81 Појам значење и порекло федерализма Израз федерализам

81. Појам, значење и порекло федерализма Израз "федерализам" – потиче од латинске речи foedus – уговор, савез. Федерализам – повезивање и слободно удруживање различитих територијалних заједница људи у оквиру једне државе или између више држава и политичких целина (у различите сврхе). Федерализам – среће се још у старом веку, посебно у античкој Грчкој (постојали су савези или лиге, којима су били повезани градови-државе, ради заједничке одбране од Спарте, Македоније или Рима). Примери савеза или лига – Ахајска лига (створена у III и II веку п. н. е. ) и Етолска лига (створена од градова-држава у планинској области Грчке, Етолији).

Средњи век – поједини градови Европе, удружују се у лиге и друге облике, ради очувања својих самоуправних повластица. Средњи век – образују се конфедерације (савези независних држава у Швајцарској, Холандији и Немачкој). Прва савремена федерација – САД, настала крајем XVIII века. Први потпунији поглед на федерацију (као облик федерализма) – дају писци "Федералиста", Хамилтон, Медисон и Џеј.

САД – у двоструком смислу "очеви федерализма", тј. федерације (истовремено створиле прву федерацију у свету и доктрину о том типу државе). Федерација, као уставни механизам – преузета од стране неких европских земаља у XIX веку (данас, најзначајније земље света живе под овим системом). Два главна облика федерализма: • интра-државни федерализам (његов главни облик је федерална, тј. савезна држава); • интер-државни федерализам (његов главни облик је конфедерација, тј. савез држава).

82. Конфедерација и федерација – облици или степени остваривања федерализма. Конфедерација и федерација – не улазе у исти политички род (то су две политичке врсте и разлика међу њима је квалитативна). Традиционална уставна теорија – повезивала је конфедерацију (савез држава) и федерацију (савезну државу) у два типа једне исте државне врсте, тј. сложене државе (то, ни логички, ни стварно, не може бити исправно). Конфедерација – само појачани савез држава, којим се не ствара никаква супер-држава, тј. наддржава (ствара се само једно међународно друштво држава).

Конфедерација – нема своју територију, не постоје њени грађани, тј. држављани конфедерације, нити постоји највиша власт (конфедерација не ствара централну државу, различиту од својих чланица). Конфедерација – у основу, прелазни облик удруживања држава (или ће се удружене државе вратити потпуној првобитној самосталности, или ће се он удружити у федералну државу – зато се каже да је конфедерација "ембрион федералне државе"). Конфедерација – само уговорни однос између независних и суверених држава (које задржавају сопствену сувереност и после стварања конфедерације).

Конфедерација – није правна личност, него је правни однос (настаје и престаје правним путем, за разлику од државе која настаје и престаје фактичким путем). НАПОМЕНА: Конфедерацији недостаје супстрат државе – она сама није држава, него је само удружење, скуп држава. Федерална држава (федерација) – институционална унија, која доводи до стварања нове државе, различите од својих држава чланица. У федерацији (за разлику од конфедерације) – постоји наддржава (за своје становништво има укупност грађана посебних држава чланица, за своју територију има укупност територије држава чланица и има сопствену власт, различиту од власти држава чланица).

У федерацији – реч је о интеграцији суверености (у конфедерацији, реч је о кооперацији суверености). Конститутивни акт и правна основа конфедерације – међународни уговор (конфедерација је творевина међународног права). Федерација – није међународна унија, нити творевина међународног права. Федерација – творевина државног права, заснована на уставном праву, тј. уставу. Федерални устав – има првенство у федерацији (устави држава чланица морају водити рачуна о основним начелима федералног устава).

"Надлежност надлежности" ("Kompetenz-Kompentenz") – првенство федералног устава у федерацији, тј. средишна власт има ову надлежност. Сувереност у федерацији – припада централној власти, а не држава чланицама. Конфедерација – функционише преко конгреса делегата удружених држава. Конфедерација и федерација – две различите политичке врсте (федерација је једна држава, конфедерација је једна заједница држава; федерација је уставно-правни однос, конфедерација је уговорноправни однос).

Конфедерација – у пракси се показала као пролазна, лабава и слаба творевина (данас је то изумрли облик федерализам). Најпознатији примери конфедерације: • Хелветска Конфедерација (1291 -1848. ); • Утрехтска Унија (1579 -1795. ); • Северноамерички Савез (1778 -1787. ); • Немачки Савез (1815 -1866. ); • Совјетски Савез (1917 -1922. )

Федерација – у пракси се показала као далеко виталнији и чвршћи државни облик. Најпознатији примери федерације (данас највеће и најмногољудније земље света): • САД; • Канада; • Бразил; • Руска федерација; • Индија; • Нигерија.

83. Природа и циљеви федерације Идеја удруживања – налази се у основи федерације. Федерација – добровољно уједињење удружених делова (постоји пристанак свих страна). Федерација – најпре упућена на споразум о унији (смисао такве уније да удружени делови изгубе сваки траг своје самосталности). Разлог федерације – јединствено обављање заједничких послова и самостално обављање посебних послова. Питање суверености – суштинско обележје државе (према традиционалној уставној теорији). Основно питање федералне државе (према традиционалној уставној теорији) – да ли је сувереност у њој јединствена или подељена.

Спор о носиоцу суверености у савезној држави окончала је пракса – решење је у корист централне владе (федерација у САД је проглашена недељивом целином са јединственом сувереном влашћу). Правна природа федерације – иста као и правна природа сваке друге државе. Основно обележје федерације – сувереност, која припада главним органима федералне власти. Сувереност у федерацији – припада средишњој власти (она представља јединствену државу, различиту од својих држава чланица, тј. од федералних јединица). Федерални устав – налази се на врху хијерархије правних аката у федерацији (мора бити писан и чврст).

Федерална држава – јединствено држављанство (сваки грађанин федерације је држављанин једне суверене државе). Двојаки циљеви федералног уређења: • помирење политичког јединства и регионалне или националне различитости; • остварење дубљег јединства (пример: преамбула Устава прве федерације у свету, САД – ". . . да образујемо савршенији савез, да уведемо правду, осигурамо унутрашњи мир, постарамо се за заједничку одбрану, унапредимо опште благостање и обезбедимо благодети слободе себи самима и свом потомству").

Одлуке федералне (централне) власти – више су од одлука власти федералних јединица. Карл Фридрих – федерализам, који постоји у федералној држави, један је од најважнијих облика конституционализма (његова функција је да ограничи овлашћења централне власти, али и овлашћења федералних јединица). САД – јачање функција федералног центра.

84. Мерила федерације Федерација – вољна креација федералних јединица. Основни проблем федерације – обезбеђивање јединства целине и слободе конститутивних делова. Федерација – грађевина на два спрата (први спрат – државе чланице или федералне јединице, други спрат – федерална држава, тј. супердржава). Федерална држава – обухвата федералне јединице, али их не апсорбује. Федерација – устројена одређеним начелима (мерила федерације).

Мерила федерације (Пјер Пакте): • • • супрематија федералне државе; аутономија федералних јединица; партиципација федералних јединица. Начело супрематије федерације – федерација је посебна политичка и државна организација, али и супердржава, која располаже пуном сувереношћу (како спољном, тако и унутрашњом).

Међународна (спољна) сувереност федерације: • • • право да одлучује о рату и миру, право да закључује међународне уговоре, право да буде представљена у спољном свету. Унутрашња (уставна) сувереност федерације – претпостављеност њеног правног поретка, правном поретку федералних јединица (правни поредак федерације, протеже се на целој територији и над целокупним становништвом федералних јединица).

Федералне јединице – одузета им је сувереност, али имају очувану аутономију у федералној држави (зајемчена федералним уставом). Начело аутономије федералних јединица у федералној држави – федералне јединице имају своју, федералним уставом, утврђену надлежност и индивидуализован и посебан законодавни, извршни и судски систем органа. Аутономија федералних јединица – суштинско обележје федералне државе (свака федерална јединица има сопствене надлежности, које обавља самостално, путем својих органа).

Аутономија федералних јединица – прописују сопствени устав (под условом да поштују основна начела федералног устава). Начело партиципације федералних јединица – учествују у вршењу надлежности федерације (улазе у састав федералних органа или преко својих органа). Федералне јединице – независно од величине своје територије и броја становника, учествују у вршењу законодавне власти федерације, у промени федералног устава, извршавању федералних закона и сл. Начело партиципације федералних јединица – без овог начела, федерација би била "унија неједнаких", нека врста "протектората" према федералним јединицама.

85. Нужност федерације и најважнији разлози образовања федерација Федерација – најпогоднији облик државе, чије се друштво одликује националном, економском и културном сложеношћу и различитошћу. Федерација – готово нужност земаља са великим географским пространством, на којем постоје разлике у клими, екологији, култури и осталим чиниоцима друштвеног живота. Нужност федерације – међународни положај земље и спољне околности (посебно опасност од заједничког непријатеља). Федерација (Јован Ђорђевић) – политичко јединство кроз мноштво, државна заједница без јединственог унутрашњег уређења, целина без униформности, унија без унитаризма.

Најважнији разлози образовања федерација: етнички, • историјски, • географски, • привредни. Етнички разлози – вишенационалност, тј. постојање више нација и етничких група на географском подручју једне исте државе (један од најјачих и најважнијих разлога). Федерација – пружа државни оквир за изражавање националних посебности (пример: бивша СФРЈ, бивша Чехословачка, бивши СССР, данашња Швајцарска, Канада и Индија). •

Историјски разлози – федерације, настале методом агрегације, тј. од раније самосталних држава удружених у федерацију (касније федералне јединице нису правне творевине федералног устава, него су историјске творевине, настале пре федералног устава). Географски разлози – постоје у географски пространим државама (федерално уређење се уводи ради лакшег и адекватнијег организовања државног простора – више од половине човечанства, данас, живи у федерацијама, и то, по површини територије, највеће земље света: Руска федерација, Канада, САД, Бразил, Аустралија, Нигерија и Аргентина).

Привредни разлози (привредна специфичност појединих региона у држави) – значајна улога код избора федералног облика државног уређења. НАПОМЕНА: Ретке су федерације у свету, код којих је деловао само један од наведених разлога, приликом опредељивања за федерално уређење.

86. Врсте федерација Најважнији критеријуми разликовања федерација: 1. начин настанка појединих федерација; 2. национални састав федерација; 3. федерална структура федерација (стална или променљива); 4. начин организовања федералног подручја. Федерације створене агрегацијом и деволуцијом (критеријум: начин настанка) Федерација настала методом агрегације (association) – на основу усвојеног договора самосталних држава (САД, Швајцарска, Аустралија, Немачка).

Федерација настала методом деволуције (dissociation) – настаје потпуном променом унутрашње структуре државе (СССР, Мексико, Аргентина, Бразил, Венецуела). Метод агрегације – сједињавање неколико независних држава у једну федералну, тј. "одоздо", када се федерација образује од, до тада, посебних државно-правних субјеката (у пракси се овакве федерације показале стабилније). Метод деволуције – разједињавање једне унитарне државе, њено цепање на неколико државних целина, које добијају својство федералне јединице, тј. "одозго", када се, до тада, унитарна држава преображава у федерацију.

Једнонационалне и вишенационалне федерације (критеријум: национални састав становништва) Једнонационалне – федерације са етнички хомогеним становништвом (данас, готово да нема земље у свету са, апсолутно, хомогеним становништвом). Једнонационалне федерације – пример су данас Немачка и Аустрија. Условно схваћене етнички хомогене федерације – становништво је мешавина припадника различитих нација, понекад и раса, боја коже и слично (пример: Мексико, Венецуела, Аргентина, Бразил, Аустралија, САД).

Федерације са вишенационалним саставом становништва – свака нација је самоорганизована у једну федералну јединицу (приликом избора федералних органа води се рачуна о представљености доминирајућих нација, односно језика – пример: Руска федерација, Швајцарска, Канада, Индија и бивша СРЈ). Федерације са сталном и променљивом структуром (критеријум: број федералних јединица и подручје федерације).

Структура федерације: стална (не помињу ни једну од могућности за промену своје структуре) • променљива (три врсте промена у погледу броја федералних јединица: 1 – пријемом нових федералних јединица у састав федерације, 2 – унутрашњом реорганизацијом броја федералних јединица, 3 – отцепљењем, тј. иступањем федералних јединица из састава федерације). Федерације са обичним и мешовитим саставом (критеријум: начин организовања федералног подручја) •

Федерације са обичним саставом – подручје федерације сачињава скуп подручја федералних јединица (састављене су само од федералних јединица, пример: Швајцарска, Немачка, Аустрија, Руска федерација, СРЈ). Федерације са мешовитим саставом – састављене су од федералних јединица и од других федералних подручја (пример: САД, Канада, Мексико, Венецуела, Бразил, Аргентина, Индија).

87. Положај федералних јединица Једнак положај федералних јединица у федерацији – федералне јединице су конституенс федералне државе и имају једнак положај. Федерација – састоји се од грађана и од одређеног броја федералних јединица, чији број варира (две – СР Југославија, 50 - САД). Федералне јединице – међусобно се разликују по површини своје територије и по броју становника (класичан пример: патуљаста држава Невада и огромна држава Њујорк). Положај федералних јединица – утврђен федералним уставом. Федералне јединице – нису суверене државе, не могу се сматрати ни државама.

Федералне јединице - немају право нулификације или поништавања (право да не примењују и да одбаце на својој територији важење федералних закона, за које сматрају да су у супротности са њиховим основним правима), као ни право сецесије или слободног иступа из федерације (тј. право да се на основу сопствене одлуке повуку из федерације). Сецесионистички рат у САД (1861 -1865) – негативно одговорио на оба захтева федералних јединица (само Федерални врховни суд, као независни правни орган федерације, може да одлучује о томе, да ли су федерални закони правно ваљани, а не федералне јединице.

Такође, председник Линколн је у свом говору рекао да се "ниједна држава не може правно повући из федерације, а свако иступање је, или побуна, или револуција"). Забрана иступања из федерације – федерација није механички склоп атомизованих делова (право федералних јединица на иступање из федерације, било би неспојиво са природом федерације). Већина федералних устава – уопште и не помиње право федералних јединица на иступање. Право на самоорганизовање – право федералних јединица да сопственим уставом пропишу своју организацију (право на доношење сопственог устава).

Два крајња решења у федералној уставности: • Устав СССР из 1936. и Устав ФНРЈ из 1946. (федералне јединице скоро да нису имале никакво право на самоорганизовање, постојала је униформност у унутрашњој организацији федералних јединица); • Устав САД из 1787. и устав СРЈ из 1992. (сасвим супротно решење). Вајмарски устав из 1919. – нека врста средњег решења (члан 17. у вези организације власти у федералним јединицама: "Свака земља мора имати републикански устав; народно представништво бираће се општим, непосредним и тајним гласањем свих Немаца, према начелима сразмерног представништва; влада земље мора имати поверење народног представништва").

Устави федералних јединица – акти слабије правне снаге од федералног устава (они се морају кретати у границама решења федералног устава). Право на самоорганизовање федералних јединица садржи следећа обележја: • федерална јединица поседује уставни поредак који слободно ствара њена уставотворна власт; • уставни поредак федералне државе образује комплетан систем државе; • на свом челу федералне јединице имају истинске управљаче, а не службенике који подлежу "државној тутели"; • политички поредак федералне јединице је, у уставно -правном смислу чврст.

88. Подела надлежности као особено обележје федерације Подела надлежности – појава својствена само федерацији (у конфедерацији и у унитарној држави, само може бити речи о поверавању или о преношењу послова). Федерација – државно уређење у којем постоји територијална подела на федералне јединице и подела надлежности између федерације и тих јединица. Систем двоструке (дупле) власти у федерацији – једна власт је општа (централна), она обавља заједничке послове; друга власт је посебна (регионална), она обавља посебне послове федералних јединица.

Истовремено обављање обе власти у федерацији – независно и упоредо са федералном влашћу, федералне јединице обављају своју власт и обрнуто. Децентрализована унитарна држава – нема поделе надлежности (надлежност државе је јединствена, само што се врши преко различитих органа). Уставна могућност да се располаже надлежношћу за поделу надлежности – тзв. надлежност-надлежности савезне државе, тј. "Kompetenz - Kompetenz" (право федерације да уставом одређује и мења своју надлежност, а тиме и надлежност федералних јединица).

89. Методи поделе надлежности Два традиционална метода за одређивање, тј. поделу надлежности у федералној држави: 1. Федералној власти се уставом позитивно одређује надлежност, а све остале, у уставу ненабројане надлежности, које нису дате федералној држави, остају у надлежности федералних јединица (претпоставка надлежности у корист федералних јединица). 2. Надлежности које уставом нису позитивно одређене, као надлежност федералних јединица, припадају федералној власти (претпоставка надлежности у корист федерације).

По првом методу – надлежност федерације се одређује на позитиван, а надлежност федералних јединица на негативан начин (сагласнији са природом федералног начела и примењује се као правило). По другом методу – надлежност федералних јединица одређена на позитиван, а надлежност федерације на негативан начин (примењује се као изузетак - Канада). Устави федералних јединица – никада не набрају посебно послове, и федерације, и федералних јединица (обично се посебно набрају надлежности само једног од два субјекта, најчешће федерације).

Устав САД – познаје неке посебне методе надлежности (поред позитивног одређивања надлежности федералне власти, овај Устав садржи и одредбе којима федералној власти забрањује да извесне послове из своје надлежности обавља на начин, који би имао карактер злоупотребе – на пример: да даје племићке титуле, да сужава слободу говора или писања, јавног збора или ношења оружја, да донесе закон са повратном снагом и слично). Устав САД - садржи одређене забране за федералне јединице, иако нису на изричит начин ове надлежности додељене федералној власти (на пример: ниједна држава не може закључивати уговор или савез, државе не могу донети закон о прогонству и закон са повратном снагом, не могу имати други облик владавине, осим републиканског и слично).

Обим надлежности федералне власти – федерације које су настале унутрашњом трансформацијом унитарне у федералну државу, имају ширу надлежност и важније функције (федерације које су настале од конфедерације имају ужи облик надлежности). Подела послова у федерацији: • Послови у искључивој надлежности федерације; • Послови у искључивој надлежности федералних јединица; • Послови у надлежности, и федерације, и федералних јединица (мешовита или заједничка надлежност).

90. Деконцентрација и децентрализација Разлика између федералне и унитарне државе – у федералној држави постоји подела државне власти између федералне државе и федералних јединица; у унитарној држави, државну власт као једини државни органи, врше централни органи. Централни органи у унитарној држави: • Власт могу вршити у целини; • Поједине послове државне власти могу поверавати нецентралним органима (који су им подређени у одређеном степену). Унитарна држава (критеријум: однос између централних и нецентралних органа) – централизована и децентрализована.

Деконцентрација – потпуна подређеност нецентралних органа централним (успоставља се централистичко државно уређење у унитарној држави). Децентрализација – нецентралним органима се оставља известан степен самосталности у односу на централне органе (успоставља се децентрализовано државно уређење). Деконцентрација и децентрализација – два модалитета остваривања начела јединства државне воље у унитарној држави (изражавају центрифугалну тенденцију у унитарној држави, која државну власт приближава грађанима – Наполеон III: "Са даљине се може владати, али се само из близине може управљати").

Разлика између деконцентрације и децентрализације - Андре Орију: "Код деконцентрације се послови државне управе поверавају државним органима, представницима државе, док се код децентрализације, ти исти послови поверавају недржавним органима, представницима грађана". Деконцентрација – централизам (она спроводи концентрацију власти код централних државних органа). Главно обележје деконцентрације – хијерархијски изведена организација административне власти (или просто хијерархија).

Деконцентрација – спуштање власти одлучивања са виших степена хијерархије на нижи степен (она је централизована децентрализација, тј. "увек исти чекић који кује, скраћује му се само дршка"). Деконцентрација – само деташирана, дислоцирано обављање државних власти (државне управе), посредством неизборних, од стране државе постављених, строго хијерархијски подређених органа (типичан пример су окрузи у Србији, перфекти у департману или региону или ректор универзитета у Француској).

Концентрација – обављање управних послова у седишту централних органа државне управе (деконцентрација – обављање послова државне управе из надлежности централног органа, ван његовог седишта, преко његових експозитура). Деконцентрација – начин суштинске (иако не и физичке) централизације или централизације преко посредника. Деконцентрација – преношење одређених послова државне управе, са централног на локални ниво, али посредством и у корист државних (а не недржавних, локалних) органа. Деконцентрација – иако значи ублажавање централизма, не стоји ни у каквој вези са централизацијом.

Децентрализација – преношење послова државне управе из надлежности централних државних органа на нецентралне локалне органе или, чак, на локална представничка тела (која бира локално становништво, тј. грађани непосредно). Децентрализација – преношење (delegation) одређених послова централне власти локалним органима, које су грађани изабрали. Децентрализација – подвргнута начелу специјалности (може обухватити само одређене послови из области државне управне власти и ништа преко тога). Децентрализација (посебно у француском значењу појма) – означава самосталну управу (самоуправу). Децентрализација – не значи слободно вршење пренетих послова државне управе (она је стављена под надзор, тј. под тутелу централне државне власти).

91. Територијална децентрализација Врсте децентрализације: • функционална и • територијална. Функционална децентрализација –признавање одређеним јавним службама (делатностима од општег, од јавног значаја), права на одређен степен независности. Територијална децентрализација – независност, којом располажу територијални колективитети, односно грађани који су у њима настањени, да у оквиру закона самостално собом управљају у сфери локалних послова.

Територијална децентрализација (у ширем значењу) – установа независна од државне власти и централних државних органа власти, она је аутентична, локална самоуправа. Територијална децентрализација (у ужем значењу) – облик децентрализације управе (то је локална управа). Локална самоуправа – институција у којој се остварује политичко право грађана на самоуправљање. Децентрализација – креација и саставни део државне организације, која се дели на више и ниже државне органе. Децентрализација државне управе – проучава се у управном праву. Локална самоуправа и територијална аутономија – проучавају се у уставном праву.

92. Значење и елементи израза "цивилно друштво" Израз "цивилно друштво" – потиче од енглеског политичког филозофа, Џона Лока (одвојио сферу грађанског друштва од грађанске власти). Џон Лок – "Друштво је независно и самостално политичко тело, које бира и контролише власт" (зато је власт ограничена друштвом). Учење Џона Лока – друштво је, и као концепт, и као реалност, различито од државе (то друштво, које није држава, називало се "цивилно друштво"). Израз "цивилно друштво" – употребљавао се и за означавање новог типа друштва, које се рађало на рушевинама феудализма и пуцањем стега апсолутне монархије.

Грађанско друштво – друштво које је било независно од феудалне и апсолутне државе. Крај осамдесетих година XX века – израз цивилно друштво добија посебно значење у државама у којима долази до слома социјализма (захтев за друштвеним реформама, свођење државне интервенције у друштвене односе на неопходне размере, захтев да друштво буде аутономно, а да држава не буде апсолутна). Концепција цивилног друштва – појавила се као алтернатива ауторитативном социјализму.

Основ грађанског друштва – слободан појединац, који се свесно повинује државној власти и државним законима (државна власт мора да буде легитимна, тј. да произађе из воље и пристанка грађана и да буде подложна њиховој контроли). Два најважнија показатеља цивилног друштва: • људске и грађанске слободе; • слободна привреда (као супротност државној, планираној привреди).

Елементи цивилног друштва: • • Људске и грађанске слободе и права (слободан грађанин појединац је у основи цивилног друштва). Слободно тржиште - слобода човека да са другима размењује своје производе и услуге по тржишним законима. Аутономија привреде у односу на државу. Аутономија друштвених институција у односу на државу (универзитета, верских заједница, професионалних и стручних удружења, научних и уметничких друштава и слично).

Владавина права (шири појам од правне државе) подразумева везаност државних органа и законодавца правом, исто као и појединаца. • Легитимност и ограниченост власти. • Постојање демократске или партиципативне културе (једнака доступност грађана свим јавним функцијама). Цивилно друштво – отворено друштво, како у унутрашњем, тако и у спољашњем погледу. •

93. Владавина права и правна држава Владавина права – тема из области филозофије, политике и права. Садржина појма "владавина права" у уставном праву – изражава се изразом "уставност", која подразумева подложност државе (државних органа) објективном праву, исто као и појединца. Организација и рад државе (државних органа) – прописују се правом (тако се ограничава државна власт, успоставља владавина објективног права, а искључује слободно и арбитрерно поступање државних органа). Рад државних органа – подложан вољи објективног права, унапред прописаног, а не субјективној вољи тренутно владајућих.

Уставност – ограничење државе и државне власти правом, тј. правним актом који носи назив "устав". Правна држава и демократија - чине неодвојиву целину. Правна држава (служи остваривању права) - сви они принципи и поступци који осигуравају слободу појединца и његово учешће у политичком животу. Правна држава - представља супротност полицијској држави, односно држави у којој влада самовоља (државна власт је потчињена праву, у њој право влада над државом).

Правна држава - за право и законе везани су и они који имају државну власт (пред законима и правом су сви једнаки - свако може да оствари своје право, чак и насупрот владајућих политичара). Правна држава - ограничава делатност државе у корист слободе грађана (државни органи могу деловати само онда ако им је дата надлежност таквог поступка). Државни органи - не могу ставити себе ван закона и сопствених надлежности (устав и закони морају да буду применљиви и на њих).

94. Различита схватања начела владавине права Постоје три најважнија схватања: • либерално-демократско схватање; • позитивистичко схватање; • схватање владавине права као владавине позитивно -правног поретка одређених својстава. Владавина права – синоним за демократску заједницу (она је поредак слободе, она чини надправо). Либерално-демократско схватање – појам владавине права није, ни временски, ни просторно ограничен. То је филозофска категорија, која има универзално и вечито значење.

Владавина права – мерило исправности и ваљаности било којег позитивно-правног поретка (централна идеја је либералистичко одбацивање ауторитарне самовоље државне власти). Ваљаност закона – одређују метаправна начела, која важе мимо устава (ово схватање се још одређује и као природно-правно схватање). Либерално-демократско схватање (метаправно, антипозитивистичко схватање владавине права) – целокупно право није садржано у позитивном праву, у важећим законима (појам права и правног поретка је много шири од појма законског прописа).

Метаправна начела – постоје пре устава и обавезују и самог уставотворца (она су надустав и надзакон). Владавина права – нешто више од владавине важећег устава и важећег закона (она је учење о томе какво право треба да буде и каква би својства устав и закони требало да имају). Либерално-демократско схватање – схватање представника природно-правне школе (од модернијих аутора, то схватање заступа Фридрих Хајек, а код нас Коста Чавошки).

Позитивистичко схватање владавине права – питање ваљаности права своди се на формалну законитост аката државне власти (нема никаквих метаправних, екстраправних мерила за оцену ваљаности и исправности важећег права). Позитивистичко схватање – назива се још формалистичко и легалистичко (владавина права, своди се на пуку усаглашеност правних аката мање правне снаге, са актима веће правне снаге). Позитивистичко схватање – своди се на поштовање позитивног права, независно од његове садржине (владавина права је некритички правни позитивизам, инсистира само на формалној компоненти, као мерилу ваљаности правног поретка).

Позитивистичко схватање – владавина права је беспоговорна владавина важећих закона и важећег правног поретка уопште (заступници су носиоци правног позитивизма и представници тзв. нормативистичке правне школе, чији је родоначелник Ханс Келзен). Управно право (као посебна грана права) – никло на оваквој концепцији (представници: Ото Мајер у Немачкој, Адолф Меркл у Аустрији, Анри Бертелеми у Француској, Гвидо Занобини у Италији).

Схватање владавине права као владавине позитивно-правног поретка одређених својстава – владавина права значи ограничену државну власт, али у уставу и законима недвосмислено формулисаним правилима, која искључују концентрацију власти на једном месту или самовољу власти. НАПОМЕНА: Таква правила морају бити изричито формулисана у позитивном праву (нема никаквих супстанцијалних мерила за оцену исправности и ваљаности закона мимо устава).

Енглески конституционалиста Алберт Вен Дајси (главни представник овог схватања) – владавина права је "фундаментално начело" британског Устава, кога чине три посебна начела: 1) апсолутна супрематија или превласт над арбитрерном влашћу, 2) једнакост свих пред законом и 3) постојање уставног права.

95. Начела и институције владавине права Позитивно-правни поредак = поредак владавине права. Услови: • легитимност власти; • подела власти; • независност судства; • уставност и законитост (начело легалитета); • уставна јемства људских и грађанских права; • слобода привреде и привредне активности. Легитимност власти – државна власт, тј. њени органи морају бити демократски установљени, морају изражавати стварну вољу грађана и њихов пристанак, добијен на слободним и непосредним изборима.

Легитимност власти – обухвата начела установљавања власти: • општост изборног права (немогућност искључивања појединих категорија грађана из уживања бирачког права), • једнакост избора (сви носиоци изборног права имају једнак глас), • непосредност избора (бирачи бирају своје представнике непосредно), • слободу избора (искључивање свих врста притисака на бираче и утицаја на њихову вољу), • тајност избора (нико нема право да од бирача тражи да се изјасни за кога је гласао и да ли је, уопште, за некога гласао).

Подела власти – нема концентрисања власти код једног органа, нити мешања, тј. јединства власти (равномерним распоређивањем власти на више носилаца, постиже се равнотежа власти и успоставља владавина закона, уместо владавине људи). Независност судства – у вези је са начелом поделе власти (законодавна и управна власт, не могу и не смеју, да се мешају у специфичан рад судства, тј. у одлучивање о појединим судским предметима). Независност судства – значи и независност судија (обезбеђује се посебним системом избора и сталношћу судија).

Уставност и законитост (начело легалитета) – биће обрађено као посебно питање под бројем 96. Уставна јемства људских и грађанских права – људске и грађанске слободе и права су средство ограничавања и контроле државне власти (она су неприкосновена сфера у коју државна власт не сме да задире). Људска права – природна, неотуђива права, која припадају сваком човеку као људском бићу (уставом је неопходно установити њихово непосредно остваривање и заштиту). Полицијска држава – појединац је поданик, који дугује пуну послушност управној власти.

Правна држава – појединац је грађанин, који поред дужности, има и права према држави, а послушност дугује само према законитим актима државне власти. Слобода привреде и привредне активности – привреда је слободна, када се одвија, по њој, својственим привредним законима (њихово деловање не могу спутавати никакви закони државе). Закони државе – могу само олакшавати и подстицати деловање економских закона (привредни живот треба да се одвија на начелу саморегулисања). Сфера привреде (заједно са сфером људских и грађанских права) – чини сферу тзв. цивилног, тј. слободног друштва.

96. Принцип уставности и законитости - суштина правне државе, "нервни систем" унутрашњег јавног права. Суштина начела легалитета – лежи у владавини објективне воље, изражене у уставу и законима, који искључују самовољу појединца и волунтаризам (правила важе за све грађане подједнако). Аристотел ("Политика") – одлучује се за безличну владавину закона, односно права. Ајвор Џенингс – начело легалитета је синоним за право и правни поредак. Уставотворна власт - доноси и мења устав (обично је њен носилац парламент уз посебан поступак и могућност коначне одлуке на референдуму).

Уставност (у ширем смислу) - подразумева да у једној држави постоје основна друштвена правила утврђена уставом, као највишим правним актом те државе (обезбеђује да се државна власт организује и врши објективно, на основу тих правила). Уставност (у ужем смислу) - сагласност свих појединачних правних прописа (закона, уредби, одлука и друго) и општих правних аката нижих од устава са уставом. Законитост (у ширем смислу) - поступање свих на основу и у оквиру закона (принцип легалитета).

Законитост (у ужем смислу) - подразумева да сви правни акти нижи од закона као што су уредбе, одлуке, правилници, наредбе, решења и други морају бити у складу са законом. Механизми заштите уставности и законитости - у свакој држави се утврђени уставом (чине их судови и други органи правосуђа, али се установљавају и посебни органи, као што су уставни суд и слично - ови органи отклањају неуставне, односно незаконите правне акте укидањем, односно поништењем). Уставни суд у правном систему једне државе - није у систему правосуђа (као редовни суд), већ је посебан државни орган који има уставом утврђене функције и надлежности (овај орган функционише по посебном поступку који је утврђен уставом и законом).

97. Појам, развитак и значај уставног судства Уставно судство – новијег датума. Први облици ове функције и механизми за њено остваривање – САД (творац уставног судства, председник Врховног суда САД, Џон Маршал – 1803. године, у једној судској одлуци, положио темеље овој институцији). Амерички модел судске контроле уставности – највећи допринос човечанству после енглеског парламентаризма (Марсел Прело). Судија Маршал – сматра се, зато, "другим творцем устава". Уставно судство – логична правна последица својства писаних чврстих устава, као аката надзаконске правне снаге (обични закони, које доноси законодавно тело и уредбе извршне власти, морају да поштују устав).

Унутрашња (материјална) контрола – обавља се с обзиром на садржину устава. Спољашња (формална) контрола – односи се на уставом предвиђени поступак доношења закона. Lex posterior derogat priori – правило да се предност даје, у случају сукоба два акта једнаке правне снаге, касније донетом акту. Lex superior derogat legi inferiori – правило да се предност даје, у случају сукоба два акта различите правне снаге, акту веће правне снаге. Сукоб између устава и закона – предност се даје уставу. Устав – стоји на врху хијерархије правних норми и надређен је свим јавним властима.

Уставни судови (у ширем смислу) – државни органи који, по судском поступку, решавају о одређеним уставно-правним питањима (уставним споровима), тј. о повредама устава, а у циљу заштите устава. Уставни судови (у ужем смислу) – државни органи формирани искључиво ради контроле уставности. Уставно судство – значи контролу над најважнијом, законодавном, државном функцијом. Судска контрола уставности – суштински елемент институционалног поретка плуралистичке демократије и допунска гарантија која обезбеђује грађанима заштиту од свемоћи државне власти.

Две врсте критика судској контроли уставности закона: 1. Судској власти се поверавањем функције контроле уставности, дају прекомерна овлашћења (према законодавној и уставотворној власти). 2. Судије су, по природи свог позива, конзервативци и оне настоје да коче, заустављају друштвени развој (противници судске контроле уставности закона наводили су пример врховног суда САД, који јесте био кочница, али много чешће и подстрек друштвеном развоју).

98. Системи уставног судства Уставно судство – државна функција контроле уставности. Различити системи контроле уставности: • Судска и политичка контрола (критеријум: орган који врши контролу); • Претходна и накнадна контрола (критеријум: тренутак у коме надлежни орган приступа оцени уставности); • Непосредна, тј. апстрактна и посредна, тј. акцесорна контрола (критеријум: да ли је контрола уставности основно питање које се расправља независно од постојања конкретног судског спора или само поводом конкретног судског спора);

• • • Систем у коме се захтева страначка легитимација покретача и систем у коме се поступак покреће по начелу народне тужбе (критеријум: начин покретања поступка пред органом за контролу уставности); Систем у коме одлуке органа за контролу имају снагу прописа, тј. оне су општеобавезне и делују erga omnes и систем у коме се такве одлуке појединачни акти, тј. делују према конкретним странкама, дакле inter partes. Централизована и децентрализована контрола уставности, тј. аустријски и амерички модел (преовлађујући облик судске контроле уставности, посебно га разрађује Мауро Капелети).

Судска и политичка контрола – судска је више у интересу грађана, политичка више у интересу јавних власти. Судска контрола – два посебна система: контрола уставности од стране посебног суда и контрола уставности од стране постојећих редовних судова. Политичка контрола – два посебна система: контрола коју врши сам парламент и контрола коју врши посебан орган, различит од парламента. Претходна и накнадна контрола – претходна контрола се врши после усвајања закона у парламенту, али пре његовог ступања на снагу, док се накнадна контрола врши пошто закон ступи на снагу (она данас преовлађује).

Непосредна и посредна контрола – непосредна постоји када се овлашћени предлагач може непосредно обратити органу који врши контролу уставности, док посредна постоји када странка пред судом поставља питање уставности закона који треба применити на решавање конкретног спора. Систем у коме се захтева страначка легитимација покретача и систем у коме се поступак покреће по начелу народне тужбе – према првом систему, контролу уставности закона може захтевати само оно лице које истиче да му је повређено неко право, а према другом систему, за покретање поступка је довољно, што предлагач сматра да је устав повређен.

Систем у коме одлуке органа за контролу имају снагу прописа и систем у коме се такве одлуке појединачни акти – прве делују према свима, а друге само према странкама у спору. Централизована и децентрализована контрола уставности: Први модел - врши се пред посебним уставним судом или другим државним органом и путем тужбе (питање уставности се поставља потпуно одвојено и независно од конкретног судског спора, тј. "in abstracto") Систем централизоване контроле уставности – одлука надлежног органа има апсолутни ауторитет пресуђене ствари и делује erga omnes.

Други модел – омогућује приватним странкама да поставе питање уставности закона пред обичним судовима, у току редовног судског поступка и то је контрола "incidenter" (питање уставности се поставља индиректно, тј. не може се поставити као главно питање спора).

99. Функције уставних судова – врсте уставних спорова, тј. повреда устава, чије је решавање поверено неком од државних органа. Надлежност уставних судова – одређује се методом енумерације (таксативног набрајања). Надлежност управних судова – најчешће се одређује методом генералне клаузуле. Контрола уставности права (тзв. нормативна контрола) – основна надлежност уставних судова (реч је о контроли уставности нормативних аката).

Сукоб надлежности између високих државних органа – друга врста уставних спорова, који се поверавају на решавање уставним судовима (тада уставни суд поступа као конфликтни суд, тј. он не одлучује о самој ствари, него само о томе који је орган у случају сукоба надлежности, поводом те ствари, овлашћен да је мериторно реши). Тзв. федерални спорови - спорови о надлежности између федерације и федералних јединица или о међусобним односима федералних јединица. Суђење одређеним високим државним функционерима – надлежност ближа редовним судовима, него уставним (санкција је, углавном, политичка, тј. своди се на разрешење оптуженог функционера).

Спорови у вези са парламентарним и председничким изборима – уставни суд одлучује о изборним споровима, који нису у надлежности редовних судова. Уставни спорови о повредама основних уставних права грађана – пружа се, тиме, посебна уставноправна заштита уставној декларацији о људским и грађанским правима. Уставна жалба – пружа најширу уставну заштиту, тамо где постоји (у Србији уведена Уставом из 2006. године). Уставна жалба – изјављује се због повреда основних права грађана, учињених актима јавне власти (за жалбу се тражи жалбена легитимација и исцрпљивање свих расположивих правних средстава).

Уставни спор о противуставности и о забрани деловања политичких странака – данас у Немачкој, а раније у СРЈ (у питању су странке које, по својим циљевима или по понашању својих чланова, могу да нашкоде или укину слободни демократски поредак). Уставни спорови о одузимању уставом зајемчених права – тада уставни суд делује као кривични суд (на пример, данас у Немачкој, Савезни уставни суд, ради одбране демократије и уставног поретка, може лишити основних права лица која злоупотребљавају та права).

Давање мишљења о одређеним уставноправним питањима – овде није реч о уставном спору, јер нема повреде устава, него о саветодавној функцији и стручном мишљењу (на пример, у Немачкој). Функција тумачења устава – Уставни суд Аустрије даје претходна обавезна тумачења устава, на захтев Савезне владе или земаљских влада (раније, Уставни суд Југославије према Уставу СФРЈ из 1963. године).

100. Избор и састав уставних судова Избор судија уставних судија – много више, него код редовних судова, доминира политички, тј. страначки критеријум (ово обележје посебно долази до изражаја приликом постављања судија Врховног суда САД – највиши редовни суд у земљи). Врховни суд САД (састоји се од председника и 8 судија) – Сенат и Председник, бирају за судије, по правилу, своје партијске пријатеље, и то сигурне (поставља их Председник, уз пристанак Сената, доживотно, уколико се саме судије не дисквалификују за ту функцију, извршењем кривичног дела).

Три најпознатија уставна суда у свету: аустријски, • немачки и • италијански. Уставни суд Аустрије – састоји се од председника, потпредседника, 12 судија и 6 заменика судија (председника, потпредседника, 6 судија и 3 заменика судија поставља председник Републике, на предлог Савезне владе, док 3 судије и једног помоћника судије представља на предлог Савезног већа, а 3 судије и 2 помоћника судије на предлог Националног већа). Судије – бирају се доживотно, односно до навршених 70 година живота. •

Савезни уставни суд Немачке – састоји се од 16 судија, који чине два већа од по 8 судија. Судије – бирају оба дома парламента (Бундесрат непосредно, а Бундестаг посредно). Судије – не могу бити млађи од 40 година, не могу бити чланови Бундестага, Бундесрата, Савезне владе нити вршити професионалну делатност (осим професора на правном факултету). Уставни суд Италије – састоји се од 15 судија (5 именује председник Републике, 5 бира парламент на заједничкој седници оба дома 2/3 већином, док 5 бирају чланови Врховног суда и чланови Врховног управног суда).

Избор судија – доследно је примењено начело тродеобе државне власти, а бирају се из реда судија других судова, професора правних факултета и адвоката са најмање 20 година праксе (мандат судија је 12 година).

101. Поступак пред уставним судовима Најважније питање поступка пред уставним судовима – одређивање круга овлашћених предлагача за покретање поступка за контролу уставности (најчешћи круг овлашћених предлагача – државни политички органи, судови, парламентарна мањина, појединачни грађани, орган за контролу уставности ex officio). Три најпознатија уставна суда у свету: • аустријски, • немачки и • италијански.

Аустрија Првобитно решење Устава Аустрије из 1920. године – овлашћени предлагачи само у Уставу одређени државни политички органи, а не и судови (Савезна влада и земаљска влада). Устав Аустрије из 1999. године – овлашћени предлагачи, поред државних политичких органа и два највиша суда у федералној држави, тј. Врховни суд и Управни суд (сви остали судови у држави, морали су беспоговорно примењивати законе, на случајеве који се пред њима расправљају, чак и ако су очигледно неуставни). Трећи овлашћени предлагач – сам Уставни суд ex officio (ако се такво питање постави у споровима које решава као суд прве и последње инстанце).

Жалба Уставном суду против акта органа управе којим је повређено неко уставно право – појединци и правна лица, чија су права повређена (овлашћени предлагачи). Савезни уставни закон Аустрије из 1976. године – проширио број овлашћених предлагача и најпотпуније решио питање овлашћених предлагача: • Врховни суд, • Управни суд, • трећина посланика Националног већа Доњег дома аустријског парламента, • појединац непосредно, када сматра да је повређен неуставним законом и • појединац, ако сматра да је подзаконским актом повређено његово право.

Италија Уставни суд Италије – пружа мање могућности за покретање уставног спора за контролу уставности нормативних аката и то право имају: • судови, • државни политички органи. Немачка Захтев за испитивање уставности закона – могу поднети сви судови, који при решавању конкретног спора, посумњају у уставност закона (не и странке у спору).

Овлашћени предлагачи у Немачкој: • • Савезна влада, земаљска влада, 1/3 чланова Бундестага (Доњи дом немачког парламента), свако лице, путем уставне жалбе, које сматра да је неким актом јавне власти, повређено неко његово основно право.

Уставна жалба – ако је дошло до повреде уставног субјективног права (подносе физичка и правна лица против акта јавне власти). Две фазе поступка пред Уставним судом: • претходни поступак (провера да ли постоје процесне претпоставке и други услови за вођење поступка); • разматрање и одлучивање (пресуда, одлука, решење).

102. Дејство одлука уставних судова Три најважнија питања сваког система контроле уставности: • Да ли одлука уставног суда, тј. органа за контролу уставности, обавезује свакога или само странке, које су непосредно пред судом? • Да ли је закон неуставан у целини или у једном делу? • Да ли одлука суда важи ретроактивно или проспективно? Прво питање Први случај Ако контролу уставности врши посебан уставни суд његове одлуке нису норме, али су општеобавезне (не делују само према учесницима поступка) и стварају права и обавезе (као норме).

Закон – проглашава се неуставним са важношћу erga omnes (према свима). Други случај Ако контролу уставности врши редовни суд - само се одбија примена закона у конкретном случају (одлука суда делује само према странкама у спору, тј. inter partes). Други случај – није реч о касирању (стављању ван снаге), него о непримењивању неуставног закона (он се може применити приликом решавања другог спора). Одлуке уставног суда – коначне и извршне.

Друго питање Обим касирања (стављања ван снаге) неуставног закона – правило: само поједине одредбе закона, који треба применити на спорни случај, не примењују се, ако редовни суд сматра да нису у сагласности са уставом. Систем централизоване контроле уставности од стране посебног уставног суда – могуће је да буду касиране, како поједине одредбе закона, тако и закон у целини. Касирање из формалних разлога – повлачи за собом касирање читавог закона. Касирање из материјалног разлога – може обухватити само одређене одредбе закона.

Треће питање Моменат отпочињања деловања одлуке уставног суда: • У децентрализованом систему контроле уставности – неуставан закон је ништав (то значи да није важио ab origine); • У систему централизоване контроле уставности – неуставан закон није ништав (он се само укида, што значи да је закон био исправан и примењив све до момента објављивања одлуке уставног суда). У децентрализованом (америчком) систему – одлука о неуставности делује ex tunc (одонда, од тада) ретроактивно.

У централизованом (аустријском) систему – одлука о неуставности делује ex nunc (од сада на даље, убудуће) или, чак, pro futuro (за будућност). Децентрализовани систем – контрола уставности има декларативни карактер (одлуке имају повратно дејство). Централизовани систем – контрола уставности има конститутивни карактер (одлуке немају повратно дејство).