Etika intersubjektivnosti Filozofija učtivosti Vrednosti Vrednosti

Etika intersubjektivnosti Filozofija učtivosti

Vrednosti • Vrednosti predstavljaju koncepcije, kriterijume i verovanja o poželjnim sadržajima i ciljevima ljudske egzistencije, načinima ponašanja i društvenim odnosima ljudi. • Predstavljaju odgovore na pitanja “zašto? ” “u ime čega? ” • Ali “zašto” određuje i “kako”, na koji način.

• Ljudska bića su suštinski određena onim što vrednuju i načinom na koji to čine • Vrednosti su deo procesa osmišljavanja čovekovog življenja • Stalno vrednosno procenjujemo različite aspekte i dimenzije stvarnosti u odnosu sa naše potrebe, želje, interese, stavove, vrednosti.

• Čovekov svet nije vrednosno neutralan, već je suštinski određen vrednostima • Menjamo i oblikujemo svet i sebe prema određenim sistemima vrednosti • Vrednosti, kao centralni stavovi koji određuju prioritete u ljudskom ponašanju, daju značenje i strukturu životu. • Za vrednosti se vezuje čovekova potreba za trajnošću, usmerenošću, postojanošću i smislom ljudskog postojanja.

• Vrednosti su utemeljene u samim uslovima ljudske egzistencije kao zajedničke egzistencije. • Vrednosti nisu neka naša subjektivna prolazna stanja. • Zasnovane su na našem saznanju i emocionalnom prepoznavanju situacije drugih ljudskih bića • Stoga imaju objektivno važenje.

• Instrumentalne vrednosti: ono što je vredno kao sredstvo za postizanje nečeg drugog • Na primer, efikasnost u radu nije sama sebi cilj, već je ona kvalitet (vrednost) kao sredstvo za postizanje određenog rezultata ili neke druge vrednosti. • Ali efikasnost može da služi i rđavim ciljevima. Na primer, efikasno zločinačko udruženje

• Samobitne ili samosvrhovite vrednosti predstavljaju ono što je vredno samo po sebi, kao na primer pravda, harmonija, mir, znanje, dobro, ispravnost, mudrost, istina, uređenost, celovitost, ljubav, prijateljstvo, plemenitost, sloboda, sreća i sl.

• Ove vrednosti Maslov naziva vrednostima bića, skraćeno B-vrednostima • Filozof Maks Šeler ih naziva apriornim vrednostima, jer su vredne same po sebi, tj. njihovu vrednost ne možemo da svedemo ni na šta drugo, ne možemo da objasnimo ničim drugim. • Nije potrebno, a nije ni moguće obrazložiti argumentima koji se pozivaju na druge stvari, zašto je pravda bolja od nepravde, istina od laži, znanje od neznanja, dobro od zla, ljubav od mržnje, vrlina od poroka i td

• Da bi ih razlikovao od osnovnih potreba nižeg reda, Maslov ih je nazvao metapotrebama. • On tvrdi da njihovo lišavanje ili odsustvo svesti o njima izaziva neke vrste patologija koje je nazvao metapatologije. • Metapatologije: bolesti duše koje proističu iz toga što neko, na primer, živi u laži i među lažljivcima i nikome ne veruje ili živi u ružnom, a ne u lepoti, u samoživosti a ne u plemenitosti itd. .

• Maslov dodaje da se može empirijski utvrditi da je neophodno da čovek živi u temеljnim vrednostima (istine, lepote, dobrote, harmonije i sl. ) jednako kao što je neophodno da ima zdravu hranu za svoj želudac ili odmor za telo. – „Ići ću tako daleko da ustvrdim da su ove B- potrebe smisao za većinu ljudi, ali da mnogi ljudi uopšte ne shvataju da ih imaju“.

• Maslov, poput Platona, tvrdi da lepo, dobro, istinito, skladno nisu različite, odvojene vrednosti, već pre različite strane jedne obuhvatne, celovite vrednosti. • Vrednosti ne stoje izolovano jedne od drugih: one tvore jedan konzistentan sistem iskustvenih, logičkih i emocionalnih veza i odnosa. – Zato, npr. , umetnik teži ne samo skladu, uređenosti, punoći, već i istini umetničkog dela, a naučnik se u izgradnji svoje teorije rukovodi i estetskim principima.

• Najviše vrednosti za čoveka su one koje izviru iz međuljudskih odnosa i koje ih usmeravaju i daju im smisao. • Zašto? • „Kako se pojedinačne ljudske egzistencije uvek ostvaruju u situaciji koja podrazumeva postojanje drugih ljudi, uzajamna komunikacija kao borba za ljubav i solidarnost u društvu su izvor individualnosti i humanog života. “ (Jaspers)

• Mi postajemo mi samo kroz druge (Lav Vigotski) • Svaka subjektivnost je intersubjektivna (Gabriel Marsel) • Ja se ne može odvojiti od njegovih interpersonalnih veza, ono što sam ja za sebe deo je onoga što sam za druge (Ronald Dejvid Leng) • Životni problemi “pacijenata” moraju se se sagledati u etičkom i društvenom odnosu (Tomas Sas) • Čovek nije istkao tkanje života, on je samo nit u njemu. Šta god čini tkanju, čini sam sebi (poglavica Sijetl)

• Rudolf Drajkurs, socijalni psiholog smatrao je da je osnovna potreba čoveka potreba za pripadnošću i prihvatanjem od strane drugih. • Potreba za pripadanjem, poštovanjem, ljubavlju, prizanjem • „Ono što želim u životu je saosećanje, tok između mene i drugih zasnovan na uzajamnom davanju od srca. . . “ (Maršal Rozenberg, tvorac koncepta nenasilne komunikacije)

• Vrhovna vrednost za čoveka: sreća • Aristotel Nikomahova etika, Prva knjiga • IV - 1. Da se vratimo sada na ono što kažemo u početku: pošto svako znanje i svako opredeljenje teži nekom dobru, koje je onda to dobro za koje možemo reći da je cilj nauke o državi i koje je vrhunsko od svih ostvarljivih dobara? • IV- 2. U pogledu naziva postoji, uglavnom, kod većine saglasnost: jer i obrazovani i neprosvećena većina kažu da je to sreća.

• VII. - 5. Čini se da je takav cilj sreća, jer nju biramo uvek zbog nje same, a nikada zbog nečeg drugog, dok društveno priznanje, uživanje, jak um i sva [druga dobra] biramo za cilj, doduše i zbog njih samih (jer mi bismo se opredelili za svako od tih dobara čak i kad ništa drugo ne bismo time dobili), ali se za njih odlučujemo i zbog sreće, jer u njima vidimo sredstvo za sreću.

Hedonistička intersubjektivnost (Mišel Onfre, „Moć postojanja“) • Obučavanje neuronske mašine: mozak je instrument, sredstvo, a ne cilj po sebi. • Obučavanje mozga za šta? Radi čega? Prema kojim kriterijumima? • Svako vaspitavanje pretpostavlja neku svrhu. • Etika ne može da postoji bez jasno utvrđenog cilja. • Koje pravilo igre zaslužuje da u njega ulažemo napor i da mu se priklonimo? Šta je to što ga čini poželjnim?

• Onfreov odgovor: • Smirena, radosna, srećna intersubjektivnost, mir duše i duha; • spokojstvo bivstvovanja; • lakoća u odnosima s drugim; • ugodnost u ophođenju između muškaraca i žena; • veština u odnošenju i njegovo podvrgavanje vrhunskim dostignućima kulture: istančanosti, pristojnosti, ljubaznosti, poverenju, poštovanju date reči; • sklad između reči i postupaka. • Ukratko: drastično kroćenje zveri u nama i rođenje čovečnog u čoveku.

• U azilu je zatvoren izvestan broj ljudi među kojima u zatvorski sistem ne spadaju svi, a neki, mnogi koji bi se tu mogli naći, zauzimaju strateške položaje u svakodnevnom društvu. • Neki veliki bolesnici usmeravaju svoju megalomaniju, histeriju, paranoju na delatnosti koje imaju ugled u društvu. • Imenom RELACIONI DELIKVENTnazivam onoga ko (. . ) je izgrađen nizom egzistencijalnih postupaka koji su od njega napravili biće nesposobno da sklopi (moralni) ugovor, dakle, da održi bilo kakvu etičku vezu.

• Međuljudski odnosi - etički krugovi • Geometrija etičkih krugova koje Ja organizuje oko sebe i u koncentričnom rasporedu smešta svakoga drugog u zavisnosti od razloga koje ima da održava ili ne održava bliske veze s njim. • Nijedno mesto nije neopozivo utvrđeno, svaka situacija u tom prostoru proističe iz onoga što je rečeno, učinjeno, pokazano, dokazano i dato kao znak kvaliteta određenog odnosa.

• Ne postoji Prijateljstvo, nego samo dokazi prijateljstva; ne postoji Ljubav, nego samo dokazi ljubavi, ni Mržnja, nego dokazi mržnje, itd. • Postupci i gestovi ulaze u aritmetiku koja omogućava da se na osnovu utvrđivanja činjeničkog stanja zaključuje o prirodi odnosa: prijateljstvo, ljubav, nežnost, drugarstvo, ili obrnuto. • Ta dva kretanja su prosta: izabiranje i izbacivanje, centrifugalna i centripetalna sila, privlačenje sebi i odbacivanje ka obodima

• Ta etika je dinamična, nikad se ne zaustavlja, uvek je u pokretu, uvek u odnosu na ponašanje drugog. • Od tog trenutka drugi ima obavezu prema svojim obećanjima i odgovoran je za svoje mesto u mojoj etičkoj shemi. • Sa stanovišta hedonizma (hédoné-zadovoljstvo kao svrha života) i eudajmonizma (eudaimonia- sreća kao svrha života) želja za zadovoljstvom drugog aktivira kretanje ka sebi; aktiviranje nezadovoljstva u drugom izaziva suprotno kretanje.

• Delanje - misli, reči i postupci – pokreću dinamiku. • Pošto ne postoji Prijateljstvo, nego samo njegova otelovljenja, dokazi prijateljstva zbližavaju, svedočanstva o neprijateljstvu udaljavaju.

• So postojanja - ljubav, privrženost, nežnost, blagost, predusretljivost, pažljivost, trpeljivost, velikodušnost, ljubaznost, prijaznost, umiljatost, pristojnost, učtivost, uljudnost, milostivost, odanost i sve ono što ide uz reč DOBROTA. • Te vrline učiniće da neka veza bude vrsna; njihov izostanak udaljava ljude, a njihovo kršenje stvara provaliju između njih.

• Etika je stvar svakodnevnog života i beskrajno sitnih otelovljenja u tananom tkivu ljudskih odnosa, a ne stvar čistih ideja ili apstraktnih pojmova. • Moralne jedinice mere proističu iz neprimetnog ili maltene neprimetnog, iz mikroskopski vidljivog oku sviklom na varijacije veličine atoma. • Ravnoteža tog rasporeda večito je nestabilna, izložena na milost i nemilost potresima koje izaziva leptirovo mahanje krilima.

• Svako biće ima nesigurnu putanju kroz raspored drugog. • Samo mentalna i etička napetost (jer uživanje bez svesti je propast za dušu), moralna brižnost i pravično delanje omogućavaju da se zadrži prevashodni položaj. • Kazna je u toj imanentnoj etici trenutna. (. . . ). Ishod je određenje nekog odnosa. • Raspad odnosa ili njegovo učvršćivanje, to su jedine posledice: samo nešto potpuno opipljivo. Za to nije potreban neki nebeski posrednik.

• Neuronsko obučavanje omogućava da se refleksno usvoji etički način postupanja. • Ako unapred postoji moralno vaspitavanje i ako snopovi nerava pravilno rade, etička aritmetika ne traži teške napore. • Naprotiv, lakoća s kojom se ona sprovodi u delo stvara radost. • Svaka aritmetika zadovoljstava obavezuje na brigu za drugog – to je definicija jezgra svakog morala.

• Uljudnost, pristojnost, umiljatost, uglađenost, susretljivost, uzdržanost, doličnost, velikodušnost, darivanje, prijaznost, pažljivost – sve su to varijacije na temu hedonističkog morala. • Hedonistička računica podrazumeva, poput računjanja napamet, redovno vežbanje kako bi se postigla neophodna brzina.

• Što se manje vežbamo u učtivosti, to nam teže postaje da je sprovodimo u delo. • Obrnuto, što je više koristimo, to ona bolje radi. • Navika pretpostavlja neuronsko obučavanje. • Neučtivost je osobina divljaštva. • Najsiromašnije, najsmernije najskromnije civilizacije imaju svoja istančana i složena pravila učtivosti. • Samo narušene civilizacije koje su na putu da utonu u varvarstvo ili da nestanu lančano koriste neučtivost.

• Razlika između individualizma i egoizma: prvi tvrde da postoje samo pojedinci, a drugi da postoji samo on. • Otelovljen u potrošačkom mentalitetu, narcizmu, ravnodušnosti prema nedaćama drugog, opštem dobru, budućim generacijama itd. • Prosvećeni hedonizam brani upravo suprotan stav: zadovoljstvo se nikad ne može opravdati ako za njega treba da plati drugi svojim nezadovoljstvom (osim kad se ne može drugačije kako bi se izbegla uništiteljska negativnost)

• Nasuprot apstraktnom i statičnom moralu: postoje samo konkretni pojedinci, u konkretnoj situaciji i konkretnom trenutku. • Moral, veština detalja, odnosi pobedu u skromnom otelovljenju. • Mesto etike jeste neka reč, gest, rečenica, pažnja. • Težiti mudrosti pre nego herojstvu i svetosti.

• Pažnja pretpostavlja napetost. • „U nervnom sistemu mnogo toga stoji u krhkoj ravnoteži. Taj sistem dopušta da sitnica, reč, neki susret, iz bola prevedu u sreću, iz strepnje u ekstazu. . . “ (Boris Sirilnik, „O duši i telu“) • Moždana kola koja se aktiviraju pri fizičkom bolu su ista ona kola koja se aktiviraju i pri psihičkom bolu. • Društveni neuspeh, emotivni gubitak, prezir drugog čoveka takođe „pale“ tu oblast i izazivaju bol koji se može osetiti u telu.

• Tako ćemo u mnoštvu velikih vrlina kao što su Dobro, Lepo, Istinito, Pravično, uzalud tražiti neku sićušnu vrlinu kadru da proizvede veličanstvene posledice. • U redu, Dobro, ali kako? Na koji način? • Raspravlja se o idolima s velikim početnim slovom, udaljenim od stvarnosti, od zemaljskog, od svake etičke intersubjektivnosti.

• UČTIVOST OTVARA PUT KA REALIZACIJI MORALA. • Kao mala vrata koja vode u veliki zamak, ona vodi neposredno drugome. • Šta ona kaže? Ona potvrđuje da ga je videla. Dakle, da on jeste. • Pridržati nekom vrata, sprovoditi obrede ljubaznih reči, nastavljati logiku lepih manira, umeti zahvaliti se, primiti, dati, držati do neophodne radosti u minimalnoj zajednici – dvoje. . . eto kako praviti etiku, stvarati moral, otelovljavati vrednosti. • Umeće življenja kao umeće bića.

Urbanitet i učtivost • Civility and politeness: isti koren, „grad“ (city i polis) – umeće življenja u zajednici. • Učtivost: osećaj za druge, čovečnost, dobronamernost – Kanta je, na samrti, posetio njegov lekar; Kant se trudio da se pridigne da pozdravi lekara, dok je lekar pokušao da ga ubedi da ostane da leži. Na to mu je filozof rekao: „Smisao za čovečnost me nije još napustio“

• Lepi maniri su neophodni, a naša pobuna protiv njih predstavlja, na negativan način, potvrdu njihovog značaja. • U delu „Reči o sreći“ filozof Alen je razmišljao o nužnosti blagih manira: • „Običaji učtivosti imaju veliku moć nad našim mislima; veliko je pribežište protiv promena raspoloženja, ćudi i zlovolje, pa i bolova u stomaku kada se odglumi blagost, dobronamernost i radost; dobra strana pokreta i osmeha ljubaznosti je to što onemogućavaju suprotne pokrete i izraze – izraze besa, podozrenja, neraspoloženja, tuge. “

• Fiziologija i kontrola emocija (Vilijem Džejms, u “What is an emotion? ”) • Panika raste kad se beži a popuštanje simptomima patnje i ljutnje pojačava ove afekte. • Svaki jecaj čini tugu akutnijom i priziva drugi jecaj sve dok se mehanizam ne iscrpi. • Provalom manifestacije besa pobuđujemo sebe sve do dostizanja vrhunca. • Ne kaže se tek tako da nas zviždanje ili pevušenje hrabri. • S druge strane, sedite celog dana u skrušenom stavu, uzdišite i na sve odgovorajte potištenim glasom i vaša melanholija će trajati.

• Ako ne podlegnete izražavanju nekog afekta on će umreti • Brojte do deset pre nego što se prepustite besu i sama prilika u kojoj ste učiniće vam se smešnom

• Ne postoji vrednija preporuka za moralno obrazovanje od ove: • Ako želimo da savladamo sopstvene neželjene sklonosti, moramo uporno i nadasve hladne glave mehanički da postupamo na način koji odgovara suprotnoj sklonosti, onoj koju želimo da odnegujemo.

• Da li to znači da smo izveštačeni, neiskreni, licemerni? • Moćna današnja predrasuda: izraziti sebe po svaku cenu, makar nauštrb drugih! • Invazivna afirmacija sopstvenih ćudi i raspoloženja. • Etologija otkriva biološke osnove učtivosti. • Životinje imaju inhibitorne instinkte protiv agresivnih tendencija i ponašanja: to su društveni instinkti. • Priroda sama sebi postavlja ograničenja. – Primer psa ili vuka: zaustavlja napad protivnika izlaganjem najranjivijeg dela svog vrata (potičnjavanje). – Kod drugih vrsta, napad se predupređuje ili zaustavlja složenim ritualima koji se nazivaju „ceremonijal umirivanja. “

• Paralela sa pružanjem ruke, naklonom, osmehom: ceremonijal umirivanja • Kultura adekvatno zamenjuje kod čoveka oslabljene instinkte. • Ritualni pokreti životinja postaju kod ljudi kodovi učtivosti. • Učtivost (rituali učtivosti) su najpotrebniji tamo gde ih se najmanje pridržavamo: u odnosima sa najbližima, gde su emocije najsnažnije.

• „Ljudi, veoma naivno, za nekoga ko je namćor ili džangrizalo kažu: ‘Takav mu je karakter’. Ali ja ne verujem previše u karakter. Iskustvo pokazuje da ono od čega se redovno uzdržavamo, gubi snagu i postaje zanemarljivo. [. . . ] Kada vidim ženu sa manirima koja obuzdava svoju ljutnju jer joj dolazi nepredvidjen gost u posetu, ja ne kažem: ‘Kakvo licemerje! ’ već: ‘ Kakav savršen lek protiv ljutnje!“ (Alen) • Upravo to je neuronsko obučavanje!

• Ne manifestujemo najbolje svoj humanitet urlajući kao vukovi, razbijajući tanjire ni puštajući neartikulisane zvukove, pa ni primalni krik. • Ali kao i ostale manifestacije čovečnosti, i učtivost može da se pretvori u puki formalizam, automatizam – da izgubi svoj izvorni, životvorni duh. • Prava ljubaznost znači da neki put kršimo okamenjena pravila učtivosti (spontani izraz srca) • Nepoželjne krajnosti: nekontrolisano samoizražavanje i rigidno-formalistički sistem kodova.

• Socijalni rituali učtivosti se zasnivaju na razmeni, uzajamnosti i međusobnom poštovanju. • Umeće življenja: • „Dobar dan“, „hvala“, „molim vas“, „izvolite“ itd. znače: „Priznajem vas kao ljudsko biće sa kojim sam uključen u odnos reciprociteta“. • „Hvala“ znači da ne primam ništa od vas a da vam bar simbolički ne uzvratim“ • „Molim vas“ znači da vas prihvatam kao autonomnu osobu dostojnu poštovanja.

• Etičko postojanje je, stoga, ono kojim se rukovode ljudi koji znaju da su obavezni da budu u stanju da odgovore drugima šta su, šta rade, i šta nisu uspeli da urade. • U korenu reči „odgovornost“: odgovarati drugome (za svoje postupke, reči, dela. . . ) • “Odazvati se” i “odgovornost” u engleskom imaju isti latinski koren (response, responsibility ali i spontaneity) • Moralna inteligencija je duhovna inteligencija

• „Osoba visokog SQ-a zna da povređujući druge povređuje sebe. • Visoko razvijena SQ zahteva od mene da se s prirođenom dubokom spontanošću odazivam na sve postojanje, da preuzmem odgovornost za njih. • Nanoseći nepotrebnu bol odbacujem tu odgovornost koja je najdublja svrha i smisao moga života. “ • (SQ-duhovna inteligencija, krajnja inteligencija - Dana Zohar)

„O dijalogu“, (iz Filozofija minima, D. Mićunović, Filip Višnjić, Beograd, 2001) • Stara grčka reč dialogos označavala je razgovor dvoje ili više ljudi o nečemu određenom. • Postao je forma književnog i filozofskog izražavanja. • Dijalog nije prazan razgovor, to je nešto više od obične konverzacije.

• Dijaloška forma bila je negovana u staroj Grčkoj zato što je odgovarala široko prihvaćenom uverenju o ravnopravnosti ljudi i o društvenosti ljudskе prirode. • Dijalog je moguć samo među ravnopravnim ljudima i u odnosima jednakopravnosti. • U subordiniranim odnosima nema dijaloga – postoji samo izricanje naredbi i pokoravanje.

• Takav vrednosni poredak nužno je pronašao politički oblik ljudske zajednice koji je nazvan demokratijom. • Dijalog, kao razgovor ravnopravnih sagovornika svedoči o njihovoj potrebi da se druže i razmenjuju misli i osećanja kao društvena bića, što je za stare Grke značilo bića koja žive zajedno u političkoj zajednici zvanoj polis.

• Veliki filozof, Hegel, napisao je jednu od najlepših pohvala dijalogu analizirajući Platonovo delo. • Njegova zapažanja o Platononovim dijalozima otkrivaju tajnu privlačnosti i lepote dijaloške forme i služe kao trajni uzor vođenja dijaloga.

• Prvo što pada u oči, kaže Hegel, to je urbanitet* obrazovanih ljudi, što se vidi već u tonu izlaganja ličnog stava. • Urbanitet, koji Hegel nalazi u Platonovim dijalozima, nije samo u učtivosti, gde se vidi kako svetski čovek ume da se vlada, već u opštoj atmosferi koja se stvara. • *Urbanitet, od lat. urbanitas: pristojnost, učtivost, uglađenost.

• Urbanitet je da se drugome priznaje potpuna lična sloboda njegove savesti, njegovih uverenja, da se svakome u razgovoru prizna pravo da se izrazi. • Svaki učesnik u razgovoru svoj govor smatra samo jednim svojim subjektivnim pristupom nasuprot drugom subjektivnom mišljenju, bez arogancije da pretenduje na celu i objektivnu istinu.

• I pored sve odlučnosti izražavanja priznaje se i da je drugi razumna, misaona ličnost. • U dijalogu se ne sme olako tvrditi, niti drugome upadati u reč. • Taj urbanitet nije pošteda, već najveća otvorenost; on sačinjava ljupkost Platonovih dijaloga“ • U Platonovim dijalozima se sabesednici doista međusobno poštuju kao ličnosti, iako se sudaraju oprečna mišljenja. • Uporediti sa (grč. ) polemos- rat; polemizein – ratovati; polemika: sadrži agresivnu notu, ostrašćenost, violentnost; polemikos - spremnost na rat, sukob, svađu; polarizacija prijatelj/neprijatelj. Polemika se najčešće vezuje za pisanu formu.

• Dijaloški oblik izražavanja privlači svojom lepotom, a od svega je najlepše što tu, kako Hegel kaže, istupa „svetski čovek, koji ume da se vlada". • Nije to ni u kom slučaju samo forma ophođenja, već sadržajni duh samosvesnog, slobodnog, atičkog građanina koji umno razvija svoje misli. • To je duh slobodnog građanina, ili, kako bi Hegel rekao, duh „urbaniteta" koji leži u osnovi učtivosti.

• U dijalozima nije dopušteno olako, ekscentrično tvrđenje, niti upadanje drugome u reč. • Dijalog nije konverzacija u kojoj se može nepovezano govoriti i ono što slučajno padne na pamet. • Ovde se zapaža negovanje teme, napredak rasprave gde se uvek zna o čemu je reč i otvoreno traga za argumentom. • To je ono što Hegel naziva ljupkošću Platonovih dijaloga.

• „Izgleda da je dijalog najpodesniji da se njime izloži neko rezonovanje, jer ide tamo-amo; rezonovanje se raspodeljuje na razne osobe“ (Fridrih Hegel, Istorija filozofije II) • Dijalog razvija svest o drugome, kao sebi sličnome, s kim vodimo raspravu. • Duh tolerancije se ovde podrazumeva. • Dijalog je osnovno oruđe političke kulture.

• Martin Buber: egzistencijalna filozofija dijaloga. • „Stvarni život je susret“ • Dakle, može se živeti bez dijaloga, ali to onda nije autentično proživljen život. • Dijalog je način da se ostvari autentična komunikacija pre nego pokušaj da se traga za nekim zaključkom ili da se izraze neka stanovišta. • Voditi dijalog znači misliti i graditi smisao udvoje. • Dijalog se temelji na uzajamnosti i odgovornosti.

• Dijalog se razlikuje od diskusije i debate. • Mnogi ljudi se odaju veštini suprotstavljanja argumenata, verujući da vode dijalog. Ustvari ne uzimaju vreme da proniknu u teme o kojima govore, da ispitaju pojmove i kategorije koriste. • „Love“ protivrečnosti i zato takva razmena brzo sklizne u nesporazume, nesuglasice, pa i sukobe. • Dijalog upućuje na modus razgovora koji neminovno sadrži razboritost, tačnost i mudrost. • Dijalog gradi misao i smisao, time menja i preobražava sagovornike, bez prinude, u slobodi njihovog bića. • Aktivno slušanje, iskrena poniznost i uzajamno uvažavanje su njegovi neophodni sastojci. • Uvežbavati veštinu dijaloga vežba je slobode.

(Buber) Čovek je, u svojoj suštini, homo dialogus. Monolog pretvara svet i ljudsko biće u predmet. U monološkoj formi drugi je opredmećen i nepriznat kao subjekat, dok je u dijalogu imenovan, priznat, doživljen kao jedinstveno biće. • Buberova filozofija dijaloga (ili susreta) se jednako suprotstavlja individualizmu (svako za sebe) kao i kolektivističkoj perspektivi u kojoj je ličnost svedena na broj, na društvenu jedinicu. • •

• (Mićunović) • Monolog je forma kojom se najčešće saopštava, naređuje, objavljuje, kojom se izriču gotovi, konačni, autoritativni sudovi. • Prikladna je mitskoj teogoniji, božjim zapovestima, carskim naredbama i vladarskim ukazima. • Monološka kultura odgovara jednoumlju i dogmatizmu.

• Pojava dijaloga prva je pukotina u totalitetu. • Sve počinje sumnjom, ona rađa pitanje, a pitanje traži odgovor. • U toj duhovnoj uznemirenosti nastaje dijalog. • Radoznalost i hrabrost neophodne su sile koje omogućuju rađanje dijaloga. • Dijalog je forma kretanja i napredovanja misli kroz njihovo sučeljavanje i borbu. • Lenji razum i uplašena, tupa vera omogućavaju dogmatizam.

• Pitanje ne izražava samo radoznalost, traženje odgovora, već pre svega hrabrost, jer je ono znak sumnje u to da je sve objašnjeno, odlučeno i jasno. • Pitanje je izraz nelojalnosti prema gospodarima istine i tumačima opštih interesa. • Po svojoj prirodi i po kulturi, ljudsko biće je ono koje uči od drugih i koje podučava druge, a da nikada ne može legitimno da poveruje da nema više ništa da primi ili da pruži. • Međusobni uticaj unutrašnjeg i spoljnjeg dijaloga

• Dislog (suprotnost dijalogu) • Razmena se degradira, dijalog postaje dislog čim jedan ili drugi sagovornik komunicira samo da bi nametnuo svoje mišljenje, znanje, vrednosne sudove, ili • kada se povlači, prestane da se izražava iz straha da ne bude omalovažen, napadnut ili ismejan zbog svog neznanja ili svojih stavova (autocenzura, konformizam). • *latinski prefiks dis= negacija, nedostatak nečega ili suprotnost nečemu

• Zastrašivanje, dominiranje, potčinjavanje i gaženje drugog ili povlačenje u ćutanje predstavljaju dva kraja disloga.