Oпшта лингвистика I Година Студијска група Руски језик

Oпшта лингвистика I. Година Студијска група Руски језик Проф. др Лариса Човић

Литература o Bugarski, Ranko, Uvod u opštu lingvistiku. Beograd, 2009. o Ивић, Милка, Правци у лингвистици. Седмо издање. Библиотека 20 век, Београд, 1994. o Радовановић, М. , Социолингвистика. Друго изд. Књижевна заједница Новог Сада, 1986. o Сосир, Фердианд де, Општа лингвистика. Друго изд. Београд: Нолит, 1977. o Реформатский, Введение языкознание, Москва, 1996.

Cадржај предмета o o 1. Лингвистика и њен предмет 1. 1. Место језика у људском животу 1. 2. Битна својства језика 1. 3. Језик и говор o o o 2. Функције језика 2. 1. Језик и комуникација 2. 2. Језик и мисао 2. 3. Језик и стварност 2. 4. Подела језичких функција o o o 3. Еволуција језика 3. 1. Порекло језика 3. 2. Настанак и развој писма 3. 3. Историјске промене у језицима 3. 4. Језички развој појединца o o o 4. Типови језика 4. 1. Језици у свету 4. 2. Језичка сродност 4. 3. Језички типови 4. 4. Језичке универзалије

Cадржај предмета o o o 5. Језик, култура и друштво 5. 1. Језик и друге друштвене категорије 5. 2. Вишејезичност 5. 3. Превазилажење језичких разлика 5. 4. Ставови према језику o o 6. Општа структура језика 6. 1. Језички знак 6. 2. Функционисање језика као система знакова 6. 3. Језичко стваралаштво o o o 7. Фонетика 7. 1. Говорни органи 7. 2. Гласови o o 8. Фонологија 8. 1. Фонема 8. 2. Говорни низ 8. 3. Графологија o o o 9. Граматика 9. 1. Граматички односи 9. 2. Граматичке категорије 9. 3. Граматичке врсте речи 9. 4. Приступи проучавању граматике

Cадржај предмета o o 10. Морфологија 10. 1. Морфеме 10. 2. Морфолошка структура речи 10. 3. Творба речи o o 13. Семантика 13. 1. Значење речи 13. 2. Значењски односи међу речима 13. 3. Значење реченица o o o 11. Синтакса 11. 1. Синтаксичке 11. 2. Синтаксичке 11. 3. Синтаксичке 11. 4. Синтаксичке o o 14. Прагматика 14. 1. Говорни чинови 14. 2. Структура разговора и текста 14. 3. Реторика и стилистика o o 12. Лекcикологија 12. 1. Речи и лексеме 12. 2. Структура речника o o o 15. Раслојавање језика 15. 1. Језик, дијалект и социолект 15. 2. Језичка норма и стандартизација 15. 3. Књижевни језик 15. 4. Функционално диференцирање и језичка култура јединице конструкције функције транформације o o

ОПШТА ЛИНГВИСТИКА Синхронијска, дијахронијска, упоредна МИКРОЛИНГВИСТИКА (УНУТРАШЊА ЛИНГВИСТИКА) предмет Србистика Кроатистика Русинистика Сорабистика Фонетика Настава фонологија језика Звук фонема Израда речника Дешифрирање Фразеологија текста Лексика реч лексема Отклањање фразеологиза говорних мана м Творба речи Компјутерск и језик морфема Морфологија Транслатологи врста речи Синтакса синтагма реченица текст ја Математичка лингвистика Палеославистика Примењена Психолингвистика Словенистика Теоријска Социолингвистика Македонистика Компаративна лингвистика Бугаристика Математичка лингвистика Полонистика Математизација Романистика Експeриментална лингвистика Бохемистика Експеримент Германистика Поређења Англистика циљ методе Русистика МАКРОЛИНГВИСТИКА (СПОЉАШЊА ЛИНГВИСТИКА)

Наставак o Дескриптивна или синхронијска o Дијахронијска лингвистика o Упоредна или компаративна o са становништва њихове структуре o из перспективе њиховог развоја o у циљу поређења

2. Функције језика 2. 1. Језик и o 2. 2. Језик и o 2. 3. Језик и o 2. 4. Подела комуникација мисао стварност језичких функција

Функције језика o o o o Јакобсон (Јакобсон. , Р. , 1966, ст: 16) је дефинисао шест лингвистичких функција које веже за све облике општења, без обзира на средства општења или преносиоца поруке: Референцијална (предметна) функција је основа која одређује односе између порука и предмета на које се ова односи ( опис неке ствари или неког догађаја) Емотивна функција одређује односе између поруке и њеног пошиљаоца (например, изражавање радости, љутње, страха) Конативна функција одређује односе између поруке и њеног примаоца Поетска или естетска функција представља однос поруке са самом собом ( у књижевности нпр. стилизација, симболизација, рецетовање песме) Фатичка (контактна) функција тражи да потврди, одржи или прекине општење, а обухвата знакове који превасходно служе да се успостави, продужи или прекине општење, да се провери да ли веза функционише, да се привуче или одржи сабеседникова пажња (нпр, проверавање да ли се чују) Металингвистичка функција има за циљ да се одреди смисао знакова за које постоји опасност да не буду схваћени од примаоца, тј. она упућује да се за одређени знак користи код који му даје смисао.

o Akumulativna – funkcija čuvanja i prenošenja o Apelativna obraćanja o Deiktička – funkcija ukazivanja o kognitivna – saznajni, spoznajni o prezentativna predstavljanje o Voluntativna funkcija - funkcija uticanja na primaoca o OSNОVНA FUНKCIJА ЈEZИКА - КОMУНИКАTИВНА

Функције језичких јединица • Звук – Фонема • Морфема Реченица • Перцептивна – сигнификативна • Деривациона, релативна и семасиолошка • Номинативна • Граматичка (врста речи) • Комуникативна

Језик и мисао 1. тенденција одвајање језика од мисли 2. тенденција изједначавање језика и мисли Језик и мисао су јединство, јер без мисли нема језика, и мисао не постоји без језика

- Језик - Мисао Лингвистика Реч (заменице, властице именице, узвици ) Реченица Логика Појам Суд (упитне, подстицајне намерне) Чланови реченица Елементе чланове суда

Језик и комуникација o Verbalna komunikativna sredstva predstavljaju jezičku interakciju između učesnika u komunikaciji. Verbalna komunikacija se ostvaruje pomoću sistema znakova, od kojih je najvažniji jezik, kao najsloženiji među postojećim sistemima znakova. Osnova za obavljanje verbalne komunikacije je korišćenje lingvističkih sistema – jezika ”za oblačenje informacije u simbolsko ruho”. o Proces verbalne komunikacije se odvija uz pomoć određenih jedinica jezika: reči, sintagmi i rečenica. Jezik je sistem hijerarhijski uzajamno povezanih jedinica (reči, sintagme i rečenice), koje funkcionišu po postojećim pravilima gramatike. Realizacija ovih jezičkih jedinica odvija se u govoru, gde one dobiju zvučnu (grafičku) sliku sa konkretnim značenjem. Najmanje jedinice jezika su foneme, koje formiraju morfeme, a ove lekseme, a lekseme, dalje – sintagme i rečenice. Rečenica je osnovna komunikativna jedinica jezika, za razliku od sintagme koja je najmanja jedinica sintakse, ali je nekomunikativna.

Langue parole o o o Dihotomiju jezik – govor (langue parole), pored niza drugih (kao što su jezička sinhronija – i jezička dijahronija; paradigmatika – sintagmatika) prvi je istakao i teorijski obrazložio švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir (Sosir, 1969. str. 75. ), koji je istakao metodološki značaj povezanosti i zavisnosti ove dve kategorije jezik i govor. Svaki jezik predstavlja sistem znakova koji ima društvenu funkciju – sporazumevanja, komunikacije, a govor je njegova konkretna pojedinačna realizacija koja je uvek manje više slučajna i zavisi od govornikove volje. Jezik je dakle društvena institucija, zajednička svima i bez nje komunikacija ne bi bila moguća. Bez jezika, dakle, nema verbalne komunikacije. Jasno je da su one međusobno zavisne: čin govora prethodi jeziku. Jezik kao apstrakcija postoji kod svakog pojedinca, ali je potpun samo kod svih zajedno. Jezik je nadpersonalan i izvan njega i postojaće i posle njega. Ovom dihotomijom Sosir je jezika u celine kao heteroklitne mase učinio objektom pogodnim za strogo naučni pristup i formalizaciju i uvođenje strogih naučnih metoda.

langue parole o Jezička sposobnost (kompetencija) i performativnost učesnika u komunikaciji daju veliku prednost verbalnoj komunikaciji u odnosu na druge, koje prate govor, ali su supstitutivne, poput pisma, ili dopunske, poput gestova. (Sapir, 1974. str. 20. ) Zahvaljujući jezičkoj kompetenciji učesnici u komunikaciji su sposobni da razumeju namere sagovornika, čak i kada ih izražavaju na gramatički ili fonetski pogrešan način. Uz performativnost, koja omogućava da pojmimo kontekst u kome se komunikacija odvija, da popunimo «praznine» u govoru, da shvatimo aluzije i ono što nije eksplicitno iskazano, verbalna komunikacija svakako ima prednost u odnosu na sve ostale.

Језик и стварност • • Снег - за Ескиме Камила за Бедуине Термини сродства Пас (верност- за Русе, Србе; леност – за Белорусе; псовка – за Киргизе. • Прати косу – мыть голову, ситне очи – маленькие глаза, очешљати се - расчесать волосы, ударити шаком – ударить рукой • Црвено - Za Rimljane crvena zastava je bila znak za borbu. Egipćani su se smatrali crvenom rasom i bojali su svoja tjela u crveno da bi to istakli. U Rusiji crveno znači prekrasan. Boljševici su koristili crvenu zastavu tako da je crvena postala simbolom komunizma. U Indiji crvena je simbol vojnika. U Južnoj Africi crvena je boja žalosti. U Kini crvena je boja dobre sreće i koriste je za vrijeme praznika ili vjenčanja.

ЈЕЗИЦИ У СВЕТУ • Данас постоји близу 6. 000 језика • око 200 језика има више од милион носилаца • само на 32 -језика говори више од 50 милиона људи • На мандаринским језику говори 850 милиони људи • шпански 332 мил. - португалски 190 мил. • eнглeски 330 мил. - руски 170 мил. • хинду 300 мил. - јапaнски 125 мил. • арапски 200 мил. - немaчки 100 мил. • бенгалски 190 мил. - француски 72 мил. • Али енглески – главно средство међународне комуникације

Породице језика Индоевропски језици Угро-фински језици Монголски језици Дравидски језици Семито –хамитски језици Кинеско- тибетски Кавкаски језици Аустралијски Турски језици Палеафрикански

Индоевропски језици представљају једну од највећих језичких породица. Њу чине: • • • - индијска група, која обухвата староиндијски или ведски језик (мртав језик) и живе језике: санскрит (из IV века п. н. е. , данас живи углавном у књижевности), хинди, урду, бенгали, пенџаби, ромски (цигански) и др. ; - иранска група, која обухвата мртве језике староперсијски и авестијски, и живе језике: персијски, курдски, таџички, авганистански и др. ; - германска груиа, која обухвата источногерманске језике (готски, вандалски и бургундски - сва три су мртви језици), северногерманске (шведски, дански, норвешки, фарерски) и западногерманске језике (енглески, немачки, холандски, фламански, африкаанс (мешавина немачког и холандског), јидиш); • • - италска група, која обухвата неколико мртвих језика - латински, оскијски, умбријски, далматски и др. (латински је ипак жив као језик римокатоличке цркве и државни језик Ватикана), и живе језике, који су се развили из вулгарног (народног) латинског: шпански, каталонски, португалски, француски, окситански (провансалски), италијански, сардинијски, реторомански, румунски, молдавски и др. ; - келтска група, која обухвата галски (мртав језик), корнвалски (мртав језик), бретонски, велшки, ирски, шкотски и др. ;

• • словенска група, која обухвата западнословенске језике: полапски (мртав језик), пољски, лужичкосрпски, чешки, словачки; источнословенске језике: руски, белоруски, украјински; јужнословенске језике: старословенски (мртав језик), српски/хрватски, словеначки, македонски, бугарски; поред тога, постоји и неколико словенских књижевних микро језика: русински, молиски, градишћанскохрватски и др. ; - балтичка група, која обухвата мртве језике - пруски, јатвјашки, гољадски; и живе језике литавски и летонски; • - грчка група, која обухвата • • старогрчки са његовим дијалектима, средњогрчки и новогрчки; - анадолијска група, која обухвата мртве језике хетитски, лувијски, ликијски, лидијски и др. ; - тохарска група, која обухвата мртве језике тохарски А и тохарски Б; - јерменски језик; - албански језик; - трачки (мртав језик); - фригијски (мртав језик); - илирски (мртав језик) и - венетски (мртав језик).

ТИПОЛОШКА (МОРФОЛОШКА) КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА ФЛЕКТИВНИ ЈЕЗИЦИ (индоевропски језици, ) спољна и унутрашња флексија (Део корена сраста са афиксом). 1. корен се мења у фонемском склопу: на столе 2. афикси са неколико граматичких знач. : на столах -Д. п ; мн. ч. ; 3. афикси нису стандардни: столу, пути. Аломорф именице на –а у ген. мн. : -â (ženâ), -î(patnjî), -ǔ(ruk ǔ) 4. афикси се додају на основу која се не употребљавају самостално: [стол`]- столе 5. корен+ афикс= сажимање богатство [багацтва] или дете, детињство, дечји

Аглутинативни језици угрофински, монголски, турски, афрички језици начин исказивања граматичких значења аглутинација 1. корен се не мења у фонемском склопу: 2. афикси су једнозначни: га-лок. , лар - мн. ч. , ларга 3. афикси су стандардни: Китаблар 4. афикси се додају на самосталну реч: ат -ты -лар-ым-га-моим всадникам ат -ты -лар-ым- -мои всадники ат -ты -лар -всадники ат-ты-всадник ат-лошадь 5. корен + афикс= лепљење: :

Аглутинативни језици (угрофински, монголски, турски, афрички језици) • Корен + морфеме: • Префикси + корен • Казахски: ара (тестера) • Јед. Мн. N. ара лар D. ара га ара лар га • (доследан синхронизам вокала) • Мађарски, фински, естонски -није доследан синхронизам вокала. -Могу да се лепе и заменице Фински: talo – kuća, taloni – moja kuća, talosi – tvoja kuća, talonsa- njena kuća. • • Свахили (Танзанија, Занзибар, Кенија, Уганда) – само корен, напр. Toto-nije posebna reč, samo koren Mtoto – dete. Watoto – deca, kitoto- dečji.

Коренски (аморфни)језици • Прототип - кинески • Таи – језик Тајланда • Вјетнамски • Енглески има понекад особине коренских језика : -Има много једносложних речи - Изгубио је флексију • Једносложни корен • Тон има диференцијалну функцију (кинески 4: ма-мајка, коњ, грдити, да ли) кантонски кинески 5, вијетнамски 6) • Основни граматички критеријум је место речи у реченици. Од тога зависи не само функционална вредност, већ често и значење

Јапански • Има врло специфичну структуру, која је подређена конвенцији која произилази из социјалне структуре. • Има 4 подјезика: • • 1. - неутралан за науку 2. - за обраћање себи равном 3. - за обраћање нижима од себе 4. - за обраћање вишима од себе

Инкорпоративни језици (индијански, полиазијатски, ескимски) • Све што чини фразу или реченицу сраста у једну реч: ескимски и један од индоевропских подсећа на њих (немачки) • Чукотский язык – Тымэйӈылевтпыгтыркын (t-ə-mejŋ-ə-levt-pəγt-ə-rkən) — У меня сильно болит голова. (Скорик 1961: 102) • В одном слове содержится пять морфем, три из которых являются корневыми. • Пример осмoстeпeнe деривацiјe у eскимском јeзику – igdlo-ssua-tsia-lior-fi-gssa-liar-qu-gamiuk – дом-большой-довольно-изготавливать-место-быть-идти-велетькогда. он. его, – «Велев ему пойти туда, где строился довольно большой дом» .

ЈЕЗИК И ДРУШТВО Језик настаје и развија се, врши комуникативну, експресивну, акумулативну и др. функције. Језик функционише само у колективу. Према томе, функционални аспект језика може се разматрати само ако се узму у обзир социјални фактори. Однос језика и друштва један је од значајних проблема лингвистике. o У историји лингвистике постоје два мишљења: једни научници сматрају језик класном појавом, други – социјалном појавом, јер језик функционише само у друштву, а друштво не постоји без језика. Језик не само помаже цивилизацији, он је одраз живота једног народа, својеврстан споменик културе. o

ЈЕЗИК И ДРУШТВО ЈЕЗИК И КУЛТУРА

Етнолингвистика o o o Етнолингвистика је део лингвистике који проучава етничке и лингвистичке факторе. Проблем између језика и етноса (културних и свакодневних животних карактеристика народа) укључује следећа питања: језик и етничка заједница, језик и етнички процеси, језик и самосвест. Језик је најважнији услов за формирање етничке заједнице. Етничка заједница је скуп људи на одређеној територији који су узајамно повезани социјално економским односима. Етнички карактер језика је осећај матерњег језика. Сваки народ има индивидуални асоцијације сликовитог мишљења /Анютины глазки, даниноћ (срб. ), арвачка (русин. од мађарске речи сироће, или дяблово очи ђавоље очи; violatricolor (lat. ) – тробојна љубичица; evergreen (eng. ) – zimzelen ( srb. ) – вечнозеленый (рус); железничка станица – вокзал, station; vikindica, letnikovac (srb. ) – дача/

Социолингвистика o o o Социолингвистика је спој лингвистике и социологије. У центру пажње су носиоци језика. Методе истраживања су анкетировање, статистичке методе, попис становништва. Социолингвистика је део лингвистике који проучава узрочни везе између језика и чињеница друштвеног живота. Социолингвистика проучава како социјалне чињенице утичу на функционисање језика, на језичку структуру, и како језици утичу један на други. Важно питање социолингвистике је питање шта сматрати у језику социајлним: или њихову везу са екстралингвистичким факторима или природу језика. Најближе истини је тврдња да је по природи језик социјална појава. Треба узети у обзир да систем језика није подједнако социјално условљен на различитим нивоима. Ако лексико семантички ниво има очигледну везу са животом друштва, онда фонолошки ниво има максимално посредну везу.

Језичка ситуација o Pod jezičku situaciju mogu se podvesti: Socijalni uslovi funkcionisanja jezika Оblasti u kojima funkcioniše jezik и Sredine u kojima funkcioniše jezik o U socijalne uslove postojanja jezika spadaju: socijalno ekonomske formacije, oblici etničkog jedinstva, nivo suvereniteta određenog naroda, nivo njegove kulture, kao i njegovo brojčano stanje.

Oblasti i sredine u kojima funkcioniše jezik o o o Oblasti u kojima funkcioniše jezik predstavljaju jednu od najvažnijih komponenata jezičke situacije. Oni zavise od teme komunikacije, od vremena i mesta, od oblasti društvene aktivnosti. Među najvažnije svere spadaju: privredna svera, društveno politička, svakodnevnog života, nauke, kulture, masovne informacije. Pregled svera upotrebe nije strogo određen bilo kakvim kanonom i u odnosu na konkretni jezik može ih biti više ili manje. Sredine u kojima se ostvaruju osnovne komunikativna funkcije jezika mogu biti: unutar socijalno zatvorene grupe, unutar neke naseobine ili čitavog regiona, unutar privremenog okupljanja ljudi, pa sve do čitavog naroda. Funkcije jezika, oblici njegove upotrebe, sredine i svere u kojima se ovaj realizuje, karakter uzajamnog delovanja predstavljaju osnovne pojmove sociolingvistike.

Jezička norma Bilo koji jezik javlja se se u ovom ili onom obliku postojanja kao konkretna istorijska i socijalna norma. o Jezička norma to je sveukupnost ustaljenih, tradicionalnih elemenata jezika, istorijski izabranih koje je potvrdila društveno jezička praksa. o Jezička norma se odlikuje mogućnošću izbora, ustaljenošću, obaveznošću. Mogućnost izbora se manifestuje na taj način što svaka jezička norma realizuje na sebi svojstven način mogućnosti jezika i na razne načine fiksira spoznajnu aktivnost ljudi. I upravo stoga ona je sposobna da razvije razne varijante jezika. Ustaljenost se sastoji u tome da se norma manifestuje u svesti i praksi svih članova datog kolektiva kao nešto zajedničko, prenoseći se sa jedne generacije na drugu. Ona obuhvata jezičku kompetentnost govornih lica, koje razdvaja vreme, mesto, socijalni status. Ustaljenost ujedno znači i očuvanje jezičke tradicije. Obaveznost jezičke norme nisu rezultat unutrašnjih manifestacija jezičkog sistema, već izvanjezičkih potreba. Sve ono što je priznato od strane društva je ne samo obavezno, već u isto i pravilno. Например, феномен, мизерный, творог; majkе mi, анализировати аназирати је норма, она је бола допустива а сад преовладава o

Vrste jezičke norme o Vrste jezičke norme su uzus, književni(standardni) jezik, stilovi jezika. o Uzus je elementarni oblik postojanja i funkcionisanja jezika , sveukupnost svih realnih upotreba jezika. Uzualna norma se može uočiti u dijalektima, govorima i u žargonu. Ona je takođe svojstvena i različitim oblicima kolokvijalnih oblika jezika. Raznovrsnost i promenljivost uzusnih normi ukazuju na tri ravni jezika: istorijsku (hronološku), prostornu (arealnu) i socijalnu. Književni (ili standardni) jezik je obrađeni i reprezentativan oblik jezika jednoga naroda. Književno jezička norma je promenljiva veličina. Njena uloga u razim istorijskim uslovima je različita, ali ona uvek predstavlja nešto zajedničko među svim manifestacijama jezika. KJ se odlikuje pisanim oblicima koji su normirani i obavezni za sve nosioce datog jezika. On se se koristi u svim sferama komunikacije, te je stoga KJ stilistički izdiferenciran: . Stilovi jezika (ili funkcionalni stilovi) su komunikativne ili funkcionalne varijante jezičke norme. o o

Jезик и нација o Osnovni oblici ljudske zajednice su etnička grupa, narodnost, nacija i međunacionalna zajednica. o Osnovne odlike narodnosti su: zajednički jezik, jedinstvo duhovnog tipa i kulture.

Mogu se izdvojiti tri tipa odnosa između jezika i nacije: (1) nacionalni jezik nastaje na bazi jezika narodnosti (što je zapravo prednacionalna faza u razvitku jezika), zbog čega je kao pojava jedinstven i neponovljiv (npr. kineski, jermenski, gruzinski itd. ); (2) u procesu formiranja nacija i nacionalnih jezika ponekad jedan isti jezik se koristi za stvaranje svog jezika od strane nekoliko nacija. Upotreba jednog istog jezika kao jezika raznih nacija i kao jezika međunacionalne komunikacije može se tretirati kao njegova društvena funkcija (npr. u Latinskoj (Južnoj) Americi preko 20 nacija se koristi španskim jezikom). Formiranje nacija i njihovih jezika može se odvijati u takvim uslovima kada se raspodela socijalnih funkcija nekoliko jezika odvija u okvirima kako pisanih oblika standardnog i zvaničnog državnog jezik, tako i usmenih oblika. (3) Jezik međunacionalne komunikacije je onaj koji se koristi kao sredstvo komuniciranja među pripadnicima raznih nacija, narodnosti, kao i etničkih grupa (npr. Belgijanci se koriste francuskim i flamaskim jezikom; Tunižani – arapskim i francuskim jezikom). .

Jезик и нација Чињиница је да многе нације, по правилу мање, имају по један језик који је само њихов: Мађари, Словаци, Баски, Јапанци. o Али припадници једне нације могу имати и више од једног језика: Белгијанци: француски и фламански, Канађани: енглески, и француски, Швајцарци: немачки, француски, италијански. o Код језика и државе ствари су јасније већ на први поглед у целом свету број језика је приближно 25 већи од броја држава (5. 000 премa 200). o Један језик по функцијама унутар исте заједнице може да служе за свакодневну комуникацију, а други за више културне функције: У Индији званичан језик је енглески, поред њега има још 15 домаћих језика са истим статусом. o

У конкретној реализацији језик није хомоген већ се раслојава o o o o . Најчешћа је следећа диференција: територијална (дијалекти, наречја); социјална (жаргони, аргои, социолекти); полна (мушка и женска варијанта језика); старосна (дечији говор, говор омладине, говор одраслих, говор старијих особа); функционална (функционални стилови: научни, уметничко белетристички, публицистички, административни, разговорни); индивидуална (индивидуални говор, идиолект). Питањима uзучавања језика баве се осим лингвистике неколико дисциплина: лингвистичка географија, социолингвистика, лингвостилистика и култура говора. А у оквиру стилистике издвојила се посебна дисциплина – функционална стилистика која би се могла дефинисати као дисциплина која проучава употребу и функционисање језика у различитим областима људског живота, тј. функционално раслојавање језика у виду стилских формација системског карактера.

Типологија стилова o o o Постојање усменог и писаног говора, колоквијалног и књижевног, обавезују оратора говорника да узме у обзир стилску боју, како говорног контекста у целини, тако исто и појединачних језичких јединица у том истом контексту. Стилистичке особености предвиђају и извесна одступања од строгих захтева књижевно језичке норме. Типологија стилова. Најоптималнија и заједничка готово свим школама је подела на пет основних стилова: научни, уметничко белетристички, публицистички, административни (или пословни) и разговорни. Оваква подела у овом тренутку има највише присталица. Ако се језички израз налази на граничном прелазу између два функционална стила, може говорити о међустиловима, као што су: епистоларни, ораторски, рекламни стил, мемоарски, есејистички. А међу стилистичке подврсте, односно подстилове издвајају се: 1. међу књижевно уметничким: прозни, песнички, драмски; 2. међу публицистичким – новинарски; 3. међу научним – строго научни, научно популарни; 4. међу административним подстиловима – законодавно правни, друштвено политички, дипломатски, пословни, персонални.

Језик као систем знакова

Увод o Фердинанд де Сосир у свом Курсу из опште лингвистике који је одржао од 1909 1911. године на Женевском универзитету ударио је темеље модерне семиотике тј. науке о знацима уопште, па и о језичким знацима. Он је већ тада тврдио да је језик систем знакова који служи споразумевању мећу људима. И то је поред многих других система (напр. саобраћајни знаци) најсложенији систем знакова. o Наиме, у мозгу постоји складиште речи, идиома и реченица које су заједничке свим носиоцима датога језика. Речи су знаци којима су именовани предмети, појаве, особине и радње из света који човека окружују. Сваки од њих има своју засебну звучну (и графичку) слику. Ова слика заједно са представом о том предмету чине појам. Свака таква реч има поред облика и своје одрећено значење.

o o У зависности од циљева комуницирања пошиљалац путем сложених мисаоних процеса бира из тог складишта појмова одређени појам, или групу појмова, и у облику звучних слика шаље их у центар за говор, који даље шаље сигнале говорним органима, а ови једну или више рећи у виду звучних слика путем звучних таласа шаљу ка примаоцу поруке. Звучна слика иде сада обрнутим путем: прво, допре до његовог уха, а ово ту звучну слику шаље до центра са складиштем истих таквих речи, идиома, реченица. Порука се прима, препознаје од стране примаоца, осмишљава. Прималац је у том тренутку спреман за одговор на примљену поруку, односно спреман је за дијалог који чини основицу сваког језичког комуницирања

o Proces verbalne komunikacije se odvija uz pomoć određenih jedinica jezika: reči, sintagmi i rečenica. Jezik je sistem hijerarhijski uzajamno povezanih jedinica (reči, sintagme i rečenice), koje funkcionišu po postojećim pravilima gramatike. Realizacija ovih jezičkih jedinica odvija se u govoru, gde one dobiju zvučnu (grafičku) sliku sa konkretnim značenjem. Najmanje jedinice jezika su foneme, koje formiraju morfeme, a ove lekseme, a lekseme, dalje – sintagme i rečenice. Rečenica je osnovna komunikativna jedinica jezika, za razliku od sintagme koja je najmanja jedinica sintakse, ali je nekomunikativna. .

o Dihotomiju jezik – govor (langue parole), pored niza drugih (kao što su jezička sinhronija – i jezička dijahronija; paradigmatika – sintagmatika) prvi je istakao i teorijski obrazložio švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir (Sosir, 1969. str. 75. ), koji je istakao metodološki značaj povezanosti i zavisnosti ove dve kategorije jezik i govor. Svaki jezik predstavlja sistem znakova koji ima društvenu funkciju – sporazumevanja, komunikacije, a govor je njegova konkretna pojedinačna realizacija koja je uvek manje više slučajna i zavisi od govornikove volje. Jezik je dakle društvena institucija, zajednička svima i bez nje komunikacija ne bi bila moguća. Bez jezika, dakle, nema verbalne komunikacije. Jasno je da su one međusobno zavisne: čin govora prethodi jeziku. Jezik kao apstrakcija postoji kod svakog pojedinca, ali je potpun samo kod svih zajedno. Jezik je nadpersonalan i izvan njega i postojaće i posle njega. Ovom dihotomijom Sosir je jezika u celine kao heteroklitne mase učinio objektom pogodnim za strogo naučni pristup i formalizaciju i uvođenje strogih naučnih metoda.

o Jezička sposobnost (kompetencija) i performativnost učesnika u komunikaciji daju veliku prednost verbalnoj komunikaciji u odnosu na druge, koje prate govor, ali su supstitutivne, poput pisma, ili dopunske, poput gestova. (Sapir, 1974. str. 20. ) Zahvaljujući jezičkoj kompetenciji učesnici u komunikaciji su sposobni da razumeju namere sagovornika, čak i kada ih izražavaju na gramatički ili fonetski pogrešan način. Uz performativnost, koja omogućava da pojmimo kontekst u kome se komunikacija odvija, da popunimo «praznine» u govoru, da shvatimo aluzije i ono što nije eksplicitno iskazano, verbalna komunikacija svakako ima prednost u odnosu na sve ostale.

Знак o o o o Знак је било који материјални носилац информације. Основне особине знака: Обавезно је материјална појава која се прима путем осећања. Та појава се зове ознака и означава нешто је ван ње. Њој (ознаци)преписује се конкретно значење, тако звано означено. Знак постоји само у систему. И супростављен је свим другим знаковима тог истог система. У исто време заједно са њима је конститутивни елеменат тог истог система. Међутим, ознака и означено нису увек управно пропорционални. Понекад једна ознака има више означених, а једно означено има више ознака. То се зове асиметрични дуализам знака.

наставак o Према мишљењу Сосира и Хелмслева, знак је билатералан. У сваком систему знак има 4 аспекта: o сигматички (то је веза знака с предметом) o синтаксички (веза знака са другим знаковима) o семантички (изражавање смисла) o прагматички (узајамни однос знака и људи).

Знак o Дефиниција знака има широки спектар: од једноставне сигнализације до чињеница људске културе. o Као што је познато, језик је најважније средство људске комуникације, како вербалне тако је и невербалне. o Према томе, језик је систем знакова.

Језик као систем знакова o o o Међутим, језик као систем знакова је сасвим другачије од других система: 1. Језик је универзално средство комуникације и заузима најважније место међу свима другима средствима комуникације. 2. Језик је не само средство комуникације, већ и оруђе за обликовање мисли. 3. Језик као систем знакова се обликује постепено и развија се у процесу тог истог обликовања. И, најзад, и то треба посебно истаћи 4. Језик има различите јединице и у томе се разликује од других система знакова.

Разлике језичког знаковног система од других система знакова: o o o У језику постоје диференцијалне знакови. То су фонеме. Фонеме су допунски сигнали, нису прави знакови језика Оне су, по мишљењу Потебње, тек подзнакови знакова, који сигнализирују о језичким знаковима. Минимални знакови су морфеме. Основни знак језика је реч. Реч замењује не само предмет, већ и појам о том истом предмету. Осим тога, реч има значење које је социјално мотивисано. Обично речи имају комуникативно значење у склопу реченице. Баш због тога, основни комуникативни знак је реченица. Реченица је највиша знаковна јединица. Она активира све знакове и сигнале језика, а саме реченице ступају у узајамне односе једна са другом. Уз помоћ реченице могуће је преношење било које информације. Са те тачке гледишта реченица је потпуни знак, реч је делимичан знак, морфема је полузнак, који је неопходан за структурну организацију знакова језика.

FONETIKA, FONOLOGIJA

Fonologija o Za razliku od fonetike, koja proučava fizička svojstva govornih glasova, fonologija se bavi glasovnim sistemima pojedinih jezika, pa predstavlja neku vrstu funkcionalne fonetike. o Svi ljudi poseduju iste govorne organe, i sa artikulaciono akustičke strane u stanju su da proizvedu i percipiraju svaki od mnoštva glasova koji se javljaju u bilo kom jeziku sveta. o Svaki pojedini jezik pravi svoju selekciju glasova i glasovnih obeležja iz tog univerzalnog fonetskog rezervoara, izgrađujući od toga svoj osobeni sistem glasova kao svojevrsni signalizacioni kod.

o Органы речи представлены на следующем рисунке: o 1 — твердое небо; 2 — альвеолы; 3 — верхняя губа; 4 — верхние зубы; 5 — нижняя губа; 6 — нижние зубы; 7 — передняя часть языка; 8 — средняя часть языка; 9 — задняя часть языка; 10 — корень языка; 11 — голосовые связки; 12 — мягкое небо; 13 — язычок; 14 — гортань; 15 — трахея.

Fonološki sistem o Na taj način svi jezici imaju različite fonološke sisteme, i distinkcije koje leže u osnovi svakog od njih moraju se posebno savlađivati tokom usvajanja maternjeg jezika u detinjstvu ili učenja drugih jezika kasnije u životu. o Glasovi ljudskog govora javljaju se u beskrajnim varijacijama, a u taj fizički kontinuitet jezici uvode sistemski diskontinuitet: o Svaki jezik nameće glasovnoj supstanci svoju specifičnu formu, i po toj formi ili naročitoj strukturi jezici se i razlikuju u domenu glasovnih sistem.

o Zbog toga se plan funkcionalnih jedinica te strukture (fonološki ili uže, fonemski plan) razlikuje od plana fizičke realizacije takvih jedinica (fonetski plan). Ovo razlikovanje, koje odgovara razlici između jezika kao sistema i govora kao realizacije tog sistema, provlači te i kroz druge nivoe jezičke strukture. Uprošćeno govoreći, ovo je odnos između apstraktnog i konkretnog, sistemskog i materijalnog.

Fonema, fon, alofon o Jedinice fonemskog plana, koji je po njima i dobio ime, nazivaju se foneme. o Fonema je distinktivna (razlikovna) jedinica glasovne strukture koja sama po sebi nije glas nego funkcionalan element u sistemu glasova. o Ona se glasovno realizuje, i to često različito u raznim glasovnim kontekstima. o Fonema se realizuje kao fon (glas), a različite kontekstualne varijante fona zovu se alofoni. o Jedna fonema može imati više alofona, koji su, kao i foni, pojave na fonetskom planu. o Iz datih određenja proističe da je fonema u suštini apstraktna jedinica, jer nije neposredno čulne prirode.

Fonema Glas o Русский 3 фонемы, три звука: Ура. o Engleski – 3 foneme i 4 glasa: fly [flai]. o Русский – 2 фонемы и 1 звук: сшить [ш: ыт’] /c/ /ш/ [ш: ] o Русский – 1 фонема и 0 звука: честный [чесныj]

Primeri alofoni o o ili o o U srpskom: glas [k] čujno se razlikuje u recima kiša i kuća zbog drukčija artikulacije uslovljene sledećim vokalom prednjeg odnosno zadnjeg reda, ali ta razlika nije funkcionalna, pa u srpskom postoji samo jedna fonema /k/ sa različitim alofonskim realizacijama. U ruskom: glasovi [k] i [k’] ne mogu biti u podjednakim uslovima i razlikovati smisao reči jer [k] pered a, o, u i na kraju reči, a [k’] pered i, e i nikad na kraju reči. Glas [n] u recima banka, tango se realizuje kao [n] U srpskom jeziku fonema [n] alofonski se realizuje kao [n] (velarni nazal) samo ispred velarnih konsonanata /k/ i Igl (kao u recima bank i tango). U engleskom ista glasovna vrednost ima status zasebne foneme [n], jer njena pojava nije kontekstualno uslovljena: postoje parovi reči kao sin /sin/ 'greška' i sing /sin)/ 'pevati', gde se ta razlika pojavljuje u identičnom kontekstu, kao jedini formalni nosilac razlike između reči različitog značenja. o U nemačkom, engleskom, francuskom, srpskom, mađarskom, finskom, kirgiskom dužina je osobina fonema za razliku od ruskog: sit [sit] (sedeti) i seat [si: t] (stolica), fr. mettre (staviti) i maitre ( mentor) [me: ntr] U ruskom: /о/ [а] [ъ] [и] Na kraju reči лук и луг [k] [луk] Uporedi: U engleskom i nemačkom – jaka pozicija je na kraju reči: u engleskom bag [g], back [k] ili u nemačkom douse [dus] –sladak i douce [du: z] dvanaest o o

Minimalni parovi o Identifikacija fonema podrazumeva korišćenje metode minimalnih parova takvih kod kojih se dve po značenju odelite reči formalno razlikuju samo u jednoj fonemi. Tako postojanje serija reči kao pas, bas, čas dokazuje da su prvi članovi u ovim identičnim nizovima foneme (/p/, /bl, /č/); postojanje serija kao čak, ček, čik dokazuje isto za druge clanove ovde (/a/, Ie/, /i/); a serija kao čas, čak, čaj za trcde (/s/, IVJ, l]f).

o Parovi kao pas i pas, luk i luk dodatno ukazuju na distinktivnu prirodu akcenta u srpskom. Fonemske opozicije koje učestvuju u razlikovanju mnoštva reči imaju visok funkcionalni naboj i stabilne su u sistemu, dok one sa slabijom funkcionalnom podlogom mogu da budu nestabilne (tako opozicije srp. afrikata /ćI : /čI i /đ/ : /dz/ razdvajaju tek poneki par reči, kao spavaćica : spavačica, đak : dzak).

o Pojedini jezici najčešće imaju izmedu 20 i 40 fonema (ruski 39, ciganski 42, nemački 36, engleski 40, finski 30), ali ih ima i sa svega 11 aranta Australija, kao i sa 70(aphaski) i više. Nijc poznato da li postoje neke apsolutne granice koliko najmanje fonema mora da ima neki prirodni jezik da bi se njihovim opozicijama izgradio dovoljno velik rečnik, ili pak koliko najviše sme da ih ima da bi se mogle bez napora razlikovati u normalnoj komunikaciji. o Od tog broja najmanje 3, najčesće 5 7 a rede i znatno više su vokali, dok su ostali konsonanti. o Srpski standardni jezik ima 5 vokala (ne racunajući razlike u akcentu) i 25 konsonanata. U nekom zamišljenom proseku , , tipični" jezik imao bi približno bar dvostruko više konsonanata nego vokala, ali ima i znatnih odstupanja postoje jezici gde na svega tri vokala dolaze desetine konsonanata, dok su pronađeni i takvi izuzeci koji čak imaju više vokala nego konsonanata.

Govorni niz o Fonema se ne moze linearno analizirati, jer je najmanja jedinica svoje vrste, ali se moze posmatrati kao svežanj istovremeno prisutnih fonoloških distinktivnih obeležja najmanjih obeležja prisustva odnosno odsustva nekog artikulacionog ili akustičkog svojstva kojim se jedna fonema razlikuje od drugih.

o U binarnoj raspodeli, gde se prisustvo nekog obeležja označava znakom '+' a odsustvo znakom ' ', uspostavljaju se parovi kao što su vokalsko/nevokalsko (npr. a/m), nazalno /oralno (npr. m/b), zvučno /bezvučno (npr. b/p), prekidno /neprekidno (npr. p/f). Palatalizovano /nepalatalizovano (npr. rus. m'/m) itd. Tako bi u sastav srp. foneme /p/ ušla obelezja labijalnosti, zvucnosti, prekidnosti i sl.

o o Prema teoriji Romana Jakobsona, sa svega 12 par ovakvih obeležja mogu se opisati kontrasti koji izgrađuju foneme u svim jezicima sveta, pa bi ovo bila neka vrsta fonoloških univerzalija. Po istoj teoriji, ovakvi kontrasti su hijerarhizovani prilikom usvajanja jezika. Dakle, dok su foneme kao jedinice sukcesivne, tj. nižu se jedna za drugom u govoru, gde su predstavljene svojim fonima, distinktivna obeležja u njihovom sastavu su simultana, tj. istovremeno zastupljena. Ona su relevantna kada u datom fonološkom sistemu razlikuju dve foneme, a redundantna ako isto fizičko obeležje ne pravi funkcionalnu razliku u sistemu (u tom smislu je velarizacija nazala /n/, koju smo ilustrovali gore, relevantna u engleskom ali redundantna u srpskohrvatskom fonološkom sistemu).

o Obeležja koja razlikuju foneme mogu se razvrstati tako da se najpre navedu ona koja su zajednička jednom paru fonema, a da se potom doda ono koje ih razdvaja. Tako su /p/ i /b/jednaki po drugim obeležjima, ali Ibl ima još i obeležje zvučnosti kojim se razlikuje od /p/. To dodatno obeležje je osnova pojma markiranosti (obelezenosti), koji ima široku primenu ne samo u fonologiji nego i u lingvistici uopšte. Nemarkirani član neke opozicije smatra se osnovnim, neutralnim i obuhvatnijim, jer on može da uključuje i ono sto je markirano, a ovo drugo se koristi samo u slučaju posebne potrebe, tako što se na neki nacin dodatno izvodi iz onog prvog.

o Do sada smo govorili o fonemama u jezičkom sistemu i pojedinačno, a sada ćemo da pogledamo kako se one ponašaju u govornom lancu. Govorni niz moze se deliti na slogove najmanje glasovne jedinice izgovorene jedinstvenom artikulacijom, čiji su nosioci vokali ili diftonzi, a ređe i sonanti. Slogovi imaju različitu strukturu s obzirom na broj konsonanata (C) koje sadrže i njihov redosled u odnosu prema vokalu (V), a tipične sekvence su CV (to), CVC (taj), CCVC (glas), CCVCC (vlast) itd.

o Oni mogu da budu otvoreni ili zatvoreni, prema tome da li se završavaju vokalom (sa) ili ne (sat); dugi ili kratki, prema dužini nosioca (luk, lu: k); i naglašeni ili nenaglašeni (pas ti). Slogovi se mogu posmatrati i kao fonološke i kao čisto fonetske jedinice.

Fonotaktika o U strukturi sloga, a i inače, postoje različita ograničenja u pogledu distribucije fonema, jer ne moze svaka od njih da stoji bilo gde i uz bilo koju drugu. o Pravila ulančavanja fonema proučavaju se pod imenom fonotaktike. Ograničenja kombinatornih mogučnosti veća su na početku i na kraju reči, a manja u sredini. .

o U srpskom sve foneme mogu da zauzimaju svaki od ova tri položaja (ranije se /dz/ nije javljalo na kraju, ali se i tu našlo preko pozajmljenih reči kao koledz, bridz, bedf). U engleskom [n] (velarni nazal) ne može da stoji na početku

SLOG o Posebnim ograničenjima podložni su konsonantski skupovi. U srpskom je napočetku reci moguce npr. tl (tle) ah ne It , skr (skroz) ali ne rks. Vukovska norma je na kraju reči dopuštala samo četiri skupa: st (plast). št (plašt). zd (grozd) i zd (vožd), ali su u novije vreme preko stranih reči u taj položaj došli i mnogi drugi (upor. npr. reči kao disk. keks. lift, šatl itd).

o Varijacije tipa element l elemenat, subjekt l subjekat pokazuju da još uvek postoji težnja da se nezgodan skup “razbije" ubacivanjem vokala, ali prizvuk neukosti koji već danas imaju oblici koncerat ili docenat prema normalnim koncert i docent ne ostavljaju mnogo sumnje u krajnji ishod ovog procesa promene u jeziku.

Alternacja o Jedinice koje se u govomom nizu nađu u susedstvu mogu da utiču jedne na druge. Ovo dovodi do raznih promena (alternacja). o. Akomodacija o. Asimilacija o. Дisimilacija

Akomodacija је prilagodjavanje, адаптација o Прогрессивная аккомодация заключается в том, что гласные [а], [о], [у] и даже [э] после твердых согласных звучат в своем основном виде, а после мягких аккомодируют, становясь более передними, а на слух – выше; ср. рад – ряд, ток – тек, лук – люк, нэт – нет. o Регрессивная аккомодация также связана с твердыми и мягкими согласными; все русские гласные перед мягкими согласными звучат более закрыто и напряженно и менее звучно; ср. цел – цель, бит – бить, пар – парь, кон – конь, дул – дуль.

Akomodacija је prilagodjavanje, адаптација o Мял [м΄˙ал] акомодација, прогресивна, рекурсија претходног делује на ексурсију потоњег. o Мать [ма˙т΄] ] акомодација, регресивна, екскурсија потоњег делује на рекурсију претходног. o Мул [м˚ул] акомодација, регресивна, екскурсија потоњег делује на рекурсију претходног.

Asimilacija je jednačenje susednih jedinica u izgovoru Grafička slika Zvučna slika Razmak Pravac Rezultat Osobina, Svojstvo ложка [лóшкъ] контактна регресивна непуна Тон: звучни постао је безвучни сделать [з'д'елат'] контактна регресивна непуна 1. Безвучни постао је звучни. 2. Тврди постао меки. отдых [оддых] контактна регресивна пуна Безвучни постао је звучни сшить [шшыт'] контактна регресивна пуна место бедный [б'енный] контактна регресивна пуна начин хулиган [хул'уган] дистанктна прогресивна пуна лабиализациj а

Disimilacija je razjednačavanje Grafička slika Zvučna slika Razmak Pravac Rezultat Osobina, Svojstvo mnogo dijal. mlogo дистанктна регресивна непуна Начин: промена експлозивног н у бочни л доктор [дохтър] kontaktna регресивна непуна Начин: промена експлозивног к у фрикативни х верблюд велблюд дистанктна регресивна пуна Начин: промена вибранта р у бочни л koridor kolidor дистанктна регресивна непуна Начин: промена вибранта р у бочни л bombona bonbona kontaktna регресивна пуна Место: промена усног м поред б у зубни н

Alternacja • Kontrakcija(дијереза) je sažimanje niza glasovnih jed. nica (mog od mojeg, kada – kad , честный – чесный, праздник - празник). • Redukcija je izostavljanje neke od njih (ajde od hajde, leb od hleb). • Metateza je premeštanje glasova ili slogova (bajrak od barjak. dijal. namastir od manastir. Ралёк вместо ларёк). • Epenteza je umetanje etimološki neopravdanog glasa radi lakšeg izgovora (dijal. stram od sram, нрав – ндрав, индентите-идентитет). • Proteza - stavljanje takvog glasa na početak reci (dijal. halka od alka, острый - вострый). • Haplologija je izoslavljanje jednog od dva uzastopna ista sloga (tragikomedija od tragigikomedija, стипендия - стипепендия)

Test Grafička slika Zvučna slika ispričati od iz+pricati Books что конечно здравствуй мята [bukz][buks] Razmak Pravac Rezultat Osobina, Svojstvo ПРОЦЕС?

Suprasegmentalne ili prozodijske pojave o Pored segmentalnih jedinica kakve su foneme u fonološkim sistemima važnu ulogu igraju i suprasegmentalne ili prozodijske pojave, koje se ne vežu za pojedine foneme u sledu nego se protežu preko većih celina slogova, reči i rečenica. One su samo delimično specifične za pojedine jezičke kodove, u kojima mogu imati distinktivnu funkciju, a delom predstavljaju sveopšte fonetske manifestacije govora. Varijacije prozodijskih elemenata, kojima se pojedini delovi govornog niza ističu i moduliraju, utiču na značenja koja se prenose u komunikaciji.

o U mnogim jezicima postoje distinktivne razlike u tonu visini i modulaciji glasa. Tako u mandarinskom kineskom inače isti slog ma, zavisno od tona kojim se izgovori, ima četiri značenja ('maika', 'konoplja', 'konj', 'grditi'), uz koja idu i različiti pisani znaci. U svim jezicima neki slogovi su jače naglašeni od drugih, pri čemu mesto naglaska u strukturi višesložnih reči može da varira (kao u srpskom, ruskom ili engleskom) ili pak da bude uvek na istom slogu (prvom u Ceškom ili finskom, pretposlednjem u poljskom ili velškom, poslednjem u francuskom ili turskom). Ako se jačina kombinuje sa još nekim prozodijskim svojstvima, obično se govori o akcentu. o

o Cetvoroakcenatski sistem književnog srpskog kombinuje jačinu, ton i duzinu na složen i u svetu redak način, a tonski akcent imaju npr. još švedski, norveški i japanski. Tempo je brzina izgovora govornih celina, koja varira prema prilikama.

o Kombinacija visine, jačine i tempa daje opšti utisak o karakterističnom ritmu govora u nekom jeziku, u osnovi određenom vremenskim rasporedom naglašenih i nenaglašenih slogova. o Intonacija je melodija koju obrazuju varijacije tona u nizu slogova, pa rečenice mogu da budu izgovorene silaznom, uzlaznom ili ravnom intonacijom (time se često signalizuje razlika izmedu tvrđenja, pitanja i sl. ). Pored gramatifcke i informacijske funkcije, intonacija je važan pokazatelj emotivnih stanja: čak i u nepoznatom jeziku često se po intonaciji može prepoznati izraz čudenja, radosti ili ljutnje.

o Uloga akcenta, ritma i drugih prozodijskih elemenata u pesničkom stvaralaštvu proučava se u okviru metrike i posebno sa stanovišta strukture stiha – versifikacije. Ovde do jačeg izražaja dolazi i glasovna simbolika neposredno povezivanje zvučne vrednosti glasova sa svojstvima, osećanjima i dožiivljajima u vanjezičkom svetu Najzad, pod imenom paralingvistike proučavaju se individualna prateća obeležja govora kao što su boja i kvalitet glasa (koji onda subjektivno ocenjujemo kao 'piskutav', 'dubok'. 'promukao' i sl).

ГРАМАТИКА Mорфологија

Реч граматика има три главна значења: 1. Дeo структуре језика, т. е. правила комбиновања језичких јединица фонема у морфемама, морфема у речима, речи у реченицама (грамaтика у овом смислу налази се у главама људи, у облику знања. o 2. Лингвистичка дисциплина, тј. наука о граматици у претходном смислу: у свом ужем и традиционалном значењу обухвата морфологију и синтаксу, а у ширем још и фонологију и семантику бар уколико је реч о законитостима комбиновања јединица на овим различитим језичким нивоима (оваква граматика налази се у лингвистичким описима појединих језика. o 3. Књига у којој се описују или прописују поменуте комбинаторне могућности језика, и која према томе може бити научне или педагошке намене.

Синтагматски и парадигматски односи o o Структура сваког језика великим делом је одређена граматичким односима који у њој постоје. Две главне и најшире врсте граматичких односа чине синтагматски и парадигматски односи. Синтагматски односи су односи између јединица заједнички присутних у једном исказу, које образују низ. Парадигматски односи су односи између присутних јединица у једном исказу и оних одсутних из њега, које образују скуп. Термин синтагматски изведен је од термина синтагма, који означава остварену комбинацију речи у неком низу, док термин парадигматски потиче од термина парадигма, са значењем скупа сродних речи или скупа граматичких облика неке речи.

Граматичке категорије и конструкције o o Граматички односи долазе до изражаја у склопу разних граматичких појава, од којих ћемо поменути само две: граматичке категорије и конструкције. Са формалног становишта, граматичка категорија је систем од најмање два члана којим се изражава неки граматички однос нпр. род, број, падеж, лице, време итд. Како један члан не чини систем, па ни категорију, свака од ових категорија обухвата два или више чланова који чине релевантну опозицију. Тако се унутар категорије рода супротстављају нпр. мушки, женски и средњи род, унутар броја нпр. једнина и множина, итд. Пошто се у исказима увек бира између ових алтернатива, категорија почива на оси селекције и тако је парадигматске природе. Ако је један члан неке категорије присутан на једном месту у неком исказу, други чланови исте категорије не могу стајати на истом месту истог исказа. Једна именица може да се појави или у једнини или у множини, али не у оба броја истовремено, итд. А граматичка конструкција је комбинација двеју или више речи између којих постоји нека граматичка веза. Насупрот категорији, конструкција лежи на оси комбинације и отуда је синтагматске природе: речи које улазе у конструкцију у њој су заједно присутне. Различите врсте синтагматских односа дефинишу различите врсте конструкција.

Функционални односи o Уз синтагматске и парадигматске односе треба овде да поменемо и функционалне односе оне између неког елемента и веће целине унутар које он функционише, а којих такође има разних врста. o За разлику од претходно размотрених општих типова граматичких односа, у које су улазиле истоврсне јединице (фонема према фонеми, реч према речи и сл. ), овде имамо однос дела према целини (реч према синтагми, синтагма према реченици и сл. ).

ГРАМАТИЧКЕ КАТЕГОРИЈЕ o Категоризација је процес организовања људског искуства у опште појмове именоване језиком. У граматици је то неки принцип класификације језичких јединица разних врста. o Граматичком категоријом може се сматрати било који систем или класа елемената који обављају одређену функцију у неком језику. У традиционалној употреби категорије се везују за граматичке облике појединих врста речи.

Врсте категорија o У овом смислу су носиоци опозиција унутар категорија по правилу граматичке морфеме флективног или аглутинативног типа, неретко уз помоћ деривационих и синтаксичких процеса. Неке категорије су претежно именичког, а друге глаголског карактера. o Именичке категорије су род, број и падеж. Оне се јављају код именица и заменица, али се у неким језицима, међу којима су и словенски, преносе и на придеве, а број и род исказују се још и код глагола. o Глаголске категорије су вид, време. .

Граматичка категорија рода РОД је у основи начин класификације именичких речи. У неким језицима род је у различитој мери у корелацији с полом живих. Разликује се женски и мушки а често и средњи род. Када је таква корелација изразита говори се о природном роду. У начелу је такав случај у енглеском али и у овом језику род једва и постоји као граматичка категорија, јер није назначен обликом именице него се само показује кроз заменице hе/she/it. o Ако поменуте подударности већином нема, него се и неживо произвољно класификује као мушко, женско или средње, то је граматички род. Ово је веома чест случај: тако у француском језику имамо два рода: нпр. lе livre 'књига' али lа porte 'врата', са чланом мушког односно женског рода; у немачком је, рецимо, кашика мушког рода, виљушка женског а нож средњег (der Lоffel, die Gabel, das Messer), слично је и у српском језику, осим што род овде није означен чланом него, углавном, обликом именице нпр. именице са завршетком на а по правилу су женскoг рода. o

Граматичка категорија броја o o o Граматичка категорија броја односи се на количину бића или ствари о којима се говори, и обухвата једнину (сингулар) и множину (плурал). Неки језици имају и двојину (дуал), ређе и тројину (тријал), са значењем 'два' односно 'три'. Словеначки је словенску двојину сачувао много боље од српског, где она преживљава само у остацима (нпр. један син/два, три, четири сина/пет и више синoва, где засебан облик покрива распон од два до четири). Број је означен наставцима код именица и глагола (шетач шета/ шетачи шетају), а заменице преузимају број одговарајућих именица (дeте/оно трчи, деца/она трче). Број подразумева раздвојивост и пребројивост, па се тиче бројивих именица (човек, птица, књига), али ствари које језик третира континуално и збирно означавају се небројивим именицама (вино, злато, песак). Уз прве иду квантификатори (количинске речи) Kao jeдан, два или многи, а уз друге речи као много или мало. Неке именице допуштају обе могућности (jeдaн хлеб/ много хлебова/ много хлеба). Уопште узев, небројиво се може учинити бројивим ако се мисли на разне врсте именованог (два вина 'две врсте или чаше вина' и слично).

ГРАМАТИЧКЕ ВРСТЕ РЕЧИ o o o Именице су речи којима се именују људи, животиње, ствари, места, појмови и др. , па се по значењу могу даље делити на властите, опште, збирне, градивне, мислене и сл. Оне су одређене и категоријама као што су род, број и падеж, као и синтаксичким функцијама које обављају (субјект, објект, именски део предиката и др. ). При томе семантичке класе као живо/неживо или бројиво/небројиво имају граматичке последице (упор. човек кога сам видеоlфилм који сам видео, листови су опали l лuшће је опало). Штавише, граматика одређује шта је за који језик живо или бројиво, па неки језици и неживо третирају као живо и обрнуто, а срп. llнамештај или енгл. furniture је небројиво али је нем. (ein) Mоbel бројиво управо као што се маказама, панталонама или вратима дају облици једнине или множине. 3 аменице упућују на лица, ствари или особине, некада замењујући именице или служећи као придеви уз њих, па уз лице могу испољавати и њихове категорије. Деле се на личне, упитне, одричне, односне, одређене, неодређене, присвојне, показне и др. Неки језици не разликују интимно и учтиво обраћање (као данашњи енглески, са јединим обликом уои за друго лице у оба броја), док други праве такву разлику бирајући, за учтиво обраћање једном лицу, множински облик заменице другог или трећег лица (срп. ти/Ви, фр. tи/vоиs, нем. dи/Siе) и сл. У неким далекоисточним језицима (корејском, јапанском и др. ) категорија лица у функцији обраћања, уз пратеће граматичке појаве, обухвата широку скалу издиференцираних могућности, зависно од релативног друштвеног статуса саговорника. Придеви описују различите особине онога на што се односе именице уз које стоје и чије категорије преузимају, па се по томе деле на описне, присвојне, градивне и др. ; неки од њих уз то показују разлике у степену и виду. По положају могу да буду испред именице коју одређују (као у словенским и германским језицима) или иза ње (чешће у романским језицима). Разликује се још атрибутивна и предикативна употреба.

Врсте речи o o o Бројеви показују колико има нечега или у каквом се редоследу то налази. Деле се на главне, редне и збирне; учествују у именичким категоријама, а могу се писати и бројкама (трu или 3, трећи или 3. ). Глаголи означавају радњу, стање или збивање. Глаголске категорије су време, вид, начин и др. Синтаксички функционишу у предикату као реченичко језгро око кога се окупљају именички изрази, а по разним мерилима деле се на: динамичке и статичке; трајне, свршене и учестале; правилне и неправилне; главне и помоћне; прелазне, непрелазне и повратне. Уз то се разликују лични и безлични глаголски облици итд. Постоје и речи које су обликом и значењем сличне глаголима али су са синтаксичког становишта именице (глаголске именице или герунди: читање), придеви (глаголски придеви или партиципи: читао) или прилози (глаголски прилози: читајући, чuтавшu). Прилози су посебно хетерогена врста речи које најчешће ближе одређују глаголе, придеве, друге прилоге па и целе реченице, у погледу начина, места, времена, количине, узрока итд. Прилози за начин и количину могу се степеновати, а посебну класу прилога чине интензификатори (као веома, страшно, uзузетно), којима се изражава висока мера онога о чему је реч.

Врсте речи o Предлози стоје испред именичких речи, одређујући односе у које оне ступају са другим речима у реченици у погледу простора, времена, узрока, правца, циља, припадања итд. o Две сразмерно маргиналне врсте речи су узвици, који изражавају лична осећања и расположења, обично немају предметно значење и не улазе у синтаксичке односе са другим врстама речи. o Партикуле, мање јединице са граматичком функцијом које се тешко уклапају у изложену класификацију (као упитна речца ли и одрична не, или енгл. tо и нем. zu уз инфинитив глагола). o Неки језици имају и члан као посебну врсту речи изражавање категорије одређености. Он може да стоји испред именице ( нпр. француски, немачки, енглески) или иза ње (нпр. македонски, бугарски, шведски), при чему је у неким језицима непроменљив док у дpyгим, има именичку промену.

Граматика и лексика o Граматика и лексика су два комплементарна подручја језичке структуре. o У суштини, граматици припада оно што један језик мора да изрази, а лексици оно што он може изразити.

ПРИСТУПИ ПРОУЧАВАЊУ ГРАМАТИКЕ o Традиционална граматика углавном се бавила испитивањем састава и облика речи, њиховом поделом на врсте с обзиром на категорије које изражавају и службу у реченици, те анализом и класификацијом реченица претежно са становишта значења. Модернији приступи почињу структуралном граматиком, која полази од форме а не од значења, настојећи да проучавањем расподеле језичких јединица, као и сегментовањем и класификацијом језичких конструкција, открије и опише структуре и системе који постоје у различитим језицима. Својим дескриптивним приступом анализи плана израза, укључујући ту и говорну реализацију језика, она је унапредила формалне методе лингвистичких истраживања, али јој је највећим делом измакао план садржаја.

o Донекле комплементарна овом приступу и често с њим комбинована је функционална граматика, која тежи да језичке елементе осветли са становишта њихових граматичких функција, посебно на подручју синтаксе. o Међу новијим правцима највећег утицаја имала је трансформационо- генеративна граматика, која за разлику од ранијих приступа не полази од анализе већ готових реченица него се интересује управо за процесе њиховог формирања и трансформисања. Оперишући системом експлицитних правила, она жели да изгради једну кохерентну општу теорију језичке структуре на свим њеним нивоима, која би могла да опише и објасни језичко знање које поседује сваки говорник.

Три основна модела граматичке структуре o Модел је приказ неког предмета или неке појаве, чија је сврха да представи обележја онога што се моделира. У обичном језику моделом авиона називамо предмет који није прави авион, али који у многоструко умањеном облику приказује његов изглед, његове главне делове, својства и сл.

Линеарни модел o Најпростији могући модел граматичке структуре, који говори о низању речи и ни о чему више назваћемо линеарним моделом: Лењи студенти чекају велику паузу

Структурни модел o o Граматичка и синтаксичка структура се не исцрпљује тиме што се на прву реч надовезује друга, на другу трећа итд. Реченица садржи и мање синтагматске целине: Лењи студенти, студенти чекају, чекају паузу, велику паузу. А ово значи да се на чисто хоризонталну димензију надограђује и једна вертикална, хијерархијска димензија, и то у више нивоа. Ово би се могло графички представити на разне начине. Овај модел назваћемо структурним, јер у језику структура подразумева не само низове елемената него и односе између њих. Он, наиме, показује да се поједине речи најпре групишу на једном нивоу, да би потом функционисале као целине на следећем вишем нивоу, све док се не стигне до највишег, реченичног нивоа. Лењи студенти чекају велику паузу

Трансформационогенеративни модел o Тек у окриљу трансформационо-генеративне граматике, чије је темеље 1957. године поставио амерички лингвист Ноам Чомски, примењујући у анализи структуре природног језика и неке математичке појмове и поступке, могао је да буде изграђен један нови и битно друкчији модел који нуди систем експлицитних формалних правила за извођење већег броја граматички повезаних реченица из истог основног низа апсшрактних симбола. o Овај трансформациони модел, за разлику од статичке природе претходних двају, изразито је динамички. Трансформациони модел укључује структурни модел као једну од своје две главне компоненте, додајући му и трансформациону компоненту.

Моделирање језичке структуре o Моделирање језичке структуре данас је један од широко коришћених поступака у граматичким описима и лингвистичкој теорији уопште. Такви модели обично потичу из математике, логике и теорије информације, а примењују се у разним областима лингвистике. Циљ формализације лингвистичких описа није да природни језик представи као какав математички или кибернетички систем, него да изоштравањем аналитичке методологије допринесе бољем познавању његових особености. На размеђу ових дисциплина израсле су математичка и статистичка лингвистика, које истражују могућности апстрактног моделирања и квантитативног исказивања језичких структура и процеса. Машинска испомоћ у оваквим пословима чини домен рачунарске лингвистике, којој припадају средства електронске комуникације – програмски језици као ФОРТРАН, КОНОЛ и код нас

МОРФЕМЕ o Морфологија се бави структуром, облицима и грађењем речи. Проучавајући граматичке појаве и процесе унутар речи, она се допуњује са синтаксом, чији су предмет комбинације речи у конструкцијама, и лексикологијом, која реч посматра као јединицу речника. Може се поделити на флективну морфологију, везану за обличке промене у оквиру појединих врста речи као израз граматичких категорија, и творбену (лексичку, деривациону) морфологију, која проучава процесе грађења лексичких јединица. Иначе та наука се зове ТВОРБА РЕЧИ

Морфема o Основна јединица на морфемном нивоу јесте морфема најмања јединица језичке структуре која има самостално значење или граматичку функцију. За разлику од фонеме, која, немајући сопственог значења, функционише само као јединица плана израза, морфема и израз и садржај, па је према томе пуноправан језички знак (тј. спој означеног и означитеља). o Однос између речи и морфеме је такав да једна реч може да садржи само једну морфему (плав, на, пoд, кров, мир) или пак више морфема (плав-о-кос, на-сип, пот-кров-ље, мир-о-љуб-ив). Реч не може да садржи мање од једне морфеме, јер је морфема по дефиницији најмања јединица такве врсте. Реч и морфема су подударне јединице када реч има само једну морфему, а нису подударне када реч у свом саставу обухвата две или више морфема.

Морфема, аломорф o Као јединица језичког система, морфема је апстрактног карактера. Њена конкретна говорна реализација тј. њен фонолошки израз јесте морф. o Различита контекстуално условљена остварења исте морфеме видимо у примерима срп. раз- (упор. раз-мен-и-ти/ рас-тер-атu/ раш -чuст-и-тu/ раж-џuлит-а-ти). и енгл. -ed (као /t/у walked 'ходао', као /d/ y lived 'живео', а ка /id/ у shouted 'викао' зову се аломорфи (по аналогији са терминолошким низом фонема -фон -алофон). o За случајеве када су оваквим фонолошким варијантама на границама морфема придружене граматичке разлике некада се у лингвистичким описима користи термин морфофонема. Тако се варијације у низу облика јунак -јуначе -јунаци могу описати постулирањем апстрактне морфофонемске јединице К на крају основе (јуна. К) која се у различитим фонолошким контекстима остварује као /к/, /ч/ или /ц/ учествујући тако у формалном разликовању номинатива једнине, вокатива једнине и номинатива/вокатива множине.

Слободне и везане морфеме o Морфеме се деле на слободне и везане. o Слободне су оне које могу да стоје самостално (као, на, код, сунце, Ана). o Везане су оне које не могу да се употребљавају самостално, него само у комбинацији са другим морфемама у саставу речи (као -ник из paднuк, -ље из пот-кров-ље, рас-/тј. раз-/ из раскорак, -о- и -ив из мuр-о-љуб-uв. Начин везивања ових морфема види се из цртица испред, иза или око њих). Слободне морфеме су еквивалентне простим (тј. једноморфемским) речима: око, paд, човек итд. истовремено су морфеме и речи. Везане морфеме не могу да функционишу као речи, али оне учествују у грађењу речи или њихових граматичких облика

Лексичке и граматичке морфеме o Постоје подела на лексичке морфеме, са изразитим лексичким значењем, и граматичке морфеме, код којих је важнија граматичка функција. o Слободне морфеме по правилу су лексичке: на, код, сунце, Ана. o Везане морфеме могу да буду лексичке или граматичке. Или лексичке морфеме су слободне или везане, а граматичке су најчешће везане: раз – матр –ање –м. o Разликовање лексичких и граматичких морфема ипак је само условно.

Морфемна структура речи o o o Језици се веома разликују у погледу односа између речи и морфеме. Тамо где превладава аналитички и нарочито коренски тип структуре, речи су по правилу или бар најчешће једноморфемске. У кинеском се један писани знак често односи на јединицу која је уједно морфема и реч, а уз то и слог. Једноморфемских речи има и у језицима других типова, али су оне ту ређе. Код аглутинативног типа морфемски састав речи је прозиран, јер се јасно виде идентитет и границе појединих "налепљених" морфема, што олакшава морфемну анализу. Морфеме је теже идентификовати, и њихов број утврдити. У речима које испољавају синтетички и флективни тип структуре, где долази до срастања таквих сегмената у вишеструким функцијама (као у примеру латинске речи ато 'волим'). Код полисинтетичког типа речи реченице изгледају веома сложене, али се ипак могу анализирати. Тако у ескимском aпgyaghllaпgyugtuq 'он жели да набави велик чамац' садржи пет морфема: aпgya 'чамац', ghllа је сегмент аугментативног значења, ·ng набавити', yug је сегмент који ' изражава жељу, а tuq треће лице једнине. У индоевропским језицима речи најчешће имају између једне и 4 5 морфема, ређе и више, при чему је тај број вероватно нешто мањи у енглеском, на пример, него у словенским језицима.

Морфолошки процеси o Три основна морфолошка процеса су композиција, деривација и флексија. o Композиција је комбиновање слободних морфема, чији су производ сложенице (зло+дело -злодело, мимо+ход -мимоход, стари+малu -стармали). o Деривација је комбиновање слободних и везаних морфема, чији су резултат изведенице (зло+-ба злоба, стар+-ац -старац, paд+ник paдник). o Флексија је образовање граматичких облика речи путем везаних морфема (paд+-u paдu, paд+-oв-+ и, paдoвu, црвен+а црвена). o Композиција и деривација су лексички процеси, који служе за извођење нових речи (због чега се оба некада обухватају појмом деривације у ширем смислу), а флексија је граматички процес, јер даје речима њихове граматичке облике

Морфемна структура речи o o o o o Важни су појмови основа и афикс. Основа је део речи коме се додаје афикс. Афикс (додатак) је везана морфема која се додаје основи у процесу деривације или флексије. Афикси се деле на: префиксе (предметке, који долазе испред основе, нпр. про у прочитати), суфиксе (наставке, који стоје иза основе, нпр. ње у чuтање) и инфиксе (уметке, који чине део основе, нпр. ов у градовu), интерфиксе (повезују 2 корена: пароход, водовоз, Alter s heim дом для престарелых), Конфиксе (комбинација од 2 афикса: префикса и постфикса: loben – hvaliti и ge lob t – тај кога су хвалили, хваљен Транфиксе (вокали који су уметнути међу консонанте: у арапском: ktb– pismo, kataba – napisao je, uktub piši)

Морфемни анализа речи o У већини језика флективне морфеме су у положају суфикса или евентуално инфикса, док деривационе морфеме могу уз то да буду и префикси. Ако нека реч садржи и деривациони и флективни суфикс, овај други је увек на крају, јер целини изведене речи даје граматичке облике (о гранич ен u, не под нош љив ог). o Ако једна реч има више основа и наставака, ти елементи се у анализи одвајају одређеним редом. У речи потписивач најпре одвајамо су фикс ач од основе потписив , потом суфикс ив од његове основе потпис, и на крају префикс по од његове основе пис. Тиме уједно утврђујемо хијерархијски поредак у процесу грађења ове речи, обрнутом у односу на правац њене анализе. o Учительница

Начини изражавања граматичких значења У језицима је ограничен број начина изражавања граматичких значења. Граматика у било ком језику може се изражавати само уз помоћ: o Афиксације o Унутрашње флексије o Понављања – редупликација ( еле, кызыл(najcrveniji, ) o Слагања (nem. kopfschmerz, eng. killjoy, рус. колхоз) o Несамосталних врста речи o Реда речи o Нагласка o Интонације o Суплетивизма Начини изражавања граматичких значења су : Синтетички: aфиксацијa, унутрашња флексија, понављање, слагање, нагласак, суплетивизам. Аналитички: несамосталне врсте речи, ред речи, интонација.

Начини изражавања граматичких значења o Руски, енглески и неки други језици користе све ове начине изражавања граматичких значења, док кинески , француски користе само неке од њих. Руски: сов. нес. делать – сделать префиксация, толкать -толкнуть – суффиксация, собирать-собрать –внутренняя флексия, достигать-достичь – внутренняя флексия и дезаффиксация, брать-взять – супплетивизм. Еng. Eд. – мн. books - [buks] – спољашња флексија, foot – feet [fut] - [fit] унутрашња флексија

Начини изражавања граматичких значења o Я иду в школу o Иду – гл. , наст. вр. , 1 лица, ед. ч. флексија фузија синтетички в школу – в. п. , ед. , ж. р. Предлог флексија фузија Аналитичко синтетички начин изражавања значења

Задатак! o Идем у школу o Идем o Ja go to the school o у школу o go o to the school

Oпшта лингвистика Граматика Синтакса

СИНТАКСA o Синтакса проучава правила комбиновања речи у реченици или јединица у конструкцији као и односе између елемената реченичне структуре. o При томе се она бави како процесима изграђивања конструкција, тако и резултатима тога процеса, дакле анализом остварених конструкција.

СИНТАКСИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ o Мада се полази од речи као елемента синтаксичке јединице, ипак се највећа пажња посвећује формирању и саставу виших јединица синтаксе, као што су синтагме и реченице. У синтакси се обично не иде изнад нивоа реченице, па се она узима као највиша јединица на овом плану језичке структуре. Комбиновањем самих реченица и устројством надреченичних целина баве се анализа дискурса и лингвистика текста.

Синтагме o Синтагме групе две или више граматички повезаних речи које саме не изражавају предикацију (везу субјекта и предиката), али учествују у структури виших јединица које ову везу исказују. Према врсти речи које садрже и карактеру њихових односа, синтагме се обично деле на именичке (нпр. млада девојка, чај и кафа) и глаголске (нпр. ће доћи, написати писмо), придевске (нпр. Веома млада, богат знањем), прилошке (нпр. врло брзо, мало лакше), предлошке (нпр. на столу, изнад свега) и сл.

o А према синтаксичкој функцији, тј. улози која им припада на следећем вишем степену, могу се делити на субјекатске, одредбене итд.

Синтагме o Између структуралне и функционалне поделе постоји извесна корелација: именичке синтагме типично се налазе у функцији субјекта, објекта, именског дела предиката или допуне; глаголске у функцији предиката или дела предиката; придевске у функцији именског дела предиката или допуне; прилошке и предлошке у разним допунским одредбеним функцијама,

Клауза o На следећем степену налазимо јединице које изражавају предикацију. Оне се по традицији зову реченицама. Боље је за једну субјекатско предикатску везу употребити термин клауза који је преузет из енглеске граматичке терминологије (clause). Наиме, нарочито код сложених реченица изгледа прикладно рећи да се састоје од две или више клауза. o Функционално гледано, главни делови клаузе су субјект и предикат, а у појмовним категоријама то су тема (оно о чему се говори) и рема (коментар) (оно што се о томе каже). o Субјект се најчешће подудара са темом, предикат са коментаром, као у клаузи : Деца су

Врсте клауза По синтаксичком статусу клаузе се деле на независне, које могу да стоје самостално, и зависне. o Независне клаузе отуда су еквивалентне простим реченицама, а зависне клаузе улазе у састав сложених реченица. o Зависне клаузе се по функцији могу делити на: именичке, придевске, прилошке и сл. , o А по значењу (то су најчешће оне у прилошкој служби) на временске, месне, начинске, узрочне, допусне, поредбене, погодбене итд. o

Реченица o Највиша јединица синтаксе, а тиме и граматичке организације језика јесте реченица. o Иако није могуће дати дефиницију реченице која би била у свему тачна и општеприхватљива, рећи ћемо да је реченица највећа независна конструкција (или независан језички облик) – због тога што, без обзира на своју сопствену структуру, није саставни део неке веће конструкције или облика, него у комуникацији функционише самостално.

Врсте реченице o Реченица обично садржи једну или више клауза. Ако садржи само једну клаузу, она је проста (у граматици прави се разлика између просте и просте проширене реченице, зависно од тога да ли субјект и предикат изражени само по једном речи, или су један или други, или оба, изражени синтагмом); нпр. Светлана је код пријатељuце. Ако реченица садржи две или више клауза, она је сложена. Када су те клаузе у напоредном односу координације, што значи да су синтаксички равноправне па би свака од њих могла да функционише и самостално, кажемо да је таква реченица напоредно сложена; нпр. Светлана је код прuјатељице, а њен муж је на путу. o А када су клаузе у зависном односу субординације, што значи да су синтаксички неравноправне, јер би само једна од њих (управна) могла да стоји сама за себе али друга (зависна) не би, таква реченица се зове зависно

Класификација реченица o Поред наведене поделе према структури, реченице се могу класификовати и према функцији на изјавне (потврдне или одричне), упитне, заповедне, и узвичне. Из свега изложеног, види се да мерило по којем нешто сматрамо реченицом није толико сама природа граматичких облика колико независтност, сигнализована интонацијом или интерпункцијом другим речима,

Ред речи у реченици o o У оквиру реченице испољавају се различите граматичке појаве у вези са редоследом, слагањем и изостављањем њених елемената. Појам реда речи односи се на редослед синтаксичких јединица (речи у синтагмама, синтагми у клаузама, клауза у сложеним реченицама) или функција (субјект, предикат, допуна, одредба и сл. ). Уз везане морфеме и граматичке речи, ред речи је један од три главна показатеља синтаксичке структуре, који сигнализују граматичке односе између лексичких јединица као носилаца садржаја исказа. Ови синтаксички механизми међусобно се допуњују у различитим пропорцијама, зависно од опште структуре сваког језика, па ће нпр. језици са развијенијом флексијом (као латински или српски) имати утолико слободнији ред речи, јер су главни односи већ исказани падежним и другим наставцима, док у језицима сиромашним флексијом тај терет преузима ред речи, па је зато знатно мање слободан. Стога у нашем језику избор између алтернатива Петар је yдapuo Павла и Павла је yдapuo Петар може да буде питање нагласка или стила, али је у енглеском такав избор питање основног садржаја, јер се само из редоследа именица зна ко је кога ударио. Уобичајени редослед, нарочито у изјавним реченицама, назива се директни, а редослед при коме неки елементи (нпр. субјект и предикат у упитним реченицама) замењују место зове се обрнути (или инверзија).

o Кад се ради о реду речи језици се могу веома разликовати нпр. у уобичајеном редоследу субјекта, предиката и објекта, где су заступљене све могуће комбинације, или у положају главног глагола у неким конструкцијама (упор. крајњи положај у нем. Erhat mirdas. Buchgegebeп 'Он ми је дао књигу'), или у структури именичке синтагме (нпр. редослед показног елемента, придева и именице, као у срп. ова велuка кућа и аналогно у већини европских језика, у малајском је управо обрнут, 'кућа велика ова'); итд.

Конгруенција Рекција (слагање) Прикључење (примыкание) o Под именом слагања (конгруенције) говори се о формалној усаглашености међусобно повезаних делова реченице у граматичким категоријама, па се нпр. придеви слажу са именицом у роду, броју и падежу (лепа слuка/лепе слuке), глаголи управне и зависне клаузе могу се o o Овоме је сродна појава управљања (рекције), где употреба једне речи намеће избор облика друге речи. Тако глагол тражитu тражи именицу у акузативу (нпр. кавгу), а глагол ослободuти се захтева именицу у генитиву (нпр. невоље), и слично код предлошко падежних веза, где предлог управља избором падежа (с њuм/o њему/без њега и сл. ). Прикључење (врло брзо)

СИНТАКСИЧКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ o Реч синтагма реченица клауза o Јединице нижег реда учествују у структури јединица следећег вишег реда. o Речи се међусобно комбинују у синтагме, синтагме у клаузе, а клаузе у реченице. Унутар ширих конструкщrја, неки елементи су међусобно ближи него неки други. Општи принцип jeсте да елементи који стоје један до другог теже да један са другим уђу у консшрукцију, образујући јединицу вишег реда при чему се ова процес може степенасто ј понављати. o Тако се на линеарни редослед надограђује хијерархијска структура. На овом принципу узајамног привлачења блиских елемената изграђен је структуралистички метод конституентне анализе, са којим смо се неформално већ сусрели на подручју морфологије.

o Оно што се на jeдном нивоу јавља као конструкција, на следећем вuшем нивоу функционише као јединица. Као што је наведено, реч, синтагма, клауза и реченица су синтаксичке јединице различитих нивоа; а из дефиниције конструкције, по којој је то комбинација двеју или више речи између којих постоји нека граматичка веза, излази да реч као основна јединица синтаксе није конструкција, али да синтагма, клауза, реченица то јесу. o Појмови јединице и конструкције се узајамно не искључују, него се, напротив, складно допуњују. Гледано изнутра, тј. са становишта њиховог састава, све јединице изнад нивоа речи су конструкције, али гледано споља, тј. са становишта њихове улоге у већим конструкцијама, све се јављају као јединице. Дакле, први поглед тиче се структуре, а други функције. Ова међуигра структуре и функције улази у саме основе

СИНТАКСИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ o o o Реченица – комуникативна функција Синтагма – номинативна функција Функционалне елеменате реченице поделићемо у три категорије: (1) примарне, (2) секундарне и (3) независне. 1. Примарни су основни елементи, т. ј. субјект и предикат. Субјект диктира другим речима слагање у граматичким категоријама. Предикат обично обухвата све осим субјекта, дакле минимално глагол у лuчном облику (без кога нема предикације). Граматичко семантичка природа глагола одређује да ли ће он сам бити довољан за изграђиваље предикације или ће му за то бити неопходна и нека врста допуне. Глаголи непотпуне предикације, чији су типични представници они са значењем 'бити', обично траже допуну у облику предикатива (именског дела предиката). Прелазни глаголи могу да захтевају изражен објекат именичку реч или конструкцију која се слаже са субјектом и предикатом, често изражавајући примаоца или циљ радње. Објекти могу да буду директни или индиректни, према непосредном односно посредном дејству радње на примаоца. Неки глаголи (као датu) обично захтевају обе врсте

Примарни функционални елементи у структури клаузе Примарни елементи субјект глагол предикат допуна Предикатив (именски део) објекат индиректни допуна

Секундарни функционални елементи у структури клаузе o 2. Секундарни елементи у начелу нису неопходни за основну структуру клаузе, али служе као модификатори и повезивачи примарних елемената. o Модификатори су разноврсне одредбе атрибутивног карактера, када на придевски начин одређују именичке речи, или пак адвербијалног карактера, када на прилошки начин одређују глаголске речи или целу клаузу. o У функцији модификације могу се наћи разне врсте речи и синтагми, па и клауза (нпр. релативне клаузе, или зависне клаузе у

Независни функционални елементи у структури клаузе o Независни елементи су речи или конструкције без непосредне граматичке везе са другим елементима, као што су Охо, мајко, међутим, уопште, узев, осим шога итд. o Елементи сва три изложена типа по правилу могу да буду прости, када се само по једна реч или конструкција налази у датој функцији, или пак сложени, ако се као експонент неке функције јави више међусобно повезаних јединица или конструкција (нпр. у клаузи Света u његова прuјатељuца uдy на море u остају тамо двe нeдeљe имамо сложен субјекат и сложен предикат; а конструкција Света uде

Синтаксичке трансформације o Трансформације су део шире апаратуре за произвођење или генерирање реченица у природним језицима. Један генеративни механизам поседује својства експлицитности и предвиђања, тј. набрајања у математичком смислу, чиме се у потпуности одређује домен његових објеката. o Ради поређења, потенцијално бесконачни низ бројева 1, 7, 5, 11, 9, 15, 13, 19, 17, 23, 21. . . генериран је правилом "пођи од 1 па наизменично додавај 6 и одузимај 2". o Донекле аналогно овоме, генеративна граматика неког језика је систем правила који спецификује могућу форму свих реченица тога језика, и само њих (који, дакле, спречава генерирање неграматичних низова као нпр. велика лењи чекају студенти пауза или студенти) и то без обзира на то да ли је нека од тих могућих реченица у досадашњој историји

Трансформационогенеративна граматика o Граматика која оперише оваквим генеративним правилима и уз то се служи трансформацијама назива се трансформационо генеративна граматика. o Она настоји да симулирањем човекове језичке способности осветли природу у великој мери несвесног знања у поседу сваког говорника слушаоца. o Приказујући људски језик као сложен, апстрактан и у великој мери универзалан систем правuла за повезивање звука и значења, она тражи нове путеве ка дубљем разумевању

Структурни модел реченице: ИС – субјект, ГС –предикат, ИС од ГС – објект, П –атрибут, И –центар, објекат. Ово је приказ форме. Кад то изговоримо или напишемо – то је површинска структура. Реченица Именичка синтагма придев Глаголска синтагма именица Лењи глагол студенти Имен. синтагма чекају придев велику именица паузу

Дубинска структура реченице у оквиру трансформационог модела Из следећих комбинација: 1. Студенти су лењи. 2. Студенти чекају. 3. Пауза је велика. може се направити реченица: Лењи студенти чекају велику паузу. o Према трансформационо-генеративној граматици, која полази од разликовања двају планова структуре у језику, веза између њих успоставља се путем трансформација формалних операција које, делујући на дубинску структуру реченица, низове елемената преобраћају у сукцесивно мање апстрактне низове све док се не стигне до површинске структуре. o Овај сложени механизам можемо приближно приказати на следећи начин: (студенти чекају) чекају паузу (пауза велика) најпре би била подвргнута релативној трансформацији, чијим дејством би поновљене именице биле замењене одговарајућом заменицом: (студенти (који су лењи) чекају паузу (која је велика. ) Затим би тако добијене релативне клаузе биле редуковане брисањем заменица (које су већ обавиле своју улогу) и помоћних глагола: (Лењи студенти чекају велику паузу). Потом би трансформацијом инверзије npидеви били пребачени испред именица, и то у облику прилагођеном овом положају, што би коначно дало површинску структуру Лењи студенти чекају велику паузу.

Дубинска структура реченице у оквиру трансформационог модела Реченица 1 Именичка синтагма Именица Глаголска синтагма Реченица 2 Студенти Глагол Именичка синтагма чекају ИС Именица придев паузу Реченица 3 Студенти ГС ИС Г именица су Пауза ПС ГС П Г лењи је ПС Придев велика

Oпшта лингвистика Графологија Прагматика

ГРАФОЛОГИЈА o Еквивалент фонологије у писаном језику јесте графологија, која проучава графичке знакове и системе у писмима и њихов однос према одговарајућим фонолошким јединицама и системима. o У алфабетским системима писања фонемама одговарају графеме. o Као и фонеме, графеме су апстрактне функционалне јединице. o Као што су фонеме у реализацији представљене гласовима, тако су графеме представљене словима. o Слово је најмањи знак који се пише самостално и који се у низу одваја од других. Тако су нпр. а, а, А, А различите словне реализације исте графеме а њени алографи.

Однос графеме и фонеме o o Алфабетска писма су кодови засновани на односу једна фонема : jeдна графема. Но ово је само принцип и идеал. У реализацији ниједан конвенционални систем писања није доследно и потпуно фонемски. Једна графема често представља једну фонему (нпр. срп. к), али неретко иста графема изражава више фонема (нпр. франц. s је /s/ или /z/, рус. звучни се на крају речи изговарају као безвучни), а и обрнуто, више графема изражава исту фонему (нпр. рус. з, с, ш, ж =/з/ ). Како латинска абецеда није имала посебан знак за фонему /š/, она се данас у разним језицима представља различитим графемама: итал. sc или sci, франц. ch, нем. sch, пољ. sz, мађ. s итд. Како видимо из ових примера, графеме се могу писати једним словом, али и словним групама (диграмима са два знака, триграмима са три, тетраграмима са четири нпр. нем. tsch за /č/, итд. ). Са изузетком латиничких диграма lj, nј и dž, оба писма нашег језика имају једнословне графеме за фонеме које заступају. (При томе се основни знаци могу модификовати додавањем дијакритичких знакова за обележавање друкчије звучне вредности, као код наших латиничких č, ć, š, ž, đ ).

Српски језик у односу на друге језике o Српски и хрватски језици иду у ред оних који се у највећој мери приближавају фонемско графемској кореспонденцији. o Ово није резултат некакве посебне "фонетичности" језика или његових писама, како то неки стручњаци сматрају. Захваљујући великом реформатору Вуку Караџићу, Срби су у срећнијем положају од већине других народа, који су у основи исто фонемско начело, познато још од старих Грка, увели знатно раније али у међувремену нису битно прилагођавали свој правопис. o А растући раскорак између једном утврђеног правописа и сталних говорних промена управо и рађа такве неусаглашености између изговореног и написаног какве данас налазимо у енглеском или француском.

Ортографија o Док је алфабет инвентар посебних знакова, правопис (ортографија) јесте скуп правила за комбиновање тих знакова у сваком датом језику. И алфабет је по својој природи конвенционалан, али правопис у том погледу иде даље: иако многи језици данас употребљавају латиницу, не постоје два са идентичним правописним правилима. o Када се једном стабилизују, алфабет и правопис дају темељ за изграђивање стандардног или књижевног језика. Поред правила о употреби великих и малих слова, растављању речи и другом, правопис обухвата и прописе о употреби знакова интерпункције.

Правопис o Правопис који одражава старија стања језика или у писању страних имена преноси њихов изворни писани облик зове се етимолошки, а онај који тежи репродукцији савремених звучних вредности некада се са стручне стране непрецизно назива фонетски.

Транслитерација o Преношење знакова из једног писма у друго често ограничено неподударностима између графолошких система зове се транслитерација. o Овај поступак разликује се од транскрипције преношења гласова у писмо, које је са своје стране ограничено немогућношћу претакања свих звучних вредности у графички медијум. o У оквиру енглеског правописа, на пример, презиме совјетског политичара Хрушчова даје приближно и незграпно Кhrushchev, док се Горбачов транслитерацијом јавља као Gorbachev али транскрипцијом пре као [Gorbachoff]. Транскрипција презимена познатог композитора даје у енглеском Tchaikovsky, у холандском Tsjaikowskij а у мађарском Csajkovszkij. Проблеми су још много већи када се у европске језике, па и наш, преносе нпр. арапска или кинеска имена.

Дисциплине, које се баве појединим аспектима писма Појединим аспектима писма баве се посебне дисциплине o епиграфија (писање на камену, глини, дрвету и другим тврдим подлогама), o палеографија (антички и средњовековни рукописи), o дипломатика (правни и административни документи), o калиграфија (уметничко писање), o стенографија (брзо писање), o криптографија(тајно писање). o диктолографија (ручно писање на машини) o телетекс (обрађивање и емитовање писаних текстова електронским путем је)

ПРАГМАТИКА ГОВОРНИ ЧИНОВИ o Реченица своје пуно тумачење добија у контексту конкретних говорних ситуација. Треба да разликујемо реченицу као јединицу језичког система од исказа као реализације те јединице у говору. o Реченицу треба разумети као тип, а исказ као остварење тог типа у комуникацији, тј. као реченицу спојену с неким контекстом у којем се њено значење комуникацијски

Семантика и прагматика o При овом разликовању, одређивање распона могућих значења неке реченице припада семантици, док је приписивање неког од тих значења таквој реченици у контексту питање прагматике дисциплине која проучава употребу језика, посебно са становишта комуникацијских намера говорника и дејства које они постижу служећи се језиком. o Друкчије речено, семантика испитује значење реченица и њихових саставних делова изван неког посебног контекста, дакле у изолацији, o а прагматика се бави тумачењем контекстуализованих реченица, тј. исказа, питајући како они делују у појединим говорним ситуацијама. Граница између њих,

Примери o o Добре илустрације пружају дијалози. Ако на питање Jecи лu за кафу? добијемо одговор Oд кафе не могу дa заспим, ми то примамо као индиректно одбијање понуде ('Значи, неће') Али ово прагматичко тумачење очигледно није и значење саме реченице коју смо чули, јер она изван оваквог контекста значи нешто сасвим друго. Доказ за ово је могућност да саговорник настави. . али ипак јесам, не могу дa одолим! или некако слично, што несумњиво значи прихватање. Ако на питање Идеш ли на журку вечерас? уследи одговор Чујем дa ће Соња дa буде тaмo, за његово разумевање потребно је посебно знање о томе у каквим су односима упитани и особа поменута у одговору. Али и сасвим обичне реченице, чије значење изгледа неспорно, могу имати различите комуникацијске вредности чим се јаве у контексту ситуације, као искази. Претпоставимо да наставник у учионици каже Врата су отворена. Само по себи, значење ове реченице је јасно, али она у датој прилици може да делује не само као просто обавештење, односно изјава о чињеничном стању, него и као објашњење зашто је у учионици хладно, као упозорење да врата треба затворити, можда и као посредан налог

Класификација говорних чинова o На прагматичку страну језика пажњу је скренула теорија говорних чинова. Она је потекла из филозофије језика и прихваћена је у лингвистици, која преноси тежиште са референцијалних и истиносних аспеката реченичног значења на питање какав чин изводимо изговарајући неку рeченицу у одређеној ситуацији. Односно какво је дејство наших исказа. o o o Говорни чинови могу се поделити на следеће категорије. 1. Асертиви тврђења, извештаји и сл. , где је важна истинитост: Земља је округла. 2. Директиви упутства, наредбе: Затвори врата. 3. Комисиви обећања, претње: Обећавам дa ћу се јавитu чим стuгнем, 4. Експресиви извињења, захваљивање, честитке са указивањем на психолошка стања говорника: Искрено жалим због тога, Oд срца вам захваљујем, 5. Декларативи искази који изазивају тренутну промену неког стања ствари: Овог папагаја крстим именом Арчибалд.

Проучавање говорних чинова o Проучавање говорних чинова показује нам не само како ми језиком нешто саопштавамо, него и како молимо и захваљујемо, упозоравамо и претимо, обећавамо и наређујемо, вређамо и проклињемо, оптужујемо и убеђујемо укратко, како језиком деламо. o Нарочито је занимљиво испитивање тзв. перформативних (извођачких) глагола, тј. оних којима се изводи радња о којој је реч (тврдим, кунем се, кладим се, захваљујем, обећавам итд. ). o Из свега овога, види се да језик људима не служи само за констатацију и опис него и као средство утицања на ток ствари, којим се изазивају одређена понашања и постиже

Прагматичка моћ језика o Прагматичка моћ језика до посебно снажног изражаја долази на различите начине у разним друштвима и временима у сферама магије и религије, а у савременом свету нарочито пропаганде и идеологије. Оно што је о магијској функцији језика требало рећи већ је речено овде ћемо додати да су језици и писма неких великих цивилизација у прошлости сматрани светим и недодирљивим (упор. и сам назив Свето писмо за Библију), па их је по сваку цену требало штитити од унутрашњих промена и спољних утицаја. o Нешто од овог става задржало се и до данас. Али за језике модерних друштава карактеристично је како се у неким животним сферама (као што су реклама, спорт, рат или политика) језичка средства употребљавају па неретко и злоупотребљавају у сврху убеђивања, придобијања за сопствену страну, идеологизације и мистификације.

Примери o Произвођачи комерцијалних артикала свакодневно нас преко масовних медија уверавају како ћемо бити млађи или лепши, срећнији или успешнији, ако се одлучимо за неку рекламирану врсту козметике, одеће и сличног. o У спортском извештавању непрекидно је актуелна подела при којој су "наши" играчи мајстори пуни духа док су "њихови" обични грубијани, па се често и не допушта да омиљени тим може да изгуби од бољег противника он тада "побеђује самог себе". o Закључак. Из свега овога, видимо како језик може нарочитом употребом да кривотвори и мути да продајерог за свећу

СТРУКТУРА РАЗГОВОРА И ТЕКСТА o Посматрање језика са прагматичке стране, дакле у процесу употребе, корисно допуњује сазнања стечена проучавањем јединица и структура језичког система. o Приликом употребе језика, кроз низање међусобно повезаних реченица, остварују се веће комуникацијске целине. o Реализација језика у везаном говору обично се назива дискурс ако је реч о процесу а текст ако се ради о

Примери дискурса o o o Као пример дискурса узећемо обичан разговор, чија анализа показује да у тој свакидашњој комуникацијској делатности до изражаја долази не само наше владање језичким системом, него и наше познавање правила употребе језика, као и свест о конвенцијама друштвеног општења. Учесници у дијалогу прећутно знају којој прилици може да га започне, када треба да препусти реч саговорнику, каквим сигналима се овоме ставља до знања да може да преузме реч, колико нормално треба да траје једно учешће у дијалогу, а да се он не претвори у монолог, на којим местима и у којој дужини се могу очекивати паузе, како саговорнику стављамо до знања да га и даље пратимо, како се прелази са једне теме на другу, када и како се разговор може завршити, итд. Ако оба саговорника проговоре истовремено, приближно знамо када то треба прекинути и ко треба у датом тренутку да заћути да би онај други наставио. Такође знамо која правила важе када у разговору учествује више лица. Све ово нама долази сасвим природно, јер смо упоредо са усвајањем структуре језика усвојили и принципе његове употребе, али анализа показује да је ту посреди једно богато и издиференцирано језичко знање, са којим се комбинују комуникацијско умеће и друштвено понашење.

Примери дискурса o Ток разговора, а нарочито преузимање речи, регулишу језички сигнали као што су: o интонација и синтакса (саговорнику обично не упадамо у усред реченице, а ако то ипак учинимо онда му се најчешће и извинимо, али и o пратеће појаве говора мимика и гестови. o Иако се говорници у просеку вешто сналазе у вођењу разговора, има људи којима то нешто слабије иде од руке, као и оних који се издвајају својом способношћу у овом погледу. o Али сви они по правилу се, макар и несвесно, придржавају неких конфиционалних норми вербалног понашања.

употребу језика у разговору o o o За делотворну употребу језика у разговору треба пазити на: Квалитет онога што говоре (тј. да говоре у складу са истином, проверено и искрено, уместо да причају напамет, изврћу и петљају). Квантитет свог учешћа у разговору (тј. да говоре онолико колико треба да би били информативни, ни краће ни дуже). Ако неко затражи да подробније опишемо како смо се провели на путовању и шта смо све видели, нећемо га задовољити ако кажемо само Па, било је лепо, а и доста сам видео. С друге стране, веома би нас изненадило када би познаник коме смо у пролазу добацили Како сте? застао, ухватио нас за рукав и отпочео: Већ недељу дана вучем кијавицу, а иначе сам добро; истина, повремено ме нешто штреца у левом куку, а и притисак уме да ми скочи. . .

Упутства за делотворну употребу језика у разговору(наставак) o o Однос онога што говоре према теми разговора (тј. да говоре о самој ствари о којој је тренутно реч, а не о нечему "десетом "). Замислимо да на питање Како се зовете? уследи одговор Септембар има тридесет дана. Вероватно не бисмо погрешили закључујући да нам се саговорник руга, или да је човек поремећеног ума. Али има и интересантнијих случајева. Човек који би на питање непознатог пролазника Извините, имате ли сат? мирно одговорио Имам! и продужио улицом. Тиме би, чисто језички гледано, дао релевантан одговор али би овај са ситуационог становишта био сасвим неочекиван, заправо немогућ осим као намеран "штос“. Начин на који говоре (тј. да говоре сређено и јасно, без непотребних застајкивања, околишања и двосмислица). Људи који праве дугачке уводе пре него што пређу на ствар, нашироко и уз многа понављаља разглабају оно што је очигледно, или се служе загонетним алузијама, лако нас доводе на ивицу стрпљења.

Према томе, o o o оне који интуитивно поштују поменуте принципе ми радо прихватамо као саговорнике, док оне који крше неке од њих доживљавамо као непоуздане или несигурне, као нељубазне или као гњаваторе, и слично. То показује да наш утисак о појединим личностима увелико зависи од њиховог говора. А изразита огрешења ове врсте често чине основу вицева, јер вербални хумор као и наше осећање за смешно уопште почива управо на неусклађеностима, на раскораку између потенцијалног и стварног, очекиваног и добијеног. Треба још рећи да се оваква конверзациона начела ипак углавном поштују, ако не директно, а оно бар на једном дубљем нивоу Осим тога, она су по својој природи универзална, иако се у појединостима могу разликовати од једне језичке заједнице до друге. Тако су у неким културама неопходни уводи или понављаља које бисмо ми доживели као сувишне, а у некима се опет сматра да је у друштву пристојније ћутати, или прозборити тек понеку реч, него уистину разговаривати ако то није нужно да би се обавио неки посао.

Текст o Текст ћемо сматрати узорком у говору или писању оствареног језика који испољава међузависност својих делова. Њега је тешко прецизније дефинисати, али је битно то што текст (за разлику од речи или реченице) није стална јединица језичког система, него надреченична целина која се сваки пут изграђује у процесу језичке комуникације. Као таква, она је нeoдpeђене дужине: текст може да садржи једну или више реченица, а и пасуси, поглавља па и целе књиге такође су текстови у овом смислу. o Оно чиме се текст разликује од произвољног низања реченица, и по чему управо и јесте текст, јесте његова организација, која му обезбеђује јединственост, целовитост и повезаност.

Текст се организује у различитим димензијама, при чему као сигнали кохерентности и смисаоности његове структуре служе разна језичка средства на плановима израза и садржаја: o 1. фонолошко графолошка, као интонација односно интерпункција; o 2. синтаксичка, као елипса (непотпуна реченица: Где си био јуче. У позоришту У ком? – У народном! анафора (употреба заменичких облика за већ именовано, нпр. Марија је добра девојка. Она хоће свакоме да помогне, разни везивни елементи или конектори (према томе, боље речено, то јест), те o 3. семантичко прагматичка, као логично и сврсисходно уланчавање тематских елемената и њихово функционално распоређивање у тексту као целини.

Анализа дискурса и лингвистика текста o Проучавањем овде изложене проблематике, дакле устројства и функционисања надреченичних целина, лингвистика се по традицији мало бавила, јер је углавном узимала реченицу као највишу јединицу језичке структуре. Данас су овој материји посвећене анализа дискурса и лингвистика текста дисциплине које се преплићу управо колико и сами кључни ПОЈМОВИ дискурса и текста.