši se opažanjem ponašanja, na temelju kojeg se mogu stvarati iskazi o uzrocima i posledicama ponašanja (kao u posmatranju materije). • Faktori koji se ne mogu direktno opažati (unutrašnja stanja) nisu posebno važni i mogu zavaravati. • Statičnost, sputavanje ljudskog uma u otkrivanju novog: „žablja perspektiva“.

• Personalizam nije protiv nauke i tehnologije, ne zagovara nekakav povratak idealizovanoj i mitologizovanoj prirodi. • Naprotiv, naučna otkrića su ukinula ili ublažila mnoge elementarne patnje, oslobodila čoveka potčinjenosti ćudima prirode, rešila mnoge ljudske probleme. • Optuživati naučni i društveni napredak pod izgovorom da ne može da reši sve čovekove probleme je retrogradno mišljenje.

• Naučni, industrijski i tehnološki progres je, oslobodivši čoveka tegobne borbe za opstanak, stvorio prostor za razvoj njegovih intelektualnih i duhovnih moći. • Nauka i tehnologija nisu ukaljane nekakvim imanentnim grehom, defektom. • Problem je kad se apsolutizuje eksperimentalna nauka smatrajući da je sposobna da osigura čoveku jedino istinito i potpuno znanje, da reši sve probleme, zadovoljavajući sve, pa i psihološke i duhovne potrebe.

• Racionalizam : • Učenje, koje smatra da se stvarnost može spoznati samo mišljenjem, intelektom. • Ne priznaje da naša osećanja, intuicija, iskustvo mogu biti izvori dragocenih saznanja o nama samima, o drugima i o svetu. • Ne priznaje unutrašnja čula. • Prošireni i suženi racionalizam

• Čuvena je razlika između racionalne inteligencije i intuicije koju je ustanovio veliki filozof i nobelovac, Anri Bergson. • Razlikovao je inteligenciju, kao praktičnu funkciju, od intuicije kao kreativne funkcije. • Racionalna inteligencija je „naštelovana“ na materijalni i prostorni svet. • Ona ima praktičnu funkciju računanja, proračunavanja, merenja, predviđanja, oslanjajući se na poznate obrasce.

• Njen glavni cilj je da obezbedi opstanak tako što upozorava na opasnosti, stvara oruđa i sredstva za čovekov opstanak i udobnost. • Zato inteligencija ostvaruje svoju suštinu u tehnici i naučnoj tehnologiji. • Intuicija se razlikuje od inteligencije po svom izvoru i svrsi. • Ona prevazilazi zatvorene okvire koje inteligencija stvara da bi lakše upravljala svetom.

• Intuicija ide u unutrašnjost stvari, na njihov živi izvor. • Njen cilj nije upravljanje i kontrola u službi opstanka, dominacije, eksploatacije prirode ili nekog drugog interesa, već neposredna spoznaja i razumevanje konkretne suštine, prirode stvari, i njihovog odvijanja i trajanja

• Intuicija je neka vrsta skoka imaginacije, onoga što Kestler naziva „uzlaznim tokom“ tj. mentalni uspon. • Za razliku od navike, koju je isti autor nazvao „silaznim“ ili „opadajućim“ tokom mentalnog saobraćaja (obrazačko mišljenje, automatizmi) intuicija je skok u novo, neobičnim prespajanjem ideja, ona je na izvoru otkrića i kreacije. • Anri Poenkare je intuiciju poistovećivao sa stvaralačkom imaginacijom

• Prošireni racionalizam (ili um: širi, dublji i viši od racija) • Iako ih jasno razlikuje, Bergson tvrdi da se intuicija i inteligencija (intelekt, racio) ne suprotstavljaju jedna drugoj. • Intuicija se često javlja kao plod dugog intelektualnog napora, sinteza svih elemenata koje je inteligencija analizirala.

• Intuicija ne vrši imaginativni preskok "na prazno". Intelekt je pre toga primio, obradio i razumeo mnoge informacije. • Osim toga, ono što nam intuicija pokaže može da se pojasni, razume, saopšti i prenese samo pomoću inteligencije i njenih simbola. • Bez te analize, intuicija bi ostala manje ili više snažnan, ali nedefinisan, maglovit osećaj. • Intuicija bez inteligencije bi ostala neproduktivna, dok bi inteligencija bez intuicije ostala nekreativna

• Materijalizam: • Pogled na svet koji materiju (tvar) smatra osnovom svega, odnosno jedinom postojećom stvarnošću • Popularna upotreba pojma tumači maerijalizam kao pohlepu za materijalnim stvarima te se obično koristi kao suprotnost razumevanju da postoje i duhovna i nematerijalna stvarnost i vrednosti koje mogu biti značajnije od materijalnih.

• Kao i u slučaju nauke, personalizam ne umanjuje značaj materijalnih dobara i blagodeti. • Naprotiv, tek oslobađanje od siromaštva i borbe za preživljavanje, od ekonomskog ropstva i materijalna nezavisnost omogućavaju realnu slobodu, razvoj i primenu autentične ljudske – političke, duhovne i moralne slobode. • Ali materijalno je samo neophodni preduslov ili sredstvo u službi punog razvoja suštine ljudskog bića a ne alfa i omega ličnosti i društva.

• Ekonomizam: • Shvatanje da ekonomija (i putevi novca, kao njen sastavni deo), predstavlja suspstancu, biće, vrhovni regulatorni mehanizam, kojim se nastoji objasniti sve drugo u ljudskom društvu, umesto da on sam bude objašnjen složenim društvenim pojavama. • Društvo, celokupna politička i društvena organizacije u službi ekonomije

• Danas preovladava ekonomski redukcionizam: čovek kao prevashodno homo economikus • Do poslednje velike globalne krize suvereno je vladala beskrajna vera u „spontani rad tržišta“ • Previđa se da su uslovi rada tržišta, finansijski zakoni, kao i poreski fiskalni zakoni, pre svega, političke i vrednosne procene i odluke. • Naivno verovanje da potpuno slobodno, tržište može samo sebe da reguliše. • „Tržisni monoteizam“ ili „tržišni fundamentalizam“

• Mitologija nužnog i dovoljnog rasta proizvodnje za razvoj jednog društva. • Pri tome se tema tipa i načina raspodele postojećeg ili stečenog bogatstva u društvu, potpuno zanemaruje.

• Rešavanje ekonomskih problema u nekom društvu (a posebno u siromašnom društvu kakvo je , recimo, srpsko) itekako je važno. • Dopustimo čak i to da ono u jednom trenutku istorije nekoga društva može čak biti smatrano i najvažnijim.

• Greška nije u tome. • Greška se krije u tvrdnji da se kroz aksiologiju ekonomskih vrednosti (uvećanje bogatstva, materijalizam i potrošački hedonizam) procenjuje i normira sve drugo u jednom društvu. • Aksiologija: teorija vrednosti, učenje o vrednostima

• Upravo da bi se razvijala ekonomija po meri i potrebi čoveka (kao individualnog i društvenog bića), nužno je da visoko moralne , etičke vrednosti stupe na snagu i da odluče koji tip društva želimo i koji tip društva kao najrazvijenija živa vrsta na zemlji treba da želimo (koji je poželjan). • Koji tip društva najviše pogoduje zdravlju, razvoju i sreći čoveka. • Meri se indeks sreće

• Greška nije u želji da se ekonomija razvije. • Greška je u neshvatanju činjenice da ekonomija nema sopstvene, sebi imanentne univerzalne i večne zakone nezavisne od ljudskih etičkih, političkih i psiholoških odluka. .

• Ne shvata se (ustvari ne želi se prihvatiti) da čovek nije samo ekonomsko biće pa ni samo društveno biće, već da je, iznad svega, individualizovano, jedinstveno, stvaralačko, duhovno i moralno biće (tj. da je čovek u meri u kojoj je to) i da su stoga njegove potrebe diferencirane i multidimenzionalne. • Munije je isticao da je uzrok ekonomske krize politička, moralna i duhovna kriza.

• S ekonomizmom kao vrhunskim načelom ide i konzumerizam. Nekoliko značenja: • 1. U ekonomskoj nauci konzumerizam predstavlja ekonomske politike kojima je cilj podsticanje potrošnje, odnosno stav prema kojem potrošnja treba da diktira ekonomsku strukturu društva • 2. Organizovani pokret građana i vladinih agencija s ciljem unapređenja prava i snage potrošača u odnosu prema prodavcima. • 3. Izraz kojim se opisuje stav prema kojem sreća nekog pojedinca zavisi od konzumacije (potrošnje) dobara i usluga, od posedovanja materijalnih dobara.

• Potrošačko drustvo je produkt, ali i neophodnost globalne ekonomije. • Potrošnja podstiče proizvodnju (začarani krug) • http: //blog. b 92. net/text/15091/Konzumerizam/ • “. . . nametnuta relacija između sreće i vlasništva nad materijalnim dobrima. Ta relacija, danas izražena u frazi ‘Money can buy happiness’ će osloboditi ideju koja će definisati svet u kome danas živimo, svet zasnovan na potrošnji kao ‘jedinom mogućem i ispravnom’ putu ka sreći. . “

• Ta čarobna veza između sreće i posedovanja materijalnih dobara je pokretačka sila (driving force) sveta u kome živimo i neoliberalne ekonomije čijeg kraha smo svedoci. • Više od 70% učešća u zapadnim razvijenim ekonomijama je bazirano na potrošnji koja je postala najveći i skoro jedini pokretač ekonomije.

• Pošto stvarne ljudske potrebe ni u kojoj meri na zahtevaju toliku potrošnju roba i usluga stvorena je ogromna psihološko-propagandna mašinerija sa jednim ciljem da omogući dalju prodaju i u nedostatku bilo kakvog realnog argumenta potrošnja se nameće idejom da ljude čini srećnijim

• Nezajažljiva potrošnja (konzumerizam) je postala način života, ritual u kojem ljudi pokušavaju da nađu duhovnu satisfakciju i satisfakciju sopstvenog ega. • Potrošnja je u sebe uključila način i smisao života, merila vrednosti drugih ljudi i samih sebe. • Kao što je Nistrom (Paul Nystrom) dobro primetio jos pocetkom prošlog veka jedan od najboljih primera besmisla konzumerizma je moda, gde ljudi pod pritiskom okruženja bivaju prisiljeni na kupovinu i potrošnju novih modnih proizvoda, koji veoma brzo postaju demode i tako potrošači ulaze u začarani krug u kome stalno kupuju a nikada ne postižu cilj zbog kojeg su ušli u taj krug.

• Savremena analogija su tehnološki gadgets koji još brže bivaju zamenjeni bržim, boljim, modernijim. . . • Ovakav potrošački pogled na svet dovodi u pitanje motiv i smisao sopstvenog delovanja i sopstveni smisao života. • Nedostatak ovog smisla okupira svu ljudsku pažnju na površne stvari poput mode i tako ograničava druge ljudske, pre svega, međuljudske aktivnosti koje doprinose stvarnoj sreći.

• Luksuzni i nepotrebni proizvodi predstavljaju statusne simbole na osnovu kojih se određuju statusi unutar društva i unutar samih ljudi - sposobnost, veština i znanje su zamenjeni potrošnjom i tako postali osnova samopouzdanja i samopoštovanja.

• Potrošnja i asocija sa brendovima kao zamene za zdrave međuljudske odnose su bitan, ako ne i presudan element kulturne hegemonije koju vladajuće klase nameću ostatku društva kako bi bile u stanju da ga kontrolišu. • Konzumerizam je razlog zašto sve potčinjene klase vladajuću klasu danas doživljavaju kao uzor, sopstvenu težnju , a ne kao protivnika u večnoj klasnoj borbi za sopstveni boljitak – zarobljeni su unutar nametnutog, a usvojenog, modela.

• Hegemonija konzumerizma se proširila na sve sfere društva: • Umetnost se naveliko meri "tržišnim" vrednostima dela (npr, u kom salonu je izloženo neko delo) • Znanje i obrazovanje su na putu da postanu gotovo isključiva tržišna kategorija, • Porodični odnosi su postali deo kulture konzumerizma (potrošački praznici su danas jedini preživeli običaji) • Kultura je postala potrošnja kulturnih „dobara“ i „usluga“. • Imati umesto biti.

• Koliko je ta hegemonija moćna primetio je još Norman Daglas rekavši da ideale nekog društva najbolje možete proceniti prema reklamama. • „U konzumerizmu reklame prestaju da budu odraz ideala društva, jer su ideali postali odraz reklama. “

• Kritika potrošačke kulture (konzumerizma) počela je u XIX veku kada su Marks i Veblen ukazali na to da će takva nezajažljiva potrošnja dovesti do promena u kolektivnom shvatanju života, koje će ugroziti sam opstanak društva. • Marks ukazuje na to da će prekomerna potrošnja umanjiti stvarnu upotrebnu vrednost dobara i zameniti je fiktivnim tržišnim vrednostima.

• Nezajažljiva potrošnja ugrožava temelje našeg postojanja, uništavajući životnu sredinu, uništava i unazađuje postignuti nivo demokratije. • Iscrpljujući prirodne resurse i menjajući ljudsku svest slabi mogućnost oporavka i obnove društva. • Konzumerizam je došao do tačke u kojoj se pretvara u svoju suprotnost "enoughism" ("dostaizam" ) u kome sve većom i većom kupovinom ljudi u stvari postaju sve manje i manje srećni.

• Ljudi danas rade satima i danima kako bi sebi priuštili sat ili dva konzumerizma – šopinga, u kome sve manje i manje uživaju uz zanemarivanje sopstvene porodice, emotivne, prijateljske i društvene odnose iz kojih dolazi najveći deo ljudske sreće. • Hamilton u knjizi "Fetiš rasta" (Growth Fetish) primećuje da je rast baziran na konzumerizmu postao fetiš koji najbolje opisuje rečenicom: "Ljudi kupuju stvari koje im ne trebaju, parama koje nemaju a sve da bi impresionirali ljude do kojih im nije stalo".

• „Stvari koje im ne trebaju bacaju da bi kupili nove, novac koji nemaju uz veliku kamatu otplaćuju svojim radom koji postaje sve duži, a broj ljudi koje ne vole a žele da impresioniraju je sve veći i veći. • Konzumerizam polako porobljava svet na način na koji verovatno ni sami tvorci te ideje nisu mogli da pretpostave. • Vreme radi u njihovu korist jer sve više i više ljudi širom sveta pada pod uticaj potrošačke ideologije. “

• „Pre nekoliko decenija Martin Luter King* je rekao da je krajnje vreme da se naglo okrenemo od društva baziranog na stvarima ka društvu baziranom na ljudima ukoliko želimo da izbegnemo tri užasa: rasizam, militarizam i ekonomsko izrabljivanje. • U međuvremenu konzumerizam je ojačao a ova tri užasa su postala sve izraženija. ” • *M-L. King je bio pod snažnim uticajem bostonske personalističke škole

• Personalisti ne odbacuju potrošnju niti proizvodnju sve raznovrsnije, funkcionalnije i kvalitetnije robe jer čovek ima složenije i više potrebe i želje od bioloških. • Čovek je biće kulture. Oduvek je pravio i voleo lepe predmete, ukrašavao oruđe, kuće, hramove, svoje telo. • Kao što ne treba odbaciti nauku i tehnologiju ili materijalna dobra, tako ne treba odbaciti ni slobodu potrošnje. • Ono što je opasno, to su ideologije koje raznovrsnost ljudskih dimenzija i vrednosti svode na jednu od njih, kojoj daju preuveličani značaj po cenu sakaćenja čovekove suštine.

• Konzumeristička ideologija niveliše razlike između ličnosti i kultura, uniformiše svest i ponašanja, obezličuje čoveka, atomizuje društvo: umesto odnosa i veza, solidarnosti, atomizovane individue, jer potrošnja nije odnos. • Modus “imati” umesto modusa “biti”. • Konformizam, mimikrija: potrošač je čovek mase, gomile. • Stanje svesti: čak i kada siromaštvo sprečava potrošnju, ona je pokretački poriv i ideal. • Paradoks: proces siromašenja širokog i dubokog zahvata ide ruku pod ruku sa jednako intenzivnim i sve jačim konzumerizmom. • U tesnoj vezi sa konzumerizmom su individualizam i hedonizam.

• Individualizam u pozitivnom smislu: • U osnovi demokratije: isticanje ličnih vrednosti, autonomije, inicijative, slobode, razvoja. • Individualizam ne znači rat pojedinca protiv drugih i nastojanje da se oni ugroze, već pretpostavlja poštovanje drugih i uvažavanje njihovih potreba. • U protivnom, sistem koji počiva na individualizmu doživeo bi krah. • Individualisti ne nailaze na dobar prijem kod osoba sa “grupnim mišljenjem”. • Kritika individualizma može biti ilustracija konformističkog stava.

• Individualizam u pežorativnom smislu. Pojedinac kao društveni atom; egocentrizam: obuzetost svojim željama, htenjima i uskim interesima nauštrb drugih i zajednice. • Individualista smatra sebe centrom sveta, ali drugima to ne priznaje. • Individualizam teži da ignoriše kolektivne i društvene probleme i da ih rastvara u probleme individualne sudbine. • Odatle sledi dezangažovanje iz polisa (npr psihologizacija društvenih problema).

• Suštinski defekt individualizma jeste u tome što se zasniva na načelu razdvajanja. • Pojedince zamišljamo kao prvobitno razdvojena bića, tuđa, čak i suprotstavljena jedna drugima. • Egoistički interes je njihova jedina društvena veza. • Liberalni individualizam postaje maska nagona za moći i zakona jačeg.

• Dostigavši određeni stepen ostvarenja, individualizam je počeo da pokazuje svoje nedostatke: usamljenost, teskobu, nesigurnost, strah. • Veliki gradovi, koji su nekada oslobađali od skučenosti malih sredina, gutaju čoveka u anonimnoj masi. • Beži se iz njih vikendom (ko može)

• Hedonizam, takođe u negativnom smislu, je poistovećivanje svrhe života sa ličnim uživanjem i zadovoljstvima, sa maksimalnim ispunjavanjem individualnih, trenutnih afektivnih i čulnih poriva. • Konstantno traganje za razonodom, zabavom, prijatnošću (zabava kao paradigma postojanja) • Masovna potrošačka kultura neguje mit individualne sreće. Taj mit odbacuje svaku uznemirenost, teskobu, poraz, nesreću, a njegovi psihički potrošački proizvodi imaju euforizujuće dejstvo. • Standardizovana potrošačka “sreća” ukida individualnost.

• Egzistencija ličnosti je, prema personalistima, najviša forma egzistencije jer podrazumeva ne samo objektivnu stvarnost nego i subjektivnu. • Ali to ne znači afirmisanje individualizma, kao izraza egocentrizma. • Munije suprotstavlja individualizam personalizmu, jer je prvi stav zatvoren za druge, za zajednicu, a drugi je otvoren za svet i za druge. • Ne radi se međutim o radikalnoj suprotnosti, već o dinamičkoj tenziji: prevazilaženje egocentrizma, neprekidna “personalizacija” kroz delatno otvaranje sebe svetu, vrednostima, drugim ljudima.

• Mi postajemo mi samo kroz druge (Lav Vigotski) • Potrebna su dva tela da bi se stvorila jedna duša. Jedna duša se gradi zahvaljujući drugom telu i duši (Boris Sirilnik) • Svaka subjektivnost je intersubjektivna (Gabriel Marsel) • Ja se ne može odvojiti od njegovih interpersonalnih veza, ono što sam ja za sebe deo je onoga što sam za druge (Ronald Dejvid Leng) • Životni problemi “pacijenata” moraju se se sagledati u etičkom i društvenom odnosu (Tomas Sas)

Jezekilj Adamovski (“Radikalna etika ravnopravnosti”): primer personalističke etike • “Društvo nije sačinjeno od izolovanih, samodovoljnih pojedinaca, niti je kolektiv koji prevazilazi određene pojedince koji ga sačinjavaju (teza da je kolektiv iznad pojedinaca) • Lično postojanje jedino je moguće u interakciji s drugima: pomoću slike, tela, pogleda i reči mojih prijatelja, ja postojim kao čitava osoba

• „Socijalni život nije ništa više od ovog neprestanog dijaloga s našim prijateljima, onima koji su živi, onima koji su mrtvi, i onima koji tek treba da dođu na svet. • Etičko postojanje je, stoga, ono kojim se rukovode ljudi koji znaju da su obavezni da budu u stanju da odgovore drugima šta su, šta rade, i šta nisu uspeli da urade. “

• Etika dijaloga stoga zahteva posvećenost našim prijateljima, lično postojanje koje pretpostavlja odgovornost za drugog, i koje ne traga za izgovorima ili alibijima, niti se povlači u monolog ili u posvećenost transcendentnom (bilo da se radi o Bogu, Nauci, Naciji, Čovečanstvu, Klasi, Partiji ili Pojedincu).

• Determinizam • Reč „determinizam“ u filozofiji označava teoriju po kojoj je svaki događaj ili stanje u svetu neizbežan ishod prethodnih uzroka. Ova teorija ima posledice po filozofiju morala, naučnu misao i psihologiju. • Što se tiče morala, ako je ova teorija istinita, onda su izbor i slobodna volja iluzorni i ljudska bića se ne mogu smatrati uračunljivim i odgovornim za svoje radnje. • U psihologiji, determinizam predstavlja ugaoni kamen i frojdove i bihejviorističke teorije i prakse.

• Glavne kritike upućene Frojdovoj teoriji ličnosti su, u prvom redu, da je po njoj čovek mehaničko, reaktivno biće, determinisano nagonskim silama, igračka svoje prirode što ne ostavlja dovoljno mesta za ličnu odgovornost i slobodnu volju. • Libido: panseksualizam

• Biologističko shvatanje ljudske prirode po kojem je čovek energetski sistem, koji je podstaknut seksualnim i agresivnim nagonima, egoističan (princip zadovoljstva) determinisan (nesvesnim uzrocima ponašanja), u večnom sukobu sa društvenim ograničenjima. • Pored nagona, pojedinac je determinisan svojom prošlošću • Određenost ličnosti ranim detinjstvom

• Danas takođe vlada biologizam, odnosno genetizam (svegenetska teorija): teorija da je celokupno ljudsko ponašanje zapisano u genima, da je jedinka predodređena genetskim nasleđem • Ekonomsko-društveni determinizam: teorija da egzistenciju čoveka ne određuje njegova svest već, obrnuto, da njegovu svest određuje njegova društvena egzistencija. • Primarna odrednica društvene egzistencije je “način proizvodnje u materijalnom životu”

• Kulturni determinizam: stanovište da su za mentalitet i ponašanje pojedinca odgovorni kulturni faktori. • Kulturalistička antropološka škola • “Mi smo automati kojima potpuno upravljaju sile sredine i koji su okolo razbacani kao čepovi od plute po površini vode i koji pogrešno prihvataju rezultantu spoljnog sveta kao slobodnu volju” (Nikola Tesla, Moji pronalasci, Školska knjiga, Zagreb 1977, str. 81)

• Zajedničko svim navedenim “izmima” je zaboravljanje da su to sve apstrakcije. • Ni materija, ni um, ni društvo, ni ekonomija ne osećaju, ne misle, ne vrednuju, ne streme, ne rade: to rade ljudi i to svaki konkretni, pojedinačni čovek. • Pridavanje karakteristika samosvesnog subjekta apstraktnim pojmovima.

• Redukcionizam • Svi prethodni “izmi” izraz su osiromašenog tumačenja. • Svođenje svega na samo jedan uzrok, (monokauzalnost) na samo jedan razlog, na samo jedno objašnjenje • Jednostrano tumačenje pojava

Redukcionistička greška: • Izjednačavanje proizvoda s njegovim izvorom, kasnije faze sa ranijom, svođenje složenijeg oblika na jednostavnije • Npr: „cveće je (samo) organizovano đubre“; „ljubav je (samo) biohemijska reakcija”; „čovek je određen svojim genetskim nasleđem ili ranim detinjstvom”; “čovek je (samo) viša životinja” itd. • Reč „samo“ je uvek implicitno prisutna u redukcionizmu.

• Kada objašnjavamo čoveka kao biće mi se ne možemo lišiti ni jednog od posebnih nivoa njegove prirode: biohemijskog, fizičkog, biološkog, sociološkog, psihološkog, filozofskog, duhovnog. • Svaki od tih nivoa objašnjava po jedan aspekt čovekove višeslojne prirode

• Greška nastaje onoga trenutka, kada kroz jedan od tih pogleda pokušamo da objasnimo sve drugo, odnosno kada sve poželimo da svedemo na objašnjenje samo u jednoj ravni (prisutno i u scijentizmu) • U tom slučaju činimo i logičku i empirijsku grešku.

• Osoba je fundamentalna kategorija za objašnjenje realnosti, jer je ona svesni, samosvesni i saznajni subjekat – u dinamičnom procesu postajanja. • Uloga događaja • To ne znači da ne postoje ljudi, vrednosti i svrhe za koje se pojedinac vezuje, angažuje pa čak i žrtvuje, ali slobodnom odlukom, jer se povezao sa njima, usvojio ih je kao svoje unutrašnje odrednice, kao konstitutivne delove svoje ličnosti.

Relativizam • Još jedno obeležje savremenog pogleda na svet, koje ne pogoduje razvoju morala, odnosno koji nagriza temelje na kojima počiva moral kao uslov personalizacije jedinke i društva.

• Antropološki, etnološki, sociološki, istorijski kulturološki podaci kao da unose zabunu u naše vrednosne sisteme. • Da li etika zavisi od toga gde smo rođeni, u kom istorijskom periodu, u kojim klimatskim, geografskim, ekonomskim i socijalnim uslovima? • Još jedna redukcionistička greška: poistovećivanje morala sa običajima

• Relativistička greška • Relativizacija vrednosti: ono što je dobro za moje društvo , zemlju i epohu nije za druge • Krajnja konsekvenca: etika postaje stvar ličnog sentimenta, odnosno ukusa a o ukusima se ne raspravlja. • “Pošto je sve relativno, ništa me ne obavezuje” • “ Ako Bog ne postoji, onda je sve dozvoljeno!” (Dostojevski)

• Različita ljudska društva imaju mnoge zajedničke duboke strukturalne elemente. • Kad ih ne bi imali, ne bi postojala mogućnost uzajamnog razumevanja i onda društvene nauke ne bi ni bile moguće. • Postoji zajednički temelj koji određuje pojam ljudskog bića • Zajednička ljudska situacija, njene fundamentelne odrednice - potrebe, radosti, nade, tuge, težnje

• • • Kulturu ili zajednicu stvaraju zajednički : standardi, vrednosti, ideali, ukusi, prioriteti, koji zajednički moral čine mogućim

• Kako dolazi do naizgled tako velikih razlika u moralnim vrednovanjima različitih društava i epoha?

• Primer: • Dve zajednice se slažu oko osnovnog načela da je moralno ono što svakoj pomaže da napreduje, a nemoralno ono što koči njen razvoj. • Ali, zajednica koja živi u toploj klimi sa malo vode drugačije će gledati na odeću i korišćenje vode nego ona koja živi u hladnom podneblju i ima obilje vode.

• Zajednica sa mnogo muškaraca i malo žena neće monogamiju posmatrati na isti način kao zajednica sa približno istim brojem muškaraca i žena ili sa mnogo većim brojem žena nego muškaraca. • Različiti uslovi, dakle, daju razloga da se različite radnje smatraju moralnim ili nemoralnim.

• To je velika dilema i kada razmišljamo o političkom, ekonomskom i društvenom odlučivanju na međunarodnom nivou • Primer: • Da li maksimalni nivo termalnog zagađenja koji stvaraju elektrane treba da bude isti u nekoj siromašnoj zemlji i u Nemačkoj?

• U Nemačkoj se odluka o davanju prioriteta između opstanka pastrmke i veće proizvodnje električne energije racionalno donosi u korist pastrmke. • Situacija je obrnuta u afričkim zemljama • Odavno je poznato da mnoga prava, naprimer prava na kvalitetnu medicinsku negu ili obrazovanje, zavise od ekonomskog razvoja određene zemlje

• Slično se mogu analizirati i drugi postupci. • Otvaranje površinskih kopova i ogoljavanje šumskih područja bez ponovnog sađenja stabala dovodi do nestanka površinskog sloja zemlje i razlivanja voda: oboje je štetno i oboje se može sprečiti. • Ali u nedovoljno razvijenim zemljama lokalne šume su često jedini izvor goriva i građevinskog materijala za mesni živalj. • On nema mogućnosti za ponovno pošumljavanje i zanima ga trenutni opstanak (jer je ugrožen) a ne dugoročne posledice njegovih postupaka.

• Religiozna i činjenična verovanja utiču na shvatanje moralnog i nemoralnog • Verovanje u bogove vulkana koji traže ljudsku žrtvu • Verovanje da dete još nije ljudsko biće: infanticid kod drevnih Grka • Verovanje da urođenici u Americi i Australiji nisu potpuno ljudi: ropstvo • Verovanje da je žena niže biće: viševekovna diskriminacija

• U mnogim slučajevima industrijskih grehova pričinjena šteta bar u početku nije namerna i nije poznata. • Azbest • Duvan • Pesticidi i herbicidi • Tek pošto broj slučajeva oboljenja i urođenih deformacija poraste, naučnici potraže uzrok i identifikuju izazivača.

• Intervencija vlada i političke volje: traži se i podstiče izrada bezbednijih alternativnih hemikalija. • Saznanje da postoje bezbednije i podjednako dejstvene alternative čini nerazboritim i nemoralnim prihvatanje većeg rizika i realne štete koju nanose proizvodi stavljeni van zakona.

• Psihijatrija i psihologija: • Mnogi nekadašnji poroci i gresi se sada definišu kao bolesti zavisnosti. • Primedba: ta definicija ipak može da se dovede u pitanje, jer se ne može alkoholizam ili narkomanija poistovetiti sa bolešću u čijem izbijanju nismo saučestvovali. • Zbog toga mnogi smatraju da se te pojave ipak mogu i moralno procenjivati.

• I razvijena društva imaju neka verovanja za koja misle da su objektivna činjenična znanja • Verujemo da to nisu samo verovanja već činjenična znanja. • Moralni sudovi se zasnivaju i na pretpostavkama koje nisu još naučno dokazane ili nisu uopšte dokazive

• Primer: • Da li embrion može da se tretira kao ljudsko biće? Važno za raspravu o (ne)moralnosti abortusa • Kad prestaje život? Kad stane srce, kad prestanu moždane funkcije? Važno za raspravu o pasivnoj i aktivnoj eutanaziji • Ko odlučuje kad treba “skinuti” pacijenta sa aparata koji mu održavaju vitalne funkcije?

• Zaključak povodom relativizma • Neka društva veruju u ono što je netačno. Do neke mere, to važi za svako društvo. • Ali fond činjeničnog znanja se razvija i napreduje. • Kao što može da greši u pogledu činjenica, tako društvo može da greši u pogledu nekih svojih moralnih sudova.

Nigde ne postoji celovit moralni sistem koji bi imao apsolutnu vrednost i koji samo čeka da bude otkriven. Ali nigde ne postoji ni celovit i dovršen naučni sistem – dakle, nije nam dostupan totalitet istine Neprekidan proces poboljšanja, ispravki U slučaju etike, kao u slučaju nauka, napredak je nepobitan i svaka nova teorija pobija pogrešne, a integriše u sebe valjane elemente prethodnih teorija

• Princip “sve ili ništa” je poguban • Svako traganje za apsolutom dovodi do nihilizma: • “Ako ne mogu da dostignem apsolutnu izvesnost, onda ništa više nije izvesno, istinito, vredno mojih pregnuća”

• Opasnost od maksimalističkih zahteva. • Sprečavaju dijalog, traženje kompromisa ili konsenzusa • Razlikovati nužni kompromis od kompromitovanja temeljnih vrednosti

• Nihilizam proizlazi od latinske reči nihil što u prevodu znači ništa. • Nihilizam je poricanje vrednosti bilo koje ili svih socijalnih struktura, vlasti i zakona, normi vrednosti i moralnih principa. • Ovakva orijentacija može voditi ka : • aktivnom otporu i nasilju prema svim uspostavljenim sistemima ili • pasivnim otporom svemu, bez ikakvih alternativa na umu.

• Među faktorima koji dovode do urušavanja ili ništenja vrednosti, ulogu igra i tip vaspitanja i obrazovanja koji danas dominira. • Koje se sposobnosti i veštine valorizuju i promovišu, a koje se zanemaruju i potiskuju?

• U skladu sa preovlađujućom tehnološkom kulturom: maksimalno razvijanje i korišćenje racionalno-utilitarnih i primenjivih sposobnosti na račun emocionalne, socijalne, moralne i duhovne inteligencije i razvoja celovite, uravnotežene ličnosti. • Uska specijalizacija • Marksov izraz: “fah-idioti”

• Leva hemisfera mozga (instrumentalna, funkcionalna, analitička, kalkulišuća inteligencija) snažno dominira nad desnom (opažanje celina, veza, odnosa; intuicija; istančana diferencija, empatija, mašta itd. ) • Primenjene nauke, tehnološka znanja nauštrb formiranja karaktera i ličnosti.

• Mi u modernom društvu suviše stavljamo naglasak na poznavanje informacija i tehnološkog znanja, a skoro ignorišemo kritičnu važnost toga ‘kakav biti’. “ (Isak Adižes)