Скачать презентацию ОПШТА ЛИНГВИСТИКА I година 2015 Литература o Скачать презентацию ОПШТА ЛИНГВИСТИКА I година 2015 Литература o

7a78319d5172bf1c9266c119dc533995.ppt

  • Количество слайдов: 176

ОПШТА ЛИНГВИСТИКА I. година 2015 ОПШТА ЛИНГВИСТИКА I. година 2015

Литература o Bugarski, Ranko, Uvod u opštu lingvistiku. Beograd, 2009. o Човић, Лариса. Увод Литература o Bugarski, Ranko, Uvod u opštu lingvistiku. Beograd, 2009. o Човић, Лариса. Увод у општу лингвистику. Приручник, 2015. o Ивић, Милка, Правци у лингвистици. Седмо издање. Библиотека 20 век, Београд, 1994. o Benvenist Emil. Problemi opšte lingvistike. Beograd: Nolit, 1975. o Радовановић, М. , Социолингвистика. Друго изд. Књижевна заједница Новог Сада, 1986. o Сосир, Фердианд де, Општа лингвистика. Друго изд. Београд: Нолит, 1977. o Реформатский, Введение языкознание, Москва, 1996.

Предиспитне обавезе o o I Колоквиј 10 бодова II Колоквиј 10 бодова Писмени контролни Предиспитне обавезе o o I Колоквиј 10 бодова II Колоквиј 10 бодова Писмени контролни рад 15 бодова Присутство – 5 бодова

I КОЛОКВИЈ o (усмени – за редовнe студентe и писмени за ванреднe студентe) o I КОЛОКВИЈ o (усмени – за редовнe студентe и писмени за ванреднe студентe) o Питања: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. Лингвистика и њен предмет Језик и говор Језик и друштво Функције језика Језик и комуникација Парадигматика и синтагматика Синхронија и дијахронија Општа структура језика Функционисање језика као система знакова Типови језика

II КОЛОКВИЈ o усмени – за редовнe студентe и писмени за ванреднe студентe) o II КОЛОКВИЈ o усмени – за редовнe студентe и писмени за ванреднe студентe) o Питања: Поступци научног истраживања: 1. Посматрање. 2. Експеримент. 3. Лингвистичко моделовање. 4. Индукција и дедукција. 5. Доказивање и оповргавање 6. Класификација. . 7. Компилација 8. Статистичка обрада. 9. Допунска дистрибуција. 10. Анкетирање и интервјуисање. Методе истраживања 1. Дескриптивни метод 2. Компаративно историјски метод 3. Метод глотохронологије и лингвистичке географије 4. Контрастивни метод 5. Метод компонентне анализе 6. Трансформациони метод

Контролни рад (образац) o o o o o o o o 1. Који се Контролни рад (образац) o o o o o o o o 1. Који се фонетски процеси одвијају у следећим речима: bags врапци лодка 2. Колико има слова, гласова и фонема у речима: шесть универзитет 3. Дајте карактеристике следећих синтагми: красивая девочка веома тихо читати књигу – 4. Наведите синониме и антониме од речи велики екстралингвистички савремено 5. Наведите начине изражавања граматичких значења у следећим речима: мука му ка Идем у школу good – better 6. Направите морфемску анализу следећих речи: васпитачица учитељ стул tools o o o o o o 7. Опишите структуру реченице и одредите врсте речи: Прошла золотая осень, наступила холодная зима. Прошла је златна јесен, дошла је хладна зима. 8. Дајте тумачење следућих термина: Онтогенеза Семантика Прагматика Графологија Фонетика Фонологија Лексика Фразеологија Аглутинација Сема Дистинктивна функција Волунтативна функција Ортографија Аломорф 9. Набројте германске језике индоевропске породице. 10. Објасните појам аглутинативни језици.

Испитна питања Лингвистика и њен предмет Језик и говор Функције језика Језик и комуникација Испитна питања Лингвистика и њен предмет Језик и говор Функције језика Језик и комуникација Парадигматика и синтагматика Синхронија и дијахронија Општа структура језика Функционисање језика као система знакова 8. Типови језика 9. Фонетика 10. Говорни органи 11. Гласови – класификација 12. Фонологија o 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 11. Фонема као јединица фонетског система 12. Основни појмови граматике 13. Граматички односи 14. Граматичке категорије 15. Граматичке врсте речи 16. Предмет и задаци морфологије 17. Морфеме 18. Морфолошка структура речи 19. Начини творбе речи 20. Синтакса – предмет и задаци проучавања 21. Синтаксичке јединице 22. Лекcикологија као посебна лингвистичка дисциплина

23. Речи и лексеме 24. Значење речи 25. Фразеологија 26. Прагматика и семантика 27. 23. Речи и лексеме 24. Значење речи 25. Фразеологија 26. Прагматика и семантика 27. Графологија 28. Методе лингвистичких истраживања 29. Еволуција језика 30. Порекло језика 31. Настанак и развој писма 32. Језичка испитивања у античкој Грчкој 33. Индијска граматичарска школа 33. Језичка испитивања од Римљана до краја ренесансе 34. Период од ренесансе до краја XVIII века 35. Логички правац у лингвистици 36. Лингвистичка концепција Вилхелма Хумболта 37. Натуралистички правац у лингвистици 38. Компаративно историјски правац у лингвистици 39. Психолошки правац у лингвистици 40. Казанска школа лингвистике 41. Московска лингвистичка школа 42. Прашка лингвистичка школа (функционална лингвистика) 43. Структуралисти (глосематика) 44. Амерички структурализам (дескриптивна лингвистика) 45. Руска формална школа као правац у лингвистици 46. Функционализам као правац у лингвистици 47. Структурализам као правац у лингвистици 48. Основни правци лингвистичког структурализма

Курс Општа лингвистика састоји се од: o 1. Теоријe лингвистике o 2. Методa проучавања Курс Општа лингвистика састоји се од: o 1. Теоријe лингвистике o 2. Методa проучавања језика o 3. Историјe лингвистике

I Teoрија лингвистике проучава: o социјалну природу језика, o његову унутрашњу структуру и облике, I Teoрија лингвистике проучава: o социјалну природу језика, o његову унутрашњу структуру и облике, o знаковна и ванзнаковна својства језика, o језик и друштво, o језик као систем знакова

 II Методе лингвистичког истраживања и описивања језика o Поступци научног истраживања o Методе II Методе лингвистичког истраживања и описивања језика o Поступци научног истраживања o Методе научних истраживања у лингвистици

Поступци научног истраживања o o o o Посматрање. У лингвистици су то правила и Поступци научног истраживања o o o o Посматрање. У лингвистици су то правила и технике издвајања одређених чињеница из текста или говорног тока Експеримент. Лингвистичко моделовање је састављање језичких модела који се користе при описивању језика. Језички модели могу бити представљени у виду образаца, формула, цртежа итд. Индукција и дедукција. Индукција представља начин закључивања којим се на основу анализе појединачних чињеница долази до општег закључка (од појединачног ка општем). Анализа и синтеза. Апстракција и конкретизација. Генерализација и специјализација. Доказивање и оповргавање. Класификација. Компилација. Овај поступак представља преузимање туђих резултата научноистраживачког рада, односно туђих опажања, ставова, закључака и спознаја. Статистичка обрада. Допунска дистрибуција. Поступак уочавање карактеристика путем поређења једног граматичког облика са другим; користи се на свим нивоима. Анкетирање и интервјуисање. o

Методе научних истраживања у лингвистици o Дескриптивни метод o Компаративно историјски метод o Метод Методе научних истраживања у лингвистици o Дескриптивни метод o Компаративно историјски метод o Метод глотохронологије и лингвистичке географије o Контрастивни метод o Метод компонентне анализе o Трансформациони метод o

III Историја лингвистике o o o Логичко граматички правац Лингвистичка концепција Вилхелма Хумболта Натуралистички III Историја лингвистике o o o Логичко граматички правац Лингвистичка концепција Вилхелма Хумболта Натуралистички правац у лингвистици Компаративно историјски правац у лингвистици Психолошки правац у лингвистици Младаграматизам Казанска лингвистичка школа Структурализам Руска формална школа Московска лингвистичка школа Функционализам

ОПШТА ЛИНГВИСТИКА Синхронијска, дијахронијска, упоредна МИКРОЛИНГВИСТИКА (УНУТРАШЊА ЛИНГВИСТИКА) Предмет Србистика Кроатистика Русинистика Сорабистика Фонетика ОПШТА ЛИНГВИСТИКА Синхронијска, дијахронијска, упоредна МИКРОЛИНГВИСТИКА (УНУТРАШЊА ЛИНГВИСТИКА) Предмет Србистика Кроатистика Русинистика Сорабистика Фонетика Настава фонологија језика Звук фонема Израда речника Дешифрирање Фразеологија текста Лексика реч лексема Отклањање фразеологиза говорних мана м Творба речи Компјутерск и језик морфема Морфологија Транслатологи врста речи Синтакса синтагма реченица ја Анализа дискурса Математичка лингвистика Палеославистика Примењена Психолингвистика Словенистика Теоријска Социолингвистика Македонистика Компаративна лингвистика Булгаристика Математичка лингвистика Полонистика Математизација Романистика Експeриментална лингвистика Бохемистика Експеримент Германистика Поређења Англистика циљ методе Русистика МАКРОЛИНГВИСТИКА (СПОЉАШЊА ЛИНГВИСТИКА)

1. ЈЕЗИК И ДРУШТВО Језик настаје и развија се, врши комуникативну, експресивну, акумулативну и 1. ЈЕЗИК И ДРУШТВО Језик настаје и развија се, врши комуникативну, експресивну, акумулативну и др. функције. Језик функционише само у колективу. Према томе, функционални аспект језика може се разматрати само ако се узму у обзир социјални фактори. Однос језика и друштва један је од значајних проблема лингвистике. o У историји лингвистике постоје два мишљења: једни научници сматрају језик класном појавом, други – социјалном појавом, јер језик функционише само у друштву, а друштво не постоји без језика. Језик не само помаже цивилизацији, он је одраз живота једног народа, својеврстан споменик културе. o

Етнолингвистика o Проблем између језика и етноса (културних и свакодневних животних карактеристика народа) укључује Етнолингвистика o Проблем између језика и етноса (културних и свакодневних животних карактеристика народа) укључује следећа питања: језик и етничка заједница, језик и етнички процеси, језик и самосвест. o Етнички карактер језика је осећај матерњег језика. Сваки народ има индивидуални асоцијације сликовитог мишљења /Анютины глазки, даниноћ (срб. ), арвачка (русин. од мађарске речи сироће, или дяблово очи ђавоље очи; violatricolor (lat. ) – тробојна љубичица; evergreen (eng. ) – zimzelen ( srb. ) – вечнозеленый (рус); железничка станица – вокзал, station; vikindica, letnikovac (srb. ) – дача/

Социолингвистика o Социолингвистика је спој лингвистике и социологије. У центру пажње су носиоци језика. Социолингвистика o Социолингвистика је спој лингвистике и социологије. У центру пажње су носиоци језика. o Методе истраживања су анкетировање, статистичке методе, попис становништва. o Социолингвистика је део лингвистике који проучава узрочни везе између језика и чињеница друштвеног живота. Социолингвистика проучава како социјалне чињенице утичу на функционисање језика, на језичку структуру, и како језици утичу један на други.

2. Језичка ситуација Социјални услови функционисања језика Области у којима функционише језик Средина у 2. Језичка ситуација Социјални услови функционисања језика Области у којима функционише језик Средина у којој функционише језик

Врсте језичке норме o Врсте језичке норме су o Узус o Књижевни (стандартни) језик Врсте језичке норме o Врсте језичке норме су o Узус o Књижевни (стандартни) језик o Стилови језика

3. Jезик и нација o Osnovni oblici ljudske zajednice su etnička grupa, narodnost, nacija 3. Jезик и нација o Osnovni oblici ljudske zajednice su etnička grupa, narodnost, nacija i međunacionalna zajednica. o Osnovne odlike narodnosti su: zajednički jezik, jedinstvo duhovnog tipa i kulture.

Jезик и нација Чињиница је да многе нације, по правилу мање, имају по један Jезик и нација Чињиница је да многе нације, по правилу мање, имају по један језик који је само њихов: Мађари, Словаци, Баски, Јапанци. o Али припадници једне нације могу имати и више од једног језика: Белгијанци: француски и фламански, Канађани: енглески, и француски, Швајцарци: немачки, француски, италијански. o Код језика и државе ствари су јасније већ на први поглед у целом свету број језика је приближно 25 већи од броја држава (5. 000 премa 200). o Један језик по функцијама унутар исте заједнице може да служе за свакодневну комуникацију, а други за више културне функције: У Индији званичан језик је енглески, поред њега има још 15 домаћих језика са истим статусом. o

У конкретној реализацији језик није хомоген већ се раслојава o o o o . У конкретној реализацији језик није хомоген већ се раслојава o o o o . Најчешћа је следећа диференција: територијална (дијалекти, наречја); социјална (жаргони, аргои, социолекти); полна (мушка и женска варијанта језика); старосна (дечији говор, говор омладине, говор одраслих, говор старијих особа); функционална (функционални стилови: научни, уметничко белетристички, публицистички, административни, разговорни); индивидуална (индивидуални говор, идиолект). Питањима uзучавања језика баве се осим лингвистике неколико дисциплина: лингвистичка географија, социолингвистика, лингвостилистика и култура говора. А у оквиру стилистике издвојила се посебна дисциплина – функционална стилистика која би се могла дефинисати као дисциплина која проучава употребу и функционисање језика у различитим областима људског живота, тј. функционално раслојавање језика у виду стилских формација системског карактера.

4. Језик као систем знакова o Фердинанд де Сосир у свом Курсу из опште 4. Језик као систем знакова o Фердинанд де Сосир у свом Курсу из опште лингвистике који је одржао од 1909 1911. године на Женевском универзитету ударио је темеље модерне семиотике тј. науке о знацима уопште, па и о језичким знацима. Он је већ тада тврдио да је језик систем знакова који служи споразумевању мећу људима. И то је поред многих других система (напр. саобраћајни знаци) најсложенији систем знакова. o Наиме, у мозгу постоји складиште речи, идиома и реченица које су заједничке свим носиоцима датога језика. Речи су знаци којима су именовани предмети, појаве, особине и радње из света који човека окружују. Сваки од њих има своју засебну звучну (и графичку) слику. Ова слика заједно са представом о том предмету чине појам. Свака таква реч има поред облика и своје одрећено значење.

Знак o Дефиниција знака има широки спектар: од једноставне сигнализације до чињеница људске културе. Знак o Дефиниција знака има широки спектар: од једноставне сигнализације до чињеница људске културе. o Као што је познато, језик је најважније средство људске комуникације, како вербалне тако је и невербалне. o Према томе, језик је систем знакова.

Језик као систем знакова o o o Међутим, језик као систем знакова је сасвим Језик као систем знакова o o o Међутим, језик као систем знакова је сасвим другачије од других система: 1. Језик је универзално средство комуникације и заузима најважније место међу свима другима средствима комуникације. 2. Језик је не само средство комуникације, већ и оруђе за обликовање мисли. 3. Језик као систем знакова се обликује постепено и развија се у процесу тог истог обликовања. И, најзад, и то треба посебно истаћи 4. Језик има различите јединице и у томе се разликује од других система знакова.

Разлике језичког знаковног система од других система знакова: o o o У језику постоје Разлике језичког знаковног система од других система знакова: o o o У језику постоје диференцијалне знакови. То су фонеме. Фонеме су допунски сигнали, нису прави знакови језика Оне су, по мишљењу Потебње, тек подзнакови знакова, који сигнализирују о језичким знаковима. Минимални знакови су морфеме. Основни знак језика је реч. Реч замењује не само предмет, већ и појам о том истом предмету. Осим тога, реч има значење које је социјално мотивисано. Обично речи имају комуникативно значење у склопу реченице. Баш због тога, основни комуникативни знак је реченица. Реченица је највиша знаковна јединица. Она активира све знакове и сигнале језика, а саме реченице ступају у узајамне односе једна са другом. Уз помоћ реченице могуће је преношење било које информације. Са те тачке гледишта реченица је потпуни знак, реч је делимичан знак, морфема је полузнак, који је неопходан за структурну организацију знакова језика.

Језик o Језик је систем знакова који човеку омогућује развијен друштвени и душевни живот, Језик o Језик је систем знакова који човеку омогућује развијен друштвени и душевни живот, и који се остварује у општењу међу људима. oЈезик је систем знакова oЈезик је друштвена појава oЈезик је психичка појава

5. ФУНКЦИЈЕ ЈЕЗИКА И СОЦИЈАЛНА ПРИРОДА ЈЕЗИКА • Теорије о пореклу језика – за 5. ФУНКЦИЈЕ ЈЕЗИКА И СОЦИЈАЛНА ПРИРОДА ЈЕЗИКА • Теорије о пореклу језика – за самостално учење • Функције језика • Веза језика и друштва • Језик као етничко обележје • Предмет, задаци и проблеми социолингвистике; језичка ситуација • Социјално историјска норма • Друштвене заједнице и типови језика са социолошког аспекта

Језик o Језик је вишеслојна, хијерархијски организирана структура, у којој јединице нижег реда својим Језик o Језик је вишеслојна, хијерархијски организирана структура, у којој јединице нижег реда својим комбиновањем образују јединице вишег реда.

Funkcije jezika • --------------------KOD--------------------- • POŠILJALAC -----kanal-----PORUKA -----kanal----PRIMALAC ---------------------Referent-------------------- • -----------------metajezićka funkcija-------------- • emocionalna Funkcije jezika • --------------------KOD--------------------- • POŠILJALAC -----kanal-----PORUKA -----kanal----PRIMALAC ---------------------Referent-------------------- • -----------------metajezićka funkcija-------------- • emocionalna -----fatička-------poetska -----fatićka-----konativna --------------------referencijalna--------------------

Функције језика референцијална функција – која се односи на предмет поруке, изражавајући однос поруке Функције језика референцијална функција – која се односи на предмет поруке, изражавајући однос поруке и референта (садржаја поруке). Она је најфреквентнија функција сваке поруке, јер је за њу најважнија објективна информација о референту. Вербализација те функције се врши уз помоћ неутралних језичких средстава у којима нема емоционалноекспресивних елемената, и то или у форми трећег лица, или у безличној, или у пасивној конструкцији. (На пример: Стигла је зима. Лети је топло. Захладило је. итд. ); емотивна функција • одређује односе између поруке и њеног пошиљаоца. (На пример, изражавање радости, љутње, страха: Како нам је било дивно! Баш ме нервираш! Ух! Ајао! Ма дај! Дивота једна! итд. ) Из наведених примера се види да ова функција доминира у порукама у првом лицу једнине и множине, у употреби узвика, у исказима са емоционално-експресивним елементима;

конативна фатичка – – функција одређује односе између поруке и њеног примаоца. Вербализација те конативна фатичка – – функција одређује односе између поруке и њеног примаоца. Вербализација те функције се реализује помоћу типичних језичких средстава – вокатива, императива, другог лица једнине или множине. (На пример: Драги слушаоци, добро јутро! Дај ми, молим те, књигу итд. ); – металингвистичка функција има за циљ да се одреди смисао знакова за које постоји опасност да не буду схваћени од стране примаоца, тј. она упућује да се за одређени знак користи код који му даје смисао. (На пример: – Шта ти значи то – кул? итд. ) – поетска или естетска функција представља однос поруке са самом собом (У књижевности, на пример, стилизација, симболизација, рецитовање песме итд. ); (контактна) функција тражи да потврди, одржи или прекине општење, а обухвата знакове који превасходно служе да се успостави, продужи или прекине комуникација, да се провери да ли веза функционише, да се привуче или одржи сабеседникова пажња (на пример, проверавање да ли саговорници чују један другог); •

 • Осим ових шест, постоји још низ функција. Навешћемо неке од њих: – • Осим ових шест, постоји још низ функција. Навешћемо неке од њих: – акумулативна – функција чувања и преношења информација, искуства – апелативна – функција обраћања – деиктичка – функција указивања – когнитивна – сазнајна, спознајна – презентативна – функција представљања – волунтативна – функција утицања на примаоца. • • Ипак, основна функција језика је комуникативна функција. •

konativna konativna

6. ЈЕЗИЦИ У СВЕТУ • Данас постоји близу 6. 000 језика • око 200 6. ЈЕЗИЦИ У СВЕТУ • Данас постоји близу 6. 000 језика • око 200 језика има више од милион носилаца • само на 32 језика говори више од 50 милиона људи • На мандаринским језику говори 850 милиони људи • шпански 332 мил. португалски 190 мил. • eнглeски 330 мил. руски 170 мил. • хинду 300 мил. јапaнски 125 мил. • арапски 200 мил. немaчки 100 мил. • бенгалски 190 мил. француски 72 мил. • Али енглески – главно средство међународне комуникације

7. Језик и стварност o o o Снег за Ескиме Камила за Бедуине Термини 7. Језик и стварност o o o Снег за Ескиме Камила за Бедуине Термини сродства Пас (верност за Русе, Србе; леност – за Белорусе; псовка – за Киргизе. Прати косу – мыть голову, ситне очи – маленькие глаза, очешљати се расчесать волосы, ударити шаком – ударить рукой o Црвено Za Rimljane crvena zastava je bila znak za borbu. Egipćani su se smatrali crvenom rasom i bojali su svoja tjela u crveno da bi to istakli. U Rusiji crveno znači prekrasan. Boljševici su koristili crvenu zastavu tako da je crvena postala simbolom komunizma. U Indiji crvena je simbol vojnika. U Južnoj Africi crvena je boja žalosti. U Kini crvena je boja dobre sreće i koriste je za vrijeme praznika ili vjenčanja.

8. Jezik i misao o 1. Tendencija odvajanje jezika od misli o 2. Tendencija 8. Jezik i misao o 1. Tendencija odvajanje jezika od misli o 2. Tendencija izjednačavanje jezika i misli o Jezik i misao su jedinstvo, jer bez misli nema jezika, i misao ne postoji bez jezika o

- Јеzik • Lingvistika • Reč • (zamenice, imenice, uzvici ) • Rečenica • - Јеzik • Lingvistika • Reč • (zamenice, imenice, uzvici ) • Rečenica • (upitne, podsticajnenamerne) • Članovi rečenice • -Misao • Logika • Pojam • Sud • Elemente-članove suda

9. Jezik i komunikacija o Verbalna komunikativna sredstva predstavljaju jezičku interakciju između učesnika u 9. Jezik i komunikacija o Verbalna komunikativna sredstva predstavljaju jezičku interakciju između učesnika u komunikaciji. Verbalna komunikacija se ostvaruje pomoću sistema znakova, od kojih je najvažniji jezik, kao najsloženiji među postojećim sistemima znakova. Osnova za obavljanje verbalne komunikacije je korišćenje lingvističkih sistema – jezika ”za oblačenje informacije u simbolsko ruho”. o Proces verbalne komunikacije se odvija uz pomoć određenih jedinica jezika: reči, sintagmi i rečenica. Jezik je sistem hijerarhijski uzajamno povezanih jedinica (reči, sintagme i rečenice), koje funkcionišu po postojećim pravilima gramatike. Realizacija ovih jezičkih jedinica odvija se u govoru, gde one dobiju zvučnu (grafičku) sliku sa konkretnim značenjem. Najmanje jedinice jezika su foneme, koje formiraju morfeme, a ove lekseme, a lekseme, dalje – sintagme i rečenice. Rečenica je osnovna komunikativna jedinica jezika, za razliku od sintagme koja je najmanja jedinica sintakse, ali je nekomunikativna.

o Dihotomiju jezik – govor (langue parole), pored niza drugih (kao što su jezička o Dihotomiju jezik – govor (langue parole), pored niza drugih (kao što su jezička sinhronija – i jezička dijahronija; paradigmatika – sintagmatika) prvi je istakao i teorijski obrazložio švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir (Sosir, 1969. str. 75. ), koji je istakao metodološki značaj povezanosti i zavisnosti ove dve kategorije jezik i govor. Svaki jezik predstavlja sistem znakova koji ima društvenu funkciju – sporazumevanja, komunikacije, a govor je njegova konkretna pojedinačna realizacija koja je uvek manje više slučajna i zavisi od govornikove volje. Jezik je dakle društvena institucija, zajednička svima i bez nje komunikacija ne bi bila moguća. Bez jezika, dakle, nema verbalne komunikacije. Jasno je da su one međusobno zavisne: čin govora prethodi jeziku. Jezik kao apstrakcija postoji kod svakog pojedinca, ali je potpun samo kod svih zajedno. Jezik je nadpersonalan i izvan njega i postojaće i posle njega. Ovom dihotomijom Sosir je jezika u celine kao heteroklitne mase učinio objektom pogodnim za strogo naučni pristup i formalizaciju i uvođenje strogih naučnih metoda.

o Jezička sposobnost (kompetencija) i performativnost učesnika u komunikaciji daju veliku prednost verbalnoj komunikaciji o Jezička sposobnost (kompetencija) i performativnost učesnika u komunikaciji daju veliku prednost verbalnoj komunikaciji u odnosu na druge, koje prate govor, ali su supstitutivne, poput pisma, ili dopunske, poput gestova. (Sapir, 1974. str. 20. ) Zahvaljujući jezičkoj kompetenciji učesnici u komunikaciji su sposobni da razumeju namere sagovornika, čak i kada ih izražavaju na gramatički ili fonetski pogrešan način. Uz performativnost, koja omogućava da pojmimo kontekst u kome se komunikacija odvija, da popunimo «praznine» u govoru, da shvatimo aluzije i ono što nije eksplicitno iskazano, verbalna komunikacija svakako ima prednost u odnosu na sve ostale.

Langue parole o o o Dihotomiju jezik – govor (langue parole), pored niza drugih Langue parole o o o Dihotomiju jezik – govor (langue parole), pored niza drugih (kao što su jezička sinhronija – i jezička dijahronija; paradigmatika – sintagmatika) prvi je istakao i teorijski obrazložio švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir (Sosir, 1969. str. 75. ), koji je istakao metodološki značaj povezanosti i zavisnosti ove dve kategorije jezik i govor. Svaki jezik predstavlja sistem znakova koji ima društvenu funkciju – sporazumevanja, komunikacije, a govor je njegova konkretna pojedinačna realizacija koja je uvek manje više slučajna i zavisi od govornikove volje. Jezik je dakle društvena institucija, zajednička svima i bez nje komunikacija ne bi bila moguća. Bez jezika, dakle, nema verbalne komunikacije. Jasno je da su one međusobno zavisne: čin govora prethodi jeziku. Jezik kao apstrakcija postoji kod svakog pojedinca, ali je potpun samo kod svih zajedno. Jezik je nadpersonalan i izvan njega i postojaće i posle njega. Ovom dihotomijom Sosir je jezika u celine kao heteroklitne mase učinio objektom pogodnim za strogo naučni pristup i formalizaciju i uvođenje strogih naučnih metoda.

Langue parole o Jezička sposobnost (kompetencija) i performativnost učesnika u komunikaciji daju veliku prednost Langue parole o Jezička sposobnost (kompetencija) i performativnost učesnika u komunikaciji daju veliku prednost verbalnoj komunikaciji u odnosu na druge, koje prate govor, ali su supstitutivne, poput pisma, ili dopunske, poput gestova. (Sapir, 1974. str. 20. ) Zahvaljujući jezičkoj kompetenciji učesnici u komunikaciji su sposobni da razumeju namere sagovornika, čak i kada ih izražavaju na gramatički ili fonetski pogrešan način. Uz performativnost, koja omogućava da pojmimo kontekst u kome se komunikacija odvija, da popunimo «praznine» u govoru, da shvatimo aluzije i ono što nije eksplicitno iskazano, verbalna komunikacija svakako ima prednost u odnosu na sve ostale.

Г 10. ГЕНЕАЛОШКА КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА Породице језика Индоевропски језици Угро-фински језици Монголски језици Дравидски Г 10. ГЕНЕАЛОШКА КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА Породице језика Индоевропски језици Угро-фински језици Монголски језици Дравидски језици Семито –хамитски језици Кинеско- тибетски Кавкаски језици Аустралијски Турски језици Палеафрикански

Индоевропски језици представљају једну од највећих језичких породица. Њу чине: o o o индијска Индоевропски језици представљају једну од највећих језичких породица. Њу чине: o o o индијска група, која обухвата староиндијски или ведски језик (мртав језик) и живе језике: санскрит (из IV века п. н. е. , данас живи углавном у књижевности), хинди, урду, бенгали, пенџаби, ромски (цигански) и др. ; иранска група, која обухвата мртве језике староперсијски и авестијски, и живе језике: персијски, курдски, таџички, авганистански и др. ; германска група, која обухвата источногерманске језике (готски, вандалски и бургундски сва три су мртви језици), северногерманске (шведски, дански, норвешки, фарерски) и западногерманске језике (енглески, немачки, холандски, фламански, африкаанс (мешавина немачког и холандског), јидиш); o o италска група, која обухвата неколико мртвих језика латински, оскијски, умбријски, далматски и др. (латински је ипак жив као језик римокатоличке цркве и државни језик Ватикана), и живе језике, који су се развили из вулгарног (народног) латинског: шпански, каталонски, португалски, француски, окситански (провансалски), италијански, сардинијски, реторомански, румунски, молдавски и др. ; келтска група, која обухвата галски (мртав језик), корнвалски (мртав језик), бретонски, велшки, ирски, шкотски и др. ;

o o словенска група, која обухвата западнословенске језике: полапски (мртав језик), пољски, лужичкосрпски, чешки, o o словенска група, која обухвата западнословенске језике: полапски (мртав језик), пољски, лужичкосрпски, чешки, словачки; источнословенске језике: руски, белоруски, украјински; јужнословенске језике: старословенски (мртав језик), српски/хрватски, словеначки, македонски, бугарски; поред тога, постоји и неколико словенских књижевних микро језика: русински, молиски, градишћанскохрватски и др. ; балтичка група, која обухвата мртве језике пруски, јатвјашки, гољадски; и живе језике литавски и летонски; o o o o o грчка група, која обухвата старогрчки са његовим дијалектима, средњогрчки и новогрчки; анадолијска група, која обухвата мртве језике хетитски, лувијски, ликијски, лидијски и др. ; тохарска група, која обухвата мртве језике тохарски А и тохарски Б; јерменски језик; албански језик; трачки (мртав језик); фригијски (мртав језик); илирски (мртав језик) и венетски (мртав језик).

11 ТИПОЛОШКА (МОРФОЛОШКА) КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА ФЛЕКСИВНИ ЈЕЗИЦИ (индоевропски језици) спољна и унутрашња флексија (Део 11 ТИПОЛОШКА (МОРФОЛОШКА) КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА ФЛЕКСИВНИ ЈЕЗИЦИ (индоевропски језици) спољна и унутрашња флексија (Део корена сраста са афиксом). 1. корен се мења у фонемском склопу: на столе 2. афикси са неколико граматичких знач. : на столах -Д. п ; мн. ч. ; 3. афикси нису стандардни: столу, пути. Аломорф именице на –а у ген. мн. : -â (ženâ), -î(patnjî), -ǔ(ruk ǔ) 4. афикси се додају на основу која се не употребљавају самостално: [стол`]- столе 5. корен+ афикс= сажимање, спајања богатство [багацтва] или дете, детињство, дечји

Аглутинативни језици начин исказивања угрофински, монголски, турски, афрички језици граматичких значења аглутинација 1. корен Аглутинативни језици начин исказивања угрофински, монголски, турски, афрички језици граматичких значења аглутинација 1. корен се не мења у фонемском склопу: 2. афикси су једнозначни: га-лок. , лар - мн. ч. , ларга 3. афикси су стандардни: Китаблар 4. афикси се додају на самосталну реч: ат -ты -лар-ым-га-моим всадникам ат -ты -лар-ым- -мои всадники ат -ты -лар -всадники ат-ты-всадник ат-лошадь 5. корен + афикс= лепљење: :

Аглутинативни језици (угрофински, монголски, турски, афрички језици) o Корен + морфеме: o Казахски: ара Аглутинативни језици (угрофински, монголски, турски, афрички језици) o Корен + морфеме: o Казахски: ара (тестера) Јед. Мн. N. ара лар D. ара га ара лар га o (доследан синхронизам вокала) Мађарски, фински, естонски није доследан синхронизам o вокала. Могу да се лепе и заменице Фински: talo – kuća, taloni – moja kuća, talosi – tvoja kuća, talonsa njena kuća. o Префикси + корен o o o Свахили (Танзанија, Занзибар, Кенија, Уганда) – само корен, напр. Toto nije posebna reč, samo koren Mtoto – dete. Watoto – deca, kitoto dečji.

Коренски (аморфни)језици o Прототип кинески o Таи – језик Тајланда o Вјетнамски o Енглески Коренски (аморфни)језици o Прототип кинески o Таи – језик Тајланда o Вјетнамски o Енглески има понекад особине коренских језика : Има много једносложних речи Изгубио је флексију o Једносложни корен o Тон има диференцијалну функцију (кинески 4: ма мајка, коњ, грдити, да ли) кантонски кинески 5, вијетнамски 6) o Основни граматички критеријум је место речи у реченици. Од тога зависи не само функционална вредност, већ често и значење

Јапански o Има врло специфичну структуру, која је подређена конвенцији која произилази из социјалне Јапански o Има врло специфичну структуру, која је подређена конвенцији која произилази из социјалне структуре. o Има 4 подјезика: o o 1. неутралан за науку 2. за обраћање себи равном 3. за обраћање нижима од себе 4. за обраћање вишима од себе

Инкорпоративни језици (индијански, полиазијатски, ескимски) o Све што чини фразу или реченицу сраста у Инкорпоративни језици (индијански, полиазијатски, ескимски) o Све што чини фразу или реченицу сраста у једну реч: ескимски и један од индоевропских подсећа на њих (немачки) o Чукотский язык n Тымэйӈылевтпыгтыркын (t ə mejŋ ə levt pəγt ə rkən) — У меня сильно болит голова. (Скорик 1961: 102) o В одном слове содержится пять морфем, три из которых являются корневыми. o Пример осмoстeпeнe деривацiјe у eскимском јeзику n n n igdlo ssua tsia lior fi gssa liar qu gamiuk дом большой довольно изготавливать место быть идти велеть когда. он. его, «Велев ему пойти туда, где строился довольно большой дом» .

Знак o o o o Знак је било који материјални носилац информације. Основне особине Знак o o o o Знак је било који материјални носилац информације. Основне особине знака: Обавезно је материјална појава која се прима путем осећања. Та појава се зове ознака и означава нешто је ван ње. Њој (ознаци)преписује се конкретно значење, тако звано означено. Знак постоји само у систему. И супростављен је свим другим знаковима тог истог система. У исто време заједно са њима је конститутивни елеменат тог истог система. Међутим, ознака и означено нису увек управно пропорционални. Понекад једна ознака има више означених, а једно означено има више ознака. То се зове асиметрични дуализам знака.

наставак o Према мишљењу Сосира и Хелмслева, знак је билатералан. У сваком систему знак наставак o Према мишљењу Сосира и Хелмслева, знак је билатералан. У сваком систему знак има 4 аспекта: o сигматички (то је веза знака с предметом) o синтаксички (веза знака са другим знаковима) o семантички (изражавање смисла) o прагматички (узајамни однос знака и људи).

FONETIKA, FONOLOGIJA FONETIKA, FONOLOGIJA

Fonetika Fonologija o Fonetika proučava fizička svojstva govornih glasova. o Fonologija se bavi glasovnim Fonetika Fonologija o Fonetika proučava fizička svojstva govornih glasova. o Fonologija se bavi glasovnim sistemima pojedinih jezika, pa predstavlja neku vrstu funkcionalne fonetike. o

Говорни апарат 1 — тврдо непце (palatum); 2 — алвеоле (kožni nabori iznad gornih Говорни апарат 1 — тврдо непце (palatum); 2 — алвеоле (kožni nabori iznad gornih zuba); 3 — горња усна; 4 — горни зуби; 5 — доња усна; 6 — доњи зуби; 7 — предњи део језика; 8 — средњи део језика; 9 — задњи део језика; 10 — корен језика; 11 — гласне жице; 12 — меко непце; 13 — ресица; 14 — гркљан; 15 —душник.

 Основни говорни органи су органи који служе за дисање. Они потискују ваздушну струју Основни говорни органи су органи који служе за дисање. Они потискују ваздушну струју која служи за дисање и формирање говорних гласова. Ваздушна струја од које се формирају говорни гласови назива се фонациона струја. Дијафрагма, еластична мишићна преграда која одваја грудну дупљу од трбушне, належући на плућа потискује из њих ваздух који служи за образовање гласова. Плућа су основни орган за дисање, а исто тако и за покретање фонационе струје.

 У усној дупљи се налази најважнији говорни орган – језик. Код језика обично У усној дупљи се налази најважнији говорни орган – језик. Код језика обично се разликују тело (или леђа) језика и корен језика. Ради тачније класификације гласова који се образују учествовањем одређеног дела тела језика, разликују се: предњи део језика, у који спадају: врх језика и предњи плато језика; средњи део леђа језика и задњи део леђа језика. Тело језика је веома покретљиво, може се кретати у различитим правцима и заузимати различите положаје у усној дупљи, стварајући тако разноврсне пролазе и препреке фонационој струји, што је од битног значаја при дефинитивном тембрирању говорних гласова.

Активни и пасивни говорни органи Према учешћу у артикулацији гласова говорни органи се деле Активни и пасивни говорни органи Према учешћу у артикулацији гласова говорни органи се деле на активне и пасивне. Овава подела говорних органа у фонетици је важна због класификације гласова према њиховим артикулационим особинама. Активни говорни органи су они који врше самостелне артикулационе покрете, а то су: левкасте хрскавице, гласне жице, гркљан као целина, поклопац гркљана, задњи зид ждрела, задњи део меког непца са ресицом, ресица сама по себи, језик (корен, леђа и врх језика), обе усне (доња је покретливије од горње), доња вилица. Пасивни говорни органи су: носна дупља, горња вилица, тврдо непце, алвеоли, зуби с њиховим деснима.

o Glasovi u srpskom i ruskom jeziku se dele na: o samoglasnike (vokale): a, o Glasovi u srpskom i ruskom jeziku se dele na: o samoglasnike (vokale): a, e, i, o, u; а, о, и, у, э, ы o suglasnike (konsonante): b, v, g, d, đ, ž, z, j, k, l, lj, m, n, nj, p, r, s, t, ć, f, h, c, č, dž, š; б-б’, п-п’ в-в’, ф-ф’, г-г’, к-к’, д-д’, т-т’, з-з’, с-с’, к-к’, х-х’, л-л’, м-м’, н-н’, р-р’, ж, ш, ч, ц, j o Pri izgovoru samoglasnika vazdušna struja slobodno prolazi, ne nailazeći na prepreke. Dele se prema položaju jezika (i visinski i horizontalno). Svi su zvučni (glasne žice trepere). o Sonanti: r, l, lj, m, n, nj, j

Klasifikacija suglasnika o Suglasnici se dele po: o mekoći –tvdoći, o zvučnosti, o mestu Klasifikacija suglasnika o Suglasnici se dele po: o mekoći –tvdoći, o zvučnosti, o mestu i o načinu tvorbe.

Основна и допунска артикулација сугласника o o o Поред шума за сугласнике је у Основна и допунска артикулација сугласника o o o Поред шума за сугласнике је у акустичком погледу битна допунска или секундарна артикулација, која се додаје основној артикулацији и представља допунски рад говорних органа који прати основну артикулацију. У допунску артикулацију спадају палатализација, веларизација, назализација, лабијализација. Палатализација, или умекшавање је допунски покрет предњег и средњег дела језичких леђа према предњем непцу, који се перципира као умекшавање, те тако настају умекшани или палатализовани сугласници. Веларизација је допунска артикулација којом се образују тврди сугласници. (нпр. руско веларно /л/). Она подразумева допунски покрет задњег дела језичких леђа према меком непцу, који се перципира као карактеристична тврдоћа. Назализација је укључивање носног резонатора, што даје назалну, носну боју гласу. Лабијализација је учешће усана, њихово истурање и заобаљвање при изговору.

Po mekoći o Meke suglasnike odlikuje artikulacija pri kojoj se jezik približava tvrdom nepcu. Po mekoći o Meke suglasnike odlikuje artikulacija pri kojoj se jezik približava tvrdom nepcu. o To je sledeći skup suglasnika, na primer u srpskom jeziku: J, Lj, Nj, Đ, Ć

Po zvučnosti o Prema zvučnosti, treperenju glasnih žica, suglasnici se dele na zvučne i Po zvučnosti o Prema zvučnosti, treperenju glasnih žica, suglasnici se dele na zvučne i bezvučne Zvuč ni sugla snici su: B G D Đ Ž Z Dž Bezv učni sugla snici su: P K T Ć Š S Č F H C

Prema mestu o Prema mestu izgovora, suglasnici srpskog standarnog jezika su: o usneni (labijalni): Prema mestu o Prema mestu izgovora, suglasnici srpskog standarnog jezika su: o usneni (labijalni): n dvousneni (bilabijalni): P, B, M n usneno zubni (labiodentalni): V, F o prednjojezičkni: n zubni (dentalni): T, D, S, Z, C n prednjonepčani (palatali): J, Lj, Nj, Ć, Đ, Š, Ž, Č, Dž n zadnjonepčani (velari): K, G, H n srednjojezični (J):

Prema načinu o Prema načinu izgovora, suglasnici srpskog standardnog jezika su: o konsonanti: n Prema načinu o Prema načinu izgovora, suglasnici srpskog standardnog jezika su: o konsonanti: n praskavi (eksplozivi): P, B, T, D, K, G n sliveni (afrikati): C, Č, Dž, Ć, Đ n strujni (frikati): S, Z, Š, Ž, F, H o sonanti: n nosni (nazali): M, N, Nj n bočni (laterali): L, Lj n treperni (vibranti): R n Poluvokali J

Alternacja o Jedinice koje se u govomom nizu nađu u susedstvu mogu da utiču Alternacja o Jedinice koje se u govomom nizu nađu u susedstvu mogu da utiču jedne na druge. Ovo dovodi do raznih promena (alternacja). o Kombinatorna alternacija: o Akomodacija o Asimilacija o Disimilacija o Poziciona alternacija: o Redukcija

Akomodacija је prilagodjavanje, адаптација o Мял [м΄˙ал] акомодација, прогресивна, рекурзија претходног делује на ексурзију Akomodacija је prilagodjavanje, адаптација o Мял [м΄˙ал] акомодација, прогресивна, рекурзија претходног делује на ексурзију потоњег. o Мать [ма˙т΄] ] акомодација, регресивна, екскурзија потоњег делује на рекурсију претходног. o Мул [м˚ул] акомодација, регресивна, екскурзија потоњег делује на рекурсију претходног. o School [sk˚u: l] акомодација, регресивна, екскурзија потоњег делује на рекурзију претходног o pljusak [plj˚usak] акомодација, регресивна, екскурзија потоњег делује на рекурзију претходног

Asimilacija je jednačenje susednih jedinica u izgovoru Grafička slika Zvučna slika Razmak Pravac Rezultat Asimilacija je jednačenje susednih jedinica u izgovoru Grafička slika Zvučna slika Razmak Pravac Rezultat Osobina, Svojstvo ложка [лóшкъ] контактна регресивна непотпуна Тон: звучни постао је безвучни сделать [з'д'елат'] контактна регресивна непотпуна 1. Безвучни постао је звучни. 2. Тврди постао меки. отдых [оддых] контактна регресивна потпуна Безвучни постао је звучни сшить [шшыт'] контактна регресивна потпуна место бедный [б'енный] контактна регресивна потпуна начин хулиган [хул'уган] дистанктна прогресивна потпуна лабиализациjа

Disimilacija je razjednačavanje Grafička slika Zvučna slika Razmak Pravac Rezultat Osobina, Svojstvo mnogo dijal. Disimilacija je razjednačavanje Grafička slika Zvučna slika Razmak Pravac Rezultat Osobina, Svojstvo mnogo dijal. mlogo дистанктна регресивна непотпуна Начин: промена експлозивног н у бочни л доктор [дохтър] kontaktna регресивна непотпуна Начин: промена експлозивног к у фрикативни х верблюд велблюд дистанктна регресивна потуна Начин: промена вибранта р у бочни л koridor kolidor дистанктна регресивна непотпуна Начин: промена вибранта р у бочни л bombona bonbona kontaktna регресивна потпуна Место: промена усног м поред б у зубни н

Redukcija je poziciona promena glasova o Kvantitativna – po dužine (и, ы, у) [ул’ицы], Redukcija je poziciona promena glasova o Kvantitativna – po dužine (и, ы, у) [ул’ицы], [мир], o Kvalitativna – po dužine i kvalitetu (а, о, е) [ м/сква], [зуп]

Alternacja o Kontrakcija (дијереза) je sažimanje niza glasovnih jed. nica (mog od mojeg, kada Alternacja o Kontrakcija (дијереза) je sažimanje niza glasovnih jed. nica (mog od mojeg, kada – kad , честный – чесный, праздник празник). o Metateza je premeštanje glasova ili slogova (bajrak od barjak. dijal. namastir od manastir. Ралёк вместо ларёк, медведь ведьмедь). o Epenteza je umetanje etimološki neopravdanog glasa radi lakšeg izgovora (dijal. stram od sram, нрав – ндрав, индентит идентитет, радио радиво). o Proteza stavljanje takvog glasa na početak reci (dijal. halka od alka, острый вострый). o Haplologija je izoslavljanje jednog od dva uzastopna ista sloga (tragikomedija od tragigikomedija, стипендия стипепендия)

Test Grafičk a slika Zvučna slika ispričati od iz+pricat i Books что конечно здравствуй Test Grafičk a slika Zvučna slika ispričati od iz+pricat i Books что конечно здравствуй мята [bukz] [buks] Razmak Pravac Rezultat Osobina, ПРОЦЕ Svojstv С? o

Fonološki sistem Svi jezici imaju različite fonološke sisteme, i distinkcije koje leže u osnovi Fonološki sistem Svi jezici imaju različite fonološke sisteme, i distinkcije koje leže u osnovi svakog od njih moraju se posebno savlađivati tokom usvajanja maternjeg jezika u detinjstvu ili učenja drugih jezika kasnije u životu.

Fonema, fon, alofon o Jedinice fonemskog plana, koji je po njima i dobio ime, Fonema, fon, alofon o Jedinice fonemskog plana, koji je po njima i dobio ime, nazivaju se foneme. o Fonema je distinktivna (razlikovna) jedinica glasovne strukture koja sama po sebi nije glas nego funkcionalan element u sistemu glasova. o Ona se glasovno realizuje, i to često različito u raznim glasovnim kontekstima. o Fonema se realizuje kao fon (glas), a različite kontekstualne varijante fona zovu se alofoni. o Iz datih određenja proističe da je fonema u suštini apstraktna jedinica, jer nije neposredno čulne prirode.

Fonema Glas o Русский 3 фонемы, три звука: Ура . o Engleski – 3 Fonema Glas o Русский 3 фонемы, три звука: Ура . o Engleski – 3 foneme i 4 glasa: fly [flai]. o Русский – 2 фонемы и 1 звук: сшить [ш: ыт’] /c/ /ш/ [ш: ] o Русский – 1 фонема и 0 звука: честный [чесныj]

o Pojedini jezici najčešće imaju izmedu 20 i 40 fonema (ruski 39, ciganski 42, o Pojedini jezici najčešće imaju izmedu 20 i 40 fonema (ruski 39, ciganski 42, nemački 36, engleski 40, finski 30), ali ih ima i sa svega 11 aranta Australija, kao i sa 70(aphaski) i više. Nijc poznato da li postoje neke apsolutne granice koliko najmanje fonema mora da ima neki prirodni jezik da bi se njihovim opozicijama izgradio dovoljno velik rečnik, ili pak koliko najviše sme da ih ima da bi se mogle bez napora razlikovati u normalnoj komunikaciji. o Od tog broja najmanje 3, najčesće 5 7 a rede i znatno više su vokali, dok su ostali konsonanti. o Srpski standardni jezik ima 5 vokala (ne racunajući razlike u akcentu) i 25 konsonanata. U nekom zamišljenom proseku , , tipični" jezik imao bi približno bar dvostruko više konsonanata nego vokala, ali ima i znatnih odstupanja postoje jezici gde na svega tri vokala dolaze desetine konsonanata, dok su pronađeni i takvi izuzeci koji čak imaju više vokala nego konsonanata.

ГРАМАТИКА Творба речи Mорфологија Синтакса ГРАМАТИКА Творба речи Mорфологија Синтакса

Реч граматика има три главна значења: 1. Дeo структуре језика, т. е. правила комбиновања Реч граматика има три главна значења: 1. Дeo структуре језика, т. е. правила комбиновања језичких јединица фонема у морфемама, морфема у речима, речи у реченицама (грамaтика у овом смислу налази се у главама људи, у облику знања. o 2. Лингвистичка дисциплина, тј. наука о граматици у претходном смислу: у свом ужем и традиционалном значењу обухвата морфологију и синтаксу, а у ширем још и фонологију и семантику бар уколико је реч о законитостима комбиновања јединица на овим различитим језичким нивоима (оваква граматика налази се у лингвистичким описима појединих језика. o 3. Књига у којој се описују или прописују поменуте комбинаторне могућности језика, и која према томе може бити научне или педагошке намене.

Синтагматски и парадигматски односи o o Структура сваког језика великим делом је одређена граматичким Синтагматски и парадигматски односи o o Структура сваког језика великим делом је одређена граматичким односима који у њој постоје. Две главне и најшире врсте граматичких односа чине синтагматски и парадигматски односи. Синтагматски односи су односи између јединица заједнички присутних у једном исказу, које образују низ. Парадигматски односи су односи између присутних јединица у једном исказу и оних одсутних из њега, које образују скуп. Термин синтагматски изведен је од термина синтагма, који означава остварену комбинацију речи у неком низу, док термин парадигматски потиче од термина парадигма, са значењем скупа сродних речи или скупа граматичких облика неке речи.

Граматичке категорије и конструкције o o Граматички односи долазе до изражаја у склопу разних Граматичке категорије и конструкције o o Граматички односи долазе до изражаја у склопу разних граматичких појава, од којих ћемо поменути само две: граматичке категорије и конструкције. Са формалног становишта, граматичка категорија је систем од најмање два члана којим се изражава неки граматички однос нпр. род, број, падеж, лице, време итд. Како један члан не чини систем, па ни категорију, свака од ових категорија обухвата два или више чланова који чине релевантну опозицију. Тако се унутар категорије рода супротстављају нпр. мушки, женски и средњи род, унутар броја нпр. једнина и множина, итд. Пошто се у исказима увек бира између ових алтернатива, категорија почива на оси селекције и тако је парадигматске природе. Ако је један члан неке категорије присутан на једном месту у неком исказу, други чланови исте категорије не могу стајати на истом месту истог исказа. Једна именица може да се појави или у једнини или у множини, али не у оба броја истовремено, итд. А граматичка конструкција је комбинација двеју или више речи између којих постоји нека граматичка веза. Насупрот категорији, конструкција лежи на оси комбинације и отуда је синтагматске природе: речи које улазе у конструкцију у њој су заједно присутне. Различите врсте синтагматских односа дефинишу различите врсте конструкција.

Функционални односи o Уз синтагматске и парадигматске односе треба овде да поменемо и функционалне Функционални односи o Уз синтагматске и парадигматске односе треба овде да поменемо и функционалне односе оне између неког елемента и веће целине унутар које он функционише, а којих такође има разних врста. o За разлику од претходно размотрених општих типова граматичких односа, у које су улазиле истоврсне јединице (фонема према фонеми, реч према речи и сл. ), овде имамо однос дела према целини (реч према синтагми, синтагма према реченици и сл. ).

ТВОРБА РЕЧИ или ДЕРИВАТОЛОГИЈА o Morfologija se bavi strukturom, oblicima i građenjem reči. Proučavajući ТВОРБА РЕЧИ или ДЕРИВАТОЛОГИЈА o Morfologija se bavi strukturom, oblicima i građenjem reči. Proučavajući gramatičke pojave i procese unutar reči, ona se dopunjuje sa sintaksom, čiji su predmet kombinacije reči u konstrukcijama, i leksikologijom, koja reč posmatra kao jedinicu rečnika. Može se podeliti na flektivnu morfologiju, vezanu za obličke promene u okviru pojedinih vrsta reči kao izraz gramatičkih kategorija, i tvorbenu (leksičku, derivacionu) morfologiju, koja proučava procese građenja leksičkih jedinica. Inače ta nauka se zove TVORBA REČI

Morfema o Osnovna jedinica na morfemnom nivou jeste morfema najmanja jedinica jezičke strukture koja Morfema o Osnovna jedinica na morfemnom nivou jeste morfema najmanja jedinica jezičke strukture koja ima samostalno značenje ili gramatičku funkciju. Za razliku od foneme, koja, nemajući sopstvenog značenja, funkcioniše samo kao jedinica plana izraza, morfema i izraz i sadržaj, pa je prema tome punopravan jezički znak (tj. spoj označenog i označitelja). o Odnos između reči i morfeme je takav da jedna reč može da sadrži samo jednu morfemu (plav, na, pod, krov, mir) ili pak više morfema (plav-o-kos, na-sip, pot-krov-lje, mir-o-ljub-iv). Reč ne može da sadrži manje od jedne morfeme, jer je morfema po definiciji najmanja jedinica takve vrste. Reč i morfema su podudarne jedinice kada reč ima samo jednu morfemu, a nisu podudarne kada reč u svom sastavu obuhvata dve ili više morfema.

Morfema, alomorf o Kao jedinica jezičkog sistema, morfema je apstraktnog karaktera. NJena konkretna govorna Morfema, alomorf o Kao jedinica jezičkog sistema, morfema je apstraktnog karaktera. NJena konkretna govorna realizacija tj. njen fonološki izraz jeste morf. o Različita kontekstualno uslovljena ostvarenja iste morfeme vidimo u primerima srp. raz- (upor. raz-men-i-ti/ ras-ter-a-tu/ raš -čust-i-tu/ raž-džulit-a-ti). i engl. -ed (kao /t/u walked 'hodao', kao /d/ y lived 'živeo', a ka /id/ u shouted 'vikao' zovu se alomorfi (po analogiji sa terminološkim nizom fonema -fon -alofon). o Za slučajeve kada su ovakvim fonološkim varijantama na granicama morfema pridružene gramatičke razlike nekada se u lingvističkim opisima koristi termin morfofonema. Tako se varijacije u nizu oblika junak -junače -junaci mogu opisati postuliranjem apstraktne morfofonemske jedinice K na kraju osnove (juna. K) koja se u različitim fonološkim kontekstima ostvaruje kao /k/, /č/ ili /c/ učestvujući tako u formalnom razlikovanju nominativa jednine, vokativa jednine i nominativa/vokativa množine.

Слободне и везане морфеме o Морфеме се деле на слободне и везане. o Слободне Слободне и везане морфеме o Морфеме се деле на слободне и везане. o Слободне су оне које могу да стоје самостално (као, на, код, сунце, Ана). o Везане су оне које не могу да се употребљавају самостално, него само у комбинацији са другим морфемама у саставу речи (као -ник из paднuк, -ље из пот-кров-ље, рас-/тј. раз-/ из раскорак, -о- и -ив из мuр-о-љуб-uв. Начин везивања ових морфема види се из цртица испред, иза или око њих). Слободне морфеме су еквивалентне простим (тј. једноморфемским) речима: око, paд, човек итд. истовремено су морфеме и речи. Везане морфеме не могу да функционишу као речи, али оне учествују у грађењу речи или њихових граматичких облика

Лексичке и граматичке морфеме o Постоје подела на лексичке морфеме, са изразитим лексичким значењем, Лексичке и граматичке морфеме o Постоје подела на лексичке морфеме, са изразитим лексичким значењем, и граматичке морфеме, код којих је важнија граматичка функција. o Слободне морфеме по правилу су лексичке: на, код, сунце, Ана. o Везане морфеме могу да буду лексичке или граматичке. Или лексичке морфеме су слободне или везане, а граматичке су најчешће везане: раз – матр –ање –м. o Разликовање лексичких и граматичких морфема ипак је само условно.

Морфемна структура речи o o o Језици се веома разликују у погледу односа између Морфемна структура речи o o o Језици се веома разликују у погледу односа између речи и морфеме. Тамо где превладава аналитички и нарочито коренски тип структуре, речи су по правилу или бар најчешће једноморфемске. У кинеском се један писани знак често односи на јединицу која је уједно морфема и реч, а уз то и слог. Једноморфемских речи има и у језицима других типова, али су оне ту ређе. Код аглутинативног типа морфемски састав речи је прозиран, јер се јасно виде идентитет и границе појединих "налепљених" морфема, што олакшава морфемну анализу. Морфеме је теже идентификовати, и њихов број утврдити. У речима које испољавају синтетички и флективни тип структуре, где долази до срастања таквих сегмената у вишеструким функцијама (као у примеру латинске речи ато 'волим'). Код полисинтетичког типа речи реченице изгледају веома сложене, али се ипак могу анализирати. .

o Тако у ескимском aпgyaghllaпgyugtuq 'он жели да набави велик чамац' садржи пет морфема: o Тако у ескимском aпgyaghllaпgyugtuq 'он жели да набави велик чамац' садржи пет морфема: aпgya 'чамац', ghllа је сегмент аугментативног значења, ·ng набавити', yug је ' сегмент који изражава жељу, а tuq треће лице једнине. o У индоевропским језицима речи најчешће имају између једне и 4 5 морфема, ређе и више, при чему је тај број вероватно нешто мањи у енглеском, на пример, него у словенским језицима

Морфолошки процеси o Три основна морфолошка процеса су композиција, деривација и флексија. o Композиција Морфолошки процеси o Три основна морфолошка процеса су композиција, деривација и флексија. o Композиција је комбиновање слободних морфема, чији су производ сложенице (зло+дело -злодело, мимо+ход -мимоход, стари+малu -стармали). o Деривација је комбиновање слободних и везаних морфема, чији су резултат изведенице (зло+-ба злоба, стар+-ац -старац, paд+ник paдник). o Флексија је образовање граматичких облика речи путем везаних морфема (paд+-u paдu, paд+-oв-+ и, paдoвu, црвен+-а црвена). o Композиција и деривација су лексички процеси, који служе за извођење нових речи (због чега се оба некада обухватају појмом деривације у ширем смислу), а флексија је граматички процес, јер даје речима њихове граматичке облике

Morfemna struktura reči o o o o o Važni su pojmovi osnova i afiks. Morfemna struktura reči o o o o o Važni su pojmovi osnova i afiks. Osnova je deo reči kome se dodaje afiks. A afiks (dodatak) je vezana morfema koja se dodaje osnovi u procesu derivacije ili fleksije. Afiksi se dele na: prefikse (predmetke, koji dolaze ispred osnove, npr. pro u pročitati), sufikse (nastavke, koji stoje iza osnove, npr. nje u čutanje) infikse (umetke, koji čine deo osnove, npr. ov u gradovu), interfikse (povezuju 2 korena: parohod, vodovoz, Alter s heim dom dlя prestarelыh), Konfikse (kombinacija od 2 afiksa: prefiksa i postfiksa: loben – hvaliti i ge lob t – taj koga su hvalili, hvaljen Tranfikse (vokali koji su umetnuti među konsonante: u arapskom: ktb– pismo, kataba – napisao je, uktub piši)

Morfemni analiza reči o U većini jezika flektivne morfeme su u položaju sufiksa ili Morfemni analiza reči o U većini jezika flektivne morfeme su u položaju sufiksa ili eventualno infiksa, dok derivacione morfeme mogu uz to da budu i prefiksi. Ako neka reč sadrži i derivacioni i flektivni sufiks, ovaj drugi je uvek na kraju, jer celini izvedene reči daje gramatičke oblike (o granič en u, ne pod noš ljiv og). o Ako jedna reč ima više osnova i nastavaka, ti elementi se u analizi odvajaju određenim redom. U reči potpisivač najpre odvajamo su fiks ač od osnove potpisiv , potom sufiks iv od njegove osnove potpis, i na kraju prefiks po od njegove osnove pis. Time ujedno utvrđujemo hijerarhijski poredak u procesu građenja ove reči, obrnutom u odnosu na pravac njene analize. o Учительница

Načini izražavanja gramatičkih značenja U jezicima je ograničen broj načina izražavanja gramatičkih značenja. Gramatika Načini izražavanja gramatičkih značenja U jezicima je ograničen broj načina izražavanja gramatičkih značenja. Gramatika u bilo kom jeziku može se izražavati samo uz pomoć: o Afiksacije o Unutrašnje fleksije o Ponavljanja – reduplikacija ( ele, kыzыl(najcrveniji, ) o Slaganja (nem. kopfschmerz, eng. killjoy, rus. kolhoz) o Nesamostalnih vrsta reči o Reda reči: Дочь любит мать. Maть любит дочь. Mati voli kćer. Kcer voli mati. o Naglaska: muk. A – m. Uka. o Intonacije o Supletivizma Načini izražavanja gramatičkih značenja su : Sintetički: afiksacija, unutrašnja fleksija, ponavljanje, slaganje, naglasak, supletivizam. Analitički: nesamostalne vrste reči, red reči, intonacija.

Načini izražavanja gramatičkih značenja o Ruski, engleski i neki drugi jezici koriste sve ove Načini izražavanja gramatičkih značenja o Ruski, engleski i neki drugi jezici koriste sve ove načine izražavanja gramatičkih značenja, dok kineski , francuski koriste samo neke od njih. Руски: сов. нес. делать – сделать prefiksacija, толкать -толкнуть – sufiksacija, собирать-собрать –внутренняя флексия, достигать-достичь – внутренняя флексия и дезаффиксация, брать-взять – супплетивизм. Еng. Eд. – мн. books - [buks] – спољашња флексија, foot – feet [fut] - [fit] унутрашња флексија

Načini izražavanja gramatičkih značenja o Я иду в школу o Иду – гл. , Načini izražavanja gramatičkih značenja o Я иду в школу o Иду – гл. , наст. вр. , 1 лица, ед. ч. флексија фузија синтетички в школу – в. п. , ед. , ж. р. Предлог флексија фузија Аналитичко синтетички начин изражавања граматичких значења

Zadatak! o Идем у школу o Идем o Ja go to the school o Zadatak! o Идем у школу o Идем o Ja go to the school o у школу o go o to the school

ГРАМАТИЧКЕ КАТЕГОРИЈЕ o Категоризација је процес организовања људског искуства у опште појмове именоване језиком. ГРАМАТИЧКЕ КАТЕГОРИЈЕ o Категоризација је процес организовања људског искуства у опште појмове именоване језиком. У граматици је то неки принцип класификације језичких јединица разних врста. o Граматичком категоријом може се сматрати било који систем или класа елемената који обављају одређену функцију у неком језику. У традиционалној употреби категорије се везују за граматичке облике појединих врста речи.

Врсте категорија o У овом смислу су носиоци опозиција унутар категорија по правилу граматичке Врсте категорија o У овом смислу су носиоци опозиција унутар категорија по правилу граматичке морфеме флективног или аглутинативног типа, неретко уз помоћ деривационих и синтаксичких процеса. Неке категорије су претежно именичког, а друге глаголског карактера. o Именичке категорије су род, број и падеж. Оне се јављају код именица и заменица, али се у неким језицима, међу којима су и словенски, преносе и на придеве, а број и род исказују се још и код глагола. o Глаголске категорије су вид, време. .

Граматичка категорија рода РОД је у основи начин класификације именичких речи. У неким језицима Граматичка категорија рода РОД је у основи начин класификације именичких речи. У неким језицима род је у различитој мери у корелацији с полом живих. Разликује се женски и мушки а често и средњи род. Када је таква корелација изразита говори се о природном роду. У начелу је такав случај у енглеском али и у овом језику род једва и постоји као граматичка категорија, јер није назначен обликом именице него се само показује кроз заменице hе/she/it. o Ако поменуте подударности већином нема, него се и неживо произвољно класификује као мушко, женско или средње, то је граматички род. Ово је веома чест случај: тако у француском језику имамо два рода: нпр. lе livre 'књига' али lа porte 'врата', са чланом мушког односно женског рода; у немачком је, рецимо, кашика мушког рода, виљушка женског а нож средњег (der Lоffel, die Gabel, das Messer), слично је и у српском језику, осим што род овде није означен чланом него, углавном, обликом именице нпр. именице са завршетком на а по правилу су женскoг рода. o

Граматичка категорија броја o o o Граматичка категорија броја односи се на количину бића Граматичка категорија броја o o o Граматичка категорија броја односи се на количину бића или ствари о којима се говори, и обухвата једнину (сингулар) и множину (плурал). Неки језици имају и двојину (дуал), ређе и тројину (тријал), са значењем 'два' односно 'три'. Словеначки је словенску двојину сачувао много боље од српског, где она преживљава само у остацима (нпр. један син/два, три, четири сина/пет и више синoва, где засебан облик покрива распон од два до четири). Број је означен наставцима код именица и глагола (шетач шета/ шетачи шетају), а заменице преузимају број одговарајућих именица (дeте/оно трчи, деца/она трче). Број подразумева раздвојивост и пребројивост, па се тиче бројивих именица (човек, птица, књига), али ствари које језик третира континуално и збирно означавају се небројивим именицама (вино, злато, песак). Уз прве иду квантификатори (количинске речи) Kao jeдан, два или многи, а уз друге речи као много или мало. Неке именице допуштају обе могућности (jeдaн хлеб/ много хлебова/ много хлеба). Уопште узев, небројиво се може учинити бројивим ако се мисли на разне врсте именованог (два вина 'две врсте или чаше вина' и слично).

ГРАМАТИЧКЕ ВРСТЕ РЕЧИ o o o Именице су речи којима се именују људи, животиње, ГРАМАТИЧКЕ ВРСТЕ РЕЧИ o o o Именице су речи којима се именују људи, животиње, ствари, места, појмови и др. , па се по значењу могу даље делити на властите, опште, збирне, градивне, мислене и сл. Оне су одређене и категоријама као што су род, број и падеж, као и синтаксичким функцијама које обављају (субјект, објект, именски део предиката и др. ). При томе семантичке класе као живо/неживо или бројиво/небројиво имају граматичке последице (упор. човек кога сам видеоlфилм који сам видео, листови су опали l лuшће је опало). Штавише, граматика одређује шта је за који језик живо или бројиво, па неки језици и неживо третирају као живо и обрнуто, а срп. llнамештај или енгл. furniture је небројиво али је нем. (ein) Mоbel бројиво управо као што се маказама, панталонама или вратима дају облици једнине или множине. 3 аменице упућују на лица, ствари или особине, некада замењујући именице или служећи као придеви уз њих, па уз лице могу испољавати и њихове категорије. Деле се на личне, упитне, одричне, односне, одређене, неодређене, присвојне, показне и др. Неки језици не разликују интимно и учтиво обраћање (као данашњи енглески, са јединим обликом уои за друго лице у оба броја), док други праве такву разлику бирајући, за учтиво обраћање једном лицу, множински облик заменице другог или трећег лица (срп. ти/Ви, фр. tи/vоиs, нем. dи/Siе) и сл. У неким далекоисточним језицима (корејском, јапанском и др. ) категорија лица у функцији обраћања, уз пратеће граматичке појаве, обухвата широку скалу издиференцираних могућности, зависно од релативног друштвеног статуса саговорника. Придеви описују различите особине онога на што се односе именице уз које стоје и чије категорије преузимају, па се по томе деле на описне, присвојне, градивне и др. ; неки од њих уз то показују разлике у степену и виду. По положају могу да буду испред именице коју одређују (као у словенским и германским језицима) или иза ње (чешће у романским језицима). Разликује се још атрибутивна и предикативна употреба.

Врсте речи o o o Бројеви показују колико има нечега или у каквом се Врсте речи o o o Бројеви показују колико има нечега или у каквом се редоследу то налази. Деле се на главне, редне и збирне; учествују у именичким категоријама, а могу се писати и бројкама (трu или 3, трећи или 3. ). Глаголи означавају радњу, стање или збивање. Глаголске категорије су време, вид, начин и др. Синтаксички функционишу у предикату као реченичко језгро око кога се окупљају именички изрази, а по разним мерилима деле се на: динамичке и статичке; трајне, свршене и учестале; правилне и неправилне; главне и помоћне; прелазне, непрелазне и повратне. Уз то се разликују лични и безлични глаголски облици итд. Постоје и речи које су обликом и значењем сличне глаголима али су са синтаксичког становишта именице (глаголске именице или герунди: читање), придеви (глаголски придеви или партиципи: читао) или прилози (глаголски прилози: читајући, чuтавшu). Прилози су посебно хетерогена врста речи које најчешће ближе одређују глаголе, придеве, друге прилоге па и целе реченице, у погледу начина, места, времена, количине, узрока итд. Прилози за начин и количину могу се степеновати, а посебну класу прилога чине интензификатори (као веома, страшно, uзузетно), којима се изражава висока мера онога о чему је реч.

Врсте речи o Предлози стоје испред именичких речи, одређујући односе у које оне ступају Врсте речи o Предлози стоје испред именичких речи, одређујући односе у које оне ступају са другим речима у реченици у погледу простора, времена, узрока, правца, циља, припадања итд. o Две сразмерно маргиналне врсте речи су узвици, који изражавају лична осећања и расположења, обично немају предметно значење и не улазе у синтаксичке односе са другим врстама речи. o Партикуле, мање јединице са граматичком функцијом које се тешко уклапају у изложену класификацију (као упитна речца ли и одрична не, или енгл. tо и нем. zu уз инфинитив глагола). o Неки језици имају и члан као посебну врсту речи изражавање категорије одређености. Он може да стоји испред именице ( нпр. француски, немачки, енглески) или иза ње (нпр. македонски, бугарски, шведски), при чему је у неким језицима непроменљив док у дpyгим, има именичку промену.

Граматика и лексика o Граматика и лексика су два комплементарна подручја језичке структуре. o Граматика и лексика o Граматика и лексика су два комплементарна подручја језичке структуре. o У суштини, граматици припада оно што један језик мора да изрази, а лексици оно што он може изразити.

ПРИСТУПИ ПРОУЧАВАЊУ ГРАМАТИКЕ o Традиционална граматика углавном се бавила испитивањем састава и облика речи, ПРИСТУПИ ПРОУЧАВАЊУ ГРАМАТИКЕ o Традиционална граматика углавном се бавила испитивањем састава и облика речи, њиховом поделом на врсте с обзиром на категорије које изражавају и службу у реченици, те анализом и класификацијом реченица претежно са становишта значења. Модернији приступи почињу структуралном граматиком, која полази од форме а не од значења, настојећи да проучавањем расподеле језичких јединица, као и сегментовањем и класификацијом језичких конструкција, открије и опише структуре и системе који постоје у различитим језицима. Својим дескриптивним приступом анализи плана израза, укључујући ту и говорну реализацију језика, она је унапредила формалне методе лингвистичких истраживања, али јој је највећим делом измакао план садржаја.

o Донекле комплементарна овом приступу и често с њим комбинована је функционална граматика, која o Донекле комплементарна овом приступу и често с њим комбинована је функционална граматика, која тежи да језичке елементе осветли са становишта њихових граматичких функција, посебно на подручју синтаксе. o Међу новијим правцима највећег утицаја имала је трансформационо- генеративна граматика, која за разлику од ранијих приступа не полази од анализе већ готових реченица него се интересује управо за процесе њиховог формирања и трансформисања. Оперишући системом експлицитних правила, она жели да изгради једну кохерентну општу теорију језичке структуре на свим њеним нивоима, која би могла да опише и објасни језичко знање које поседује сваки говорник.

Три основна модела граматичке структуре o Модел је приказ неког предмета или неке појаве, Три основна модела граматичке структуре o Модел је приказ неког предмета или неке појаве, чија је сврха да представи обележја онога што се моделира. У обичном језику моделом авиона називамо предмет који није прави авион, али који у многоструко умањеном облику приказује његов изглед, његове главне делове, својства и сл.

Линеарни модел o Најпростији могући модел граматичке структуре, који говори о низању речи и Линеарни модел o Најпростији могући модел граматичке структуре, који говори о низању речи и ни о чему више назваћемо линеарним моделом: Лењи студенти чекају велику паузу

Структурни модел o o Граматичка и синтаксичка структура се не исцрпљује тиме што се Структурни модел o o Граматичка и синтаксичка структура се не исцрпљује тиме што се на прву реч надовезује друга, на другу трећа итд. Реченица садржи и мање синтагматске целине: Лењи студенти, студенти чекају, чекају паузу, велику паузу. А ово значи да се на чисто хоризонталну димензију надограђује и једна вертикална, хијерархијска димензија, и то у више нивоа. Ово би се могло графички представити на разне начине. Овај модел назваћемо структурним, јер у језику структура подразумева не само низове елемената него и односе између њих. Он, наиме, показује да се поједине речи најпре групишу на једном нивоу, да би потом функционисале као целине на следећем вишем нивоу, све док се не стигне до највишег, реченичног нивоа. Лењи студенти чекају велику паузу

Трансформационогенеративни модел o Тек у окриљу трансформационо-генеративне граматике, чије је темеље 1957. године поставио Трансформационогенеративни модел o Тек у окриљу трансформационо-генеративне граматике, чије је темеље 1957. године поставио амерички лингвист Ноам Чомски, примењујући у анализи структуре природног језика и неке математичке појмове и поступке, могао је да буде изграђен један нови и битно друкчији модел који нуди систем експлицитних формалних правила за извођење већег броја граматички повезаних реченица из истог основног низа апстрактних симбола. o Овај трансформациони модел, за разлику од статичке природе претходних двају, изразито је динамички. Трансформациони модел укључује структурни модел као једну од своје две главне компоненте, додајући му и трансформациону компоненту.

Моделирање језичке структуре o Моделирање језичке структуре данас је један од широко коришћених поступака Моделирање језичке структуре o Моделирање језичке структуре данас је један од широко коришћених поступака у граматичким описима и лингвистичкој теорији уопште. Такви модели обично потичу из математике, логике и теорије информације, а примењују се у разним областима лингвистике. Циљ формализације лингвистичких описа није да природни језик представи као какав математички или кибернетички систем, него да изоштравањем аналитичке методологије допринесе бољем познавању његових особености.

o На размеђу ових дисциплина израсле су математичка и статистичка лингвистика, које истражују могућности o На размеђу ових дисциплина израсле су математичка и статистичка лингвистика, које истражују могућности апстрактног моделирања и квантитативног исказивања језичких структура и процеса. Машинска испомоћ у оваквим пословима чини домен рачунарске лингвистике, којој припадају средства електронске комуникације – програмски језици као ФОРТРАН, КОНОЛ и код нас све популарнији БЕЈСИК

ЛЕКСИКОЛОГИЈА o o o o Лексема Сема Лексички фонд Синоними Антоними Архаизми Дијалектизми ЛЕКСИКОЛОГИЈА o o o o Лексема Сема Лексички фонд Синоними Антоними Архаизми Дијалектизми

Лексика са тачке гледишта фукционално стилистичке: функционални стилови: научни, уметничко белетристички, публицистички, административни, разговорни. Лексика са тачке гледишта фукционално стилистичке: функционални стилови: научни, уметничко белетристички, публицистички, административни, разговорни. Сви функционални стилови се деле у три групе, с обзиром на три основне функције језика : комуникативна, информативну и естетску према комуникативној – разговорни, према информативној научни и административни, према естетској – уметничко белетристички и публицистички. Лексика са тачке гледишта књижевно језичке норме: нормативна и ненормативна (дијалектизми, жаргонизми, професионализми) Лексика са тачке гледишта синхроније и дијахроније (архаизми)

ПРИМЕР: - Umrla je Klavdija Ivanovna – reče naručilac. E, Bog da joj dušu ПРИМЕР: - Umrla je Klavdija Ivanovna – reče naručilac. E, Bog da joj dušu prosti, - složio se Bezenčuk. Prestavila se, dakle, starica. . . starice se uvek prestavljaju. . ili Bogu dušu daju, - to zavisi kakva je starica. Vaša je, da kažemo, sićušna i dežmekasta, - elem, prestavila se. A, recimo, koja je nešto krupnija i mršavija – e, za tu vele, Bogu dušu dala. . . A, šta to znači vele? Ko to tako veli? Mi, velimo, Majstori. Evo, uzmimo Vas kao primer: naočit čovek, visok, iako mršav. Vi, smatra se, ako bi, ne daj Bože, umrli, da ste otišli Bogu na istinu. A onaj koji je iz bivšeg uglednog trgovačkog staleža, e, onda će on otići na onaj svet. A koji je malo niži činom, recimo, pazikuća ili neki seljak, za toga vele, odapeo ili otegao papke. Ali najmoćniji kad bi umrli, željeznički kondukteri ili neko od dostojanstvenika, e, onda se smatra, da su geknuli o ledinu. Tako za njih i kažu: jeste li čuli, onaj naš, geknuo o ledinu. Našavši se u čudu od ovakve neobične klasifikacije ljudske smrti, Ipolit Matvejevič je upitao: ''- A, Boga ti, reci, kad ti budeš umro, kako će o tebi reći majstori? Ja sam čovek beznačajan. Reći će: skiknuo Bezenčuk. Tek toliko će reći. ' I dodao je sasvim ozbiljno: Geknuti o ledinu ili otići Bogu na istinu nikako ne mogu, nemam tu konstituciju. ''

СИНТАКСA o Синтакса проучава правила комбиновања речи у реченици или јединица у конструкцији као СИНТАКСA o Синтакса проучава правила комбиновања речи у реченици или јединица у конструкцији као и односе између елемената реченичне структуре. o При томе се она бави како процесима изграђивања конструкција, тако и резултатима тога процеса, дакле анализом остварених конструкција.

СИНТАКСИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ o Мада се полази од речи као елемента синтаксичке јединице, ипак се СИНТАКСИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ o Мада се полази од речи као елемента синтаксичке јединице, ипак се највећа пажња посвећује формирању и саставу виших јединица синтаксе, као што су синтагме и реченице. У синтакси се обично не иде изнад нивоа реченице, па се она узима као највиша јединица на овом плану језичке структуре. Комбиновањем самих реченица и устројством надреченичних целина баве се анализа дискурса и лингвистика текста.

Синтагме o Синтагме групе две или више граматички повезаних речи које саме не изражавају Синтагме o Синтагме групе две или више граматички повезаних речи које саме не изражавају предикацију (везу субјекта и предиката), али учествују у структури виших јединица које ову везу исказују. Према врсти речи које садрже и карактеру њихових односа, синтагме се обично деле на именичке (нпр. млада девојка, чај и кафа) и глаголске (нпр. ће доћи, написати писмо), придевске (нпр. Веома млада, богат знањем), прилошке (нпр. врло брзо, мало лакше), предлошке (нпр. на столу, изнад свега) и сл.

o А према синтаксичкој функцији, тј. улози која им припада на следећем вишем степену, o А према синтаксичкој функцији, тј. улози која им припада на следећем вишем степену, могу се делити на субјекатске, објекатске, одредбене итд.

Синтагме o Између структуралне и функционалне поделе постоји извесна корелација: именичке синтагме типично се Синтагме o Између структуралне и функционалне поделе постоји извесна корелација: именичке синтагме типично се налазе у функцији субјекта, објекта, именског дела предиката или допуне; глаголске у функцији предиката или дела предиката; придевске у функцији именског дела предиката или допуне; прилошке и предлошке у разним допунским одредбеним функцијама, и слично.

Реченица o На следећем степену налазимо јединице које изражавају предикацију. Оне се по традицији Реченица o На следећем степену налазимо јединице које изражавају предикацију. Оне се по традицији зову реченицама. o Функционално гледано, главни делови реченице су субјект и предикат, а у појмовним категоријама то су тема (оно о чему се говори) и рема (коментар) (оно што се о томе каже). o Субјект се најчешће подудара са темом, предикат са коментаром: Деца су гледала тај филм. Али не мора: у клаузи Тај филм су деца гледала субјект је деца а предикат све остало, док је тема тај филм , а коментар све што следи.

Врсте реченица По синтаксичком статусу реченице се деле на независне, које могу да стоје Врсте реченица По синтаксичком статусу реченице се деле на независне, које могу да стоје самостално, и зависне. o Независне реченице отуда су еквивалентне простим реченицама, а зависне реченице улазе у састав сложених реченица. o Зависне клаузе се по функцији могу делити на: именичке, придевске, прилошке и сл. , o А по значењу (то су најчешће оне у прилошкој служби) на временске, месне, начинске, узрочне, допусне, поредбене, погодбене итд. o

Реченица o Највиша јединица синтаксе, а тиме и граматичке организације језика јесте реченица. o Реченица o Највиша јединица синтаксе, а тиме и граматичке организације језика јесте реченица. o Иако није могуће дати дефиницију реченице која би била у свему тачна и општеприхватљива, рећи ћемо да је реченица највећа независна конструкција (или независан језички облик) – због тога што, без обзира на своју сопствену структуру, није саставни део неке веће конструкције или облика, него у комуникацији функционише самостално. o Свака реченица је у говору праћена одређеном интонацијом, а у писању интерпункцијом.

Врсте реченице o Реченица обично садржи једну или више реченица. Ако садржи само једну Врсте реченице o Реченица обично садржи једну или више реченица. Ако садржи само једну реченицу, она је проста (у граматици прави се разлика између просте и просте проширене реченице, зависно од тога да ли субјект и предикат изражени само по једном речи, или су један или други, или оба, изражени синтагмом); нпр. Светлана је код пријатељuце. Ако реченица садржи две или више простих реченица, она је сложена. Када су те клаузе у напоредном односу координације, што значи да су синтаксички равноправне па би свака од њих могла да функционише и самостално, кажемо да је таква реченица напоредно сложена; нпр. Светлана је код прuјатељице, а њен муж је на путу. o А када су клаузе у зависном односу субординације, што значи да су синтаксички неравноправне, јер би само једна од њих (управна) могла да стоји сама за себе али друга (зависна) не би, таква реченица се зове зависно сложена; нпр. Светлана је код прuјатељице јер је њен муж на путу. У овом случају управна реченица је синтаксички надређена, а зависна је подређена.

Класификација реченица o Поред наведене поделе према структури, реченице се могу класификовати и према Класификација реченица o Поред наведене поделе према структури, реченице се могу класификовати и према функцији на изјавне (потврдне или одричне), упитне, заповедне, и узвичне. Из свега изложеног, види се да мерило по којем нешто сматрамо реченицом није толико сама природа граматичких облика колико независтност, сигнализована интонацијом или интерпункцијом другим речима, способност самосталног функционисања у комуникацији.

Ред речи у реченици o У оквиру реченице испољавају се различите граматичке појаве у Ред речи у реченици o У оквиру реченице испољавају се различите граматичке појаве у вези са редоследом, слагањем и изостављањем њених елемената. Појам реда речи односи се на редослед синтаксичких јединица (речи у синтагмама, синтагми у клаузама, клауза у сложеним реченицама) или функција (субјект, предикат, допуна, одредба и сл. ). Уз везане морфеме и граматичке речи, ред речи је један од три главна показатеља синтаксичке структуре, који сигнализују граматичке односе између лексичких јединица као носилаца садржаја исказа. ).

o Ови синтаксички механизми међусобно се допуњују у различитим пропорцијама, зависно од опште структуре o Ови синтаксички механизми међусобно се допуњују у различитим пропорцијама, зависно од опште структуре сваког језика, па ће нпр. језици са развијенијом флексијом (као латински или српски) имати утолико слободнији ред речи, јер су главни односи већ исказани падежним и другим наставцима, док у језицима сиромашним флексијом тај терет преузима ред речи, па је зато знатно мање слободан. Стога у нашем језику избор између алтернатива Петар је yдapuo Павла и Павла је yдapuo Петар може да буде питање нагласка или стила, али је у енглеском такав избор питање основног садржаја, јер се само из редоследа именица зна ко је кога ударио. Уобичајени редослед, нарочито у изјавним реченицама, назива се директни, а редослед при коме неки елементи (нпр. субјект и предикат у упитним реченицама) замењују место зове се обрнути (или инверзија

o Кад се ради о реду речи језици се могу веома разликовати нпр. у o Кад се ради о реду речи језици се могу веома разликовати нпр. у уобичајеном редоследу субјекта, предиката и објекта, где су заступљене све могуће комбинације, или у положају главног глагола у неким конструкцијама (упор. крајњи положај у нем. Erhat mirdas. Buchgegebeп 'Он ми је дао књигу'), или у структури именичке синтагме (нпр. редослед показног елемента, придева и именице, као у срп. ова велuка кућа и аналогно у већини европских језика, у малајском је управо обрнут, 'кућа велика ова'); итд.

Конгруенција (слагање) Рекција Прикључење (примыкание) o Под именом слагања (конгруенције) говори се о формалној Конгруенција (слагање) Рекција Прикључење (примыкание) o Под именом слагања (конгруенције) говори се о формалној усаглашености међусобно повезаних делова реченице у граматичким категоријама, па се нпр. придеви слажу са именицом у роду, броју и падежу (лепа слuка/лепе слuке), глаголи управне и зависне клаузе могу се слагати у времену, и сл. o Овоме је сродна појава управљања (рекције), где употреба једне речи намеће избор облика друге речи. Тако глагол тражитu тражи именицу у акузативу (нпр. кавгу), а глагол ослободuти се захтева именицу у генитиву (нпр. невоље), и слично код предлошко падежних веза, где предлог управља избором падежа (с њuм/o њему/без њега и сл. ). o Прикључење (врло брзо)

СИНТАКСИЧКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ o Реч синтагма реченица сложена реченица текст o Јединице нижег реда учествују СИНТАКСИЧКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ o Реч синтагма реченица сложена реченица текст o Јединице нижег реда учествују у структури јединица следећег вишег реда. o Речи се међусобно комбинују у синтагме, синтагме у реченице, е сложене реченице и текст. Унутар ширих конструкщrја, неки елементи су међусобно ближи него неки други. Општи принцип jeсте да елементи који стоје један до другог теже да један са другим уђу у консшрукцију, образујући јединицу вишег реда при чему се ова процес може степенасто ј понављати. o Тако се на линеарни редослед надограђује хијерархијска структура. На овом принципу узајамног привлачења блиских елемената изграђен је структуралистички метод конституентне анализе, са којим смо се неформално већ сусрели на подручју морфологије.

o Оно што се на jeдном нивоу јавља као конструкција, на следећем вuшем нивоу o Оно што се на jeдном нивоу јавља као конструкција, на следећем вuшем нивоу функционише као јединица. Као што је наведено, реч, синтагма, клауза и реченица су синтаксичке јединице различитих нивоа; а из дефиниције конструкције, по којој је то комбинација двеју или више речи између којих постоји нека граматичка веза, излази да реч као основна јединица синтаксе није конструкција, али да синтагма, клауза, реченица то јесу. o Појмови јединице и конструкције се узајамно не искључују, него се, напротив, складно допуњују. Гледано изнутра, тј. са становишта њиховог састава, све јединице изнад нивоа речи су конструкције, али гледано споља, тј. са становишта њихове улоге у већим конструкцијама, све се јављају као јединице. Дакле, први поглед тиче се структуре, а други функције. Ова међуигра структуре и функције улази у саме основе синтаксе.

СИНТАКСИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ o o o Реченица – комуникативна функција Синтагма – номинативна функција Функционалне СИНТАКСИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ o o o Реченица – комуникативна функција Синтагма – номинативна функција Функционалне елеменате реченице поделићемо у три категорије: (1) примарне, (2) секундарне и (3) независне. 1. Примарни су основни елементи, т. ј. субјект и предикат. Субјект диктира другим речима слагање у граматичким категоријама. Предикат обично обухвата све осим субјекта, дакле минимално глагол у лuчном облику (без кога нема предикације). Граматичко семантичка природа глагола одређује да ли ће он сам бити довољан за изграђиваље предикације или ће му за то бити неопходна и нека врста допуне. Глаголи непотпуне предикације, чији су типични представници они са значењем 'бити', обично траже допуну у облику предикатива (именског дела предиката). Прелазни глаголи могу да захтевају изражен објекат именичку реч или конструкцију која се слаже са субјектом и предикатом, често изражавајући примаоца или циљ радње. Објекти могу да буду директни или индиректни, према непосредном односно посредном дејству радње на примаоца. Неки глаголи (као датu) обично захтевају обе врсте објекта (Аца дaje Ани цвет).

Трансформационогенеративна граматика o Граматика која оперише оваквим генеративним правилима и уз то се служи Трансформационогенеративна граматика o Граматика која оперише оваквим генеративним правилима и уз то се служи трансформацијама назива се трансформационо генеративна граматика. o Она настоји да симулирањем човекове језичке способности осветли природу у великој мери несвесног знања у поседу сваког говорника слушаоца. o Приказујући људски језик као сложен, апстрактан и у великој мери универзалан систем правuла за повезивање звука и значења, она тражи нове путеве ка дубљем разумевању човека као интелигентног и стваралачког бића, способног да један такав систем без тешкоћа усваја и употребљава.

Графологија Прагматика Графологија Прагматика

ГРАФОЛОГИЈА o Еквивалент фонологије у писаном језику јесте графологија, која проучава графичке знакове и ГРАФОЛОГИЈА o Еквивалент фонологије у писаном језику јесте графологија, која проучава графичке знакове и системе у писмима и њихов однос према одговарајућим фонолошким јединицама и системима. o У алфабетским системима писања фонемама одговарају графеме. o Као и фонеме, графеме су апстрактне функционалне јединице. o Као што су фонеме у реализацији представљене гласовима, тако су графеме представљене словима. o Слово је најмањи знак који се пише самостално и који се у низу одваја од других. Тако су нпр. а, а, А, А различите словне реализације исте графеме а њени алографи.

Однос графеме и фонеме o o Алфабетска писма су кодови засновани на односу једна Однос графеме и фонеме o o Алфабетска писма су кодови засновани на односу једна фонема : jeдна графема. Но ово је само принцип и идеал. У реализацији ниједан конвенционални систем писања није доследно и потпуно фонемски. Једна графема често представља једну фонему (нпр. срп. к), али неретко иста графема изражава више фонема (нпр. франц. s је /s/ или /z/, рус. звучни се на крају речи изговарају као безвучни), а и обрнуто, више графема изражава исту фонему (нпр. рус. з, с, ш, ж =/з/ ). Како латинска абецеда није имала посебан знак за фонему /š/, она се данас у разним језицима представља различитим графемама: итал. sc или sci, франц. ch, нем. sch, пољ. sz, мађ. s итд. Како видимо из ових примера, графеме се могу писати једним словом, али и словним групама (диграмима са два знака, триграмима са три, тетраграмима са четири нпр. нем. tsch за /č/, итд. ). Са изузетком латиничких диграма lj, nј и dž, оба писма нашег језика имају једнословне графеме за фонеме које заступају. (При томе се основни знаци могу модификовати додавањем дијакритичких знакова за обележавање друкчије звучне вредности, као код наших латиничких č, ć, š, ž, đ ).

Српски језик у односу на друге језике o Српски и хрватски језици иду у Српски језик у односу на друге језике o Српски и хрватски језици иду у ред оних који се у највећој мери приближавају фонемско графемској кореспонденцији. o Ово није резултат некакве посебне "фонетичности" језика или његових писама, како то неки стручњаци сматрају. Захваљујући великом реформатору Вуку Караџићу, Срби су у срећнијем положају од већине других народа, који су у основи исто фонемско начело, познато још од старих Грка, увели знатно раније али у међувремену нису битно прилагођавали свој правопис. o А растући раскорак између једном утврђеног правописа и сталних говорних промена управо и рађа такве неусаглашености између изговореног и написаног какве данас налазимо у енглеском или француском.

Ортографија o Док је алфабет инвентар посебних знакова, правопис (ортографија) јесте скуп правила за Ортографија o Док је алфабет инвентар посебних знакова, правопис (ортографија) јесте скуп правила за комбиновање тих знакова у сваком датом језику. И алфабет је по својој природи конвенционалан, али правопис у том погледу иде даље: иако многи језици данас употребљавају латиницу, не постоје два са идентичним правописним правилима. o Када се једном стабилизују, алфабет и правопис дају темељ за изграђивање стандардног или књижевног језика. Поред правила о употреби великих и малих слова, растављању речи и другом, правопис обухвата и прописе о употреби знакова интерпункције.

Правопис o Правопис који одражава старија стања језика или у писању страних имена преноси Правопис o Правопис који одражава старија стања језика или у писању страних имена преноси њихов изворни писани облик зове се етимолошки, а онај који тежи репродукцији савремених звучних вредности некада се са стручне стране непрецизно назива фонетски.

Транслитерација o Преношење знакова из једног писма у друго често ограничено неподударностима између графолошких Транслитерација o Преношење знакова из једног писма у друго често ограничено неподударностима између графолошких система зове се транслитерација. o Овај поступак разликује се од транскрипције преношења гласова у писмо, које је са своје стране ограничено немогућношћу претакања свих звучних вредности у графички медијум. o У оквиру енглеског правописа, на пример, презиме совјетског политичара Хрушчова даје приближно и незграпно Кhrushchev, док се Горбачов транслитерацијом јавља као Gorbachev али транскрипцијом пре као [Gorbachoff]. Транскрипција презимена познатог композитора даје у енглеском Tchaikovsky, у холандском Tsjaikowskij а у мађарском Csajkovszkij. Проблеми су још много већи када се у европске језике, па и наш, преносе нпр. арапска или кинеска имена.

Дисциплине, које се баве појединим аспектима писма Појединим аспектима писма баве се посебне дисциплине Дисциплине, које се баве појединим аспектима писма Појединим аспектима писма баве се посебне дисциплине o епиграфија (писање на камену, глини, дрвету и другим тврдим подлогама), o палеографија (антички и средњовековни рукописи), o дипломатика (правни и административни документи), o калиграфија (уметничко писање), o стенографија (брзо писање), o криптографија(тајно писање). o диктолографија (ручно писање на машини) o телетекс (обрађивање и емитовање писаних текстова електронским путем је)

ПРАГМАТИКА ГОВОРНИ ЧИНОВИ o Реченица своје пуно тумачење добија у контексту конкретних говорних ситуација. ПРАГМАТИКА ГОВОРНИ ЧИНОВИ o Реченица своје пуно тумачење добија у контексту конкретних говорних ситуација. Треба да разликујемо реченицу као јединицу језичког система од исказа као реализације те јединице у говору. o Реченицу треба разумети као тип, а исказ као остварење тог типа у комуникацији, тј. као реченицу спојену с неким контекстом у којем се њено значење комуникацијски интерпретира.

Семантика и прагматика o При овом разликовању, одређивање распона могућих значења неке реченице припада Семантика и прагматика o При овом разликовању, одређивање распона могућих значења неке реченице припада семантици, док је приписивање неког од тих значења таквој реченици у контексту питање прагматике дисциплине која проучава употребу језика, посебно са становишта комуникацијских намера говорника и дејства које они постижу служећи се језиком. o Друкчије речено, семантика испитује значење реченица и њихових саставних делова изван неког посебног контекста, дакле у изолацији, o а прагматика се бави тумачењем контекстуализованих реченица, тј. исказа, питајући како они делују у појединим говорним ситуацијама. Граница између њих, није оштра, често је немогуће раздвојити семантичка разматрања од прагматичких.

Примери o o Добре илустрације пружају дијалози. Ако на питање Jecи лu за кафу? Примери o o Добре илустрације пружају дијалози. Ако на питање Jecи лu за кафу? добијемо одговор Oд кафе не могу дa заспим, ми то примамо као индиректно одбијање понуде ('Значи, неће') Али ово прагматичко тумачење очигледно није и значење саме реченице коју смо чули, јер она изван оваквог контекста значи нешто сасвим друго. Доказ за ово је могућност да саговорник настави. . али ипак јесам, не могу дa одолим! или некако слично, што несумњиво значи прихватање. Ако на питање Идеш ли на журку вечерас? уследи одговор Чујем дa ће Соња дa буде тaмo, за његово разумевање потребно је посебно знање о томе у каквим су односима упитани и особа поменута у одговору. Али и сасвим обичне реченице, чије значење изгледа неспорно, могу имати различите комуникацијске вредности чим се јаве у контексту ситуације, као искази. Претпоставимо да наставник у учионици каже Врата су отворена. Само по себи, значење ове реченице је јасно, али она у датој прилици може да делује не само као просто обавештење, односно изјава о чињеничном стању, него и као објашњење зашто је у учионици хладно, као упозорење да врата треба затворити, можда и као посредан налог

Класификација говорних чинова o На прагматичку страну језика пажњу је скренула теорија говорних чинова. Класификација говорних чинова o На прагматичку страну језика пажњу је скренула теорија говорних чинова. Она је потекла из филозофије језика и прихваћена је у лингвистици, која преноси тежиште са референцијалних и истиносних аспеката реченичног значења на питање какав чин изводимо изговарајући неку рeченицу у одређеној ситуацији. Односно какво је дејство наших исказа. o o o Говорни чинови могу се поделити на следеће категорије. 1. Асертиви тврђења, извештаји и сл. , где је важна истинитост: Земља је округла. 2. Директиви упутства, наредбе: Затвори врата. 3. Комисиви обећања, претње: Обећавам дa ћу се јавитu чим стuгнем, 4. Експресиви извињења, захваљивање, честитке са указивањем на психолошка стања говорника: Искрено жалим због тога, Oд срца вам захваљујем, 5. Декларативи искази који изазивају тренутну промену неког стања ствари: Овог папагаја крстим именом Арчибалд.

Проучавање говорних чинова o Проучавање говорних чинова показује нам не само како ми језиком Проучавање говорних чинова o Проучавање говорних чинова показује нам не само како ми језиком нешто саопштавамо, него и како молимо и захваљујемо, упозоравамо и претимо, обећавамо и наређујемо, вређамо и проклињемо, оптужујемо и убеђујемо укратко, како језиком деламо. o Нарочито је занимљиво испитивање тзв. перформативних (извођачких) глагола, тј. оних којима се изводи радња о којој је реч (тврдим, кунем се, кладим се, захваљујем, обећавам итд. ). o Из свега овога, види се да језик људима не служи само за констатацију и опис него и као средство утицања на ток ствари, којим се изазивају одређена понашања и постиже

Прагматичка моћ језика o Прагматичка моћ језика до посебно снажног изражаја долази на различите Прагматичка моћ језика o Прагматичка моћ језика до посебно снажног изражаја долази на различите начине у разним друштвима и временима у сферама магије и религије, а у савременом свету нарочито пропаганде и идеологије. Оно што је о магијској функцији језика требало рећи већ је речено овде ћемо додати да су језици и писма неких великих цивилизација у прошлости сматрани светим и недодирљивим (упор. и сам назив Свето писмо за Библију), па их је по сваку цену требало штитити од унутрашњих промена и спољних утицаја. o Нешто од овог става задржало се и до данас. Али за језике модерних друштава карактеристично је како се у неким животним сферама (као што су реклама, спорт, рат или политика) језичка средства употребљавају па неретко и злоупотребљавају у сврху убеђивања, придобијања за сопствену страну, идеологизације и мистификације.

Примери o Произвођачи комерцијалних артикала свакодневно нас преко масовних медија уверавају како ћемо бити Примери o Произвођачи комерцијалних артикала свакодневно нас преко масовних медија уверавају како ћемо бити млађи или лепши, срећнији или успешнији, ако се одлучимо за неку рекламирану врсту козметике, одеће и сличног. o У спортском извештавању непрекидно је актуелна подела при којој су "наши" играчи мајстори пуни духа док су "њихови" обични грубијани, па се често и не допушта да омиљени тим може да изгуби од бољег противника он тада "побеђује самог себе". o Закључак. Из свега овога, видимо како језик може нарочитом употребом да кривотвори и мути да продаје ог за свећу р

СТРУКТУРА РАЗГОВОРА И ТЕКСТА o Посматрање језика са прагматичке стране, дакле у процесу употребе, СТРУКТУРА РАЗГОВОРА И ТЕКСТА o Посматрање језика са прагматичке стране, дакле у процесу употребе, корисно допуњује сазнања стечена проучавањем јединица и структура језичког система. o Приликом употребе језика, кроз низање међусобно повезаних реченица, остварују се веће комуникацијске целине. o Реализација језика у везаном говору обично се назива дискурс ако је реч о процесу а текст ако се ради о

Примери дискурса o o o Као пример дискурса узећемо обичан разговор, чија анализа показује Примери дискурса o o o Као пример дискурса узећемо обичан разговор, чија анализа показује да у тој свакидашњој комуникацијској делатности до изражаја долази не само наше владање језичким системом, него и наше познавање правила употребе језика, као и свест о конвенцијама друштвеног општења. Учесници у дијалогу прећутно знају којој прилици може да га започне, када треба да препусти реч саговорнику, каквим сигналима се овоме ставља до знања да може да преузме реч, колико нормално треба да траје једно учешће у дијалогу, а да се он не претвори у монолог, на којим местима и у којој дужини се могу очекивати паузе, како саговорнику стављамо до знања да га и даље пратимо, како се прелази са једне теме на другу, када и како се разговор може завршити, итд. Ако оба саговорника проговоре истовремено, приближно знамо када то треба прекинути и ко треба у датом тренутку да заћути да би онај други наставио. Такође знамо која правила важе када у разговору учествује више лица. Све ово нама долази сасвим природно, јер смо упоредо са усвајањем структуре језика усвојили и принципе његове употребе, али анализа показује да је ту посреди једно богато и издиференцирано језичко знање, са којим се комбинују комуникацијско умеће и друштвено понашење.

Примери дискурса o Ток разговора, а нарочито преузимање речи, регулишу језички сигнали као што Примери дискурса o Ток разговора, а нарочито преузимање речи, регулишу језички сигнали као што су: o интонација и синтакса (саговорнику обично не упадамо у усред реченице, а ако то ипак учинимо онда му се најчешће и извинимо, али и o пратеће појаве говора мимика и гестови. o Иако се говорници у просеку вешто сналазе у вођењу разговора, има људи којима то нешто слабије иде од руке, као и оних који се издвајају својом способношћу у овом погледу. o Али сви они по правилу се, макар и несвесно, придржавају неких конфиционалних норми вербалног понашања.

Упутства за делотворну употребу језика у разговору o o o За делотворну употребу језика Упутства за делотворну употребу језика у разговору o o o За делотворну употребу језика у разговору треба пазити на: Квалитет онога што говоре (тј. да говоре у складу са истином, проверено и искрено, уместо да причају напамет, изврћу и петљају). Квантитет свог учешћа у разговору (тј. да говоре онолико колико треба да би били информативни, ни краће ни дуже). Ако неко затражи да подробније опишемо како смо се провели на путовању и шта смо све видели, нећемо га задовољити ако кажемо само Па, било је лепо, а и доста сам видео. С друге стране, веома би нас изненадило када би познаник коме смо у пролазу добацили Како сте? застао, ухватио нас за рукав и отпочео: Већ недељу дана вучем кијавицу, а иначе сам добро; истина, повремено ме нешто штреца у левом куку, а и притисак уме да ми скочи. . .

Упутства за делотворну употребу језика у разговору(наставак) o o Однос онога што говоре према Упутства за делотворну употребу језика у разговору(наставак) o o Однос онога што говоре према теми разговора (тј. да говоре о самој ствари о којој је тренутно реч, а не о нечему "десетом "). Замислимо да на питање Како се зовете? уследи одговор Септембар има тридесет дана. Вероватно не бисмо погрешили закључујући да нам се саговорник руга, или да је човек поремећеног ума. Али има и интересантнијих случајева. Човек који би на питање непознатог пролазника Извините, имате ли сат? мирно одговорио Имам! и продужио улицом. Тиме би, чисто језички гледано, дао релевантан одговор али би овај са ситуационог становишта био сасвим неочекиван, заправо немогућ осим као намеран "штос“. Начин на који говоре (тј. да говоре сређено и јасно, без непотребних застајкивања, околишања и двосмислица). Људи који праве дугачке уводе пре него што пређу на ствар, нашироко и уз многа понављаља разглабају оно што је очигледно, или се служе загонетним алузијама, лако нас доводе на ивицу стрпљења.

Према томе, o o o оне који интуитивно поштују поменуте принципе ми радо прихватамо Према томе, o o o оне који интуитивно поштују поменуте принципе ми радо прихватамо као саговорнике, док оне који крше неке од њих доживљавамо као непоуздане или несигурне, као нељубазне или као гњаваторе, и слично. То показује да наш утисак о појединим личностима увелико зависи од њиховог говора. А изразита огрешења ове врсте често чине основу вицева, јер вербални хумор као и наше осећање за смешно уопште почива управо на неусклађеностима, на раскораку између потенцијалног и стварног, очекиваног и добијеног. Треба још рећи да се оваква конверзациона начела ипак углавном поштују, ако не директно, а оно бар на једном дубљем нивоу Осим тога, она су по својој природи универзална, иако се у појединостима могу разликовати од једне језичке заједнице до друге. Тако су у неким културама неопходни уводи или понављаља које бисмо ми доживели као сувишне, а у некима се опет сматра да је у друштву пристојније ћутати, или прозборити тек понеку реч, него уистину разговаривати ако то није нужно да би се обавио неки посао.

Текст o Текст ћемо сматрати узорком у говору или писању оствареног језика који испољава Текст o Текст ћемо сматрати узорком у говору или писању оствареног језика који испољава међузависност својих делова. Њега је тешко прецизније дефинисати, али је битно то што текст (за разлику од речи или реченице) није стална јединица језичког система, него надреченична целина која се сваки пут изграђује у процесу језичке комуникације. Као таква, она је нeoдpeђене дужине: текст може да садржи једну или више реченица, а и пасуси, поглавља па и целе књиге такође су текстови у овом смислу. o Оно чиме се текст разликује од произвољног низања реченица, и по чему управо и јесте текст, јесте његова организација, која му обезбеђује јединственост, целовитост и повезаност.

Текст се организује у различитим димензијама, при чему као сигнали кохерентности и смисаоности његове Текст се организује у различитим димензијама, при чему као сигнали кохерентности и смисаоности његове структуре служе разна језичка средства на плановима израза и садржаја: o 1. фонолошко графолошка, као интонација односно интерпункција; o 2. синтаксичка, као елипса (непотпуна реченица: Где си био јуче. У позоришту У ком? – У народном! анафора (употреба заменичких облика за већ именовано, нпр. Марија је добра девојка. Она хоће свакоме да помогне, разни везивни елементи или конектори (према томе, боље речено, то јест), те o 3. семантичко прагматичка, као логично и сврсисходно уланчавање тематских елемената и њихово функционално распоређивање у тексту као целини.

Анализа дискурса и лингвистика текста o Проучавањем овде изложене проблематике, дакле устројства и функционисања Анализа дискурса и лингвистика текста o Проучавањем овде изложене проблематике, дакле устројства и функционисања надреченичних целина, лингвистика се по традицији мало бавила, јер је углавном узимала реченицу као највишу јединицу језичке структуре. Данас су овој материји посвећене анализа дискурса и лингвистика текста дисциплине које се преплићу управо колико и сами кључни ПОЈМОВИ дискурса и текста.

II МЕТОДЕ ПРОУЧАВАЊА И ОПИСИВАЊА ЈЕЗИКА o 1. Поступци методичких истраживања o 2. Методе II МЕТОДЕ ПРОУЧАВАЊА И ОПИСИВАЊА ЈЕЗИКА o 1. Поступци методичких истраживања o 2. Методе истраживање

Поступци методичких истраживања o o o Посматрање. У лингвистици су то правила и технике Поступци методичких истраживања o o o Посматрање. У лингвистици су то правила и технике издвајања одређених чињеница из текста или говорног тока и њихово сврставање у категорију која се проучава (систем). Резултати се могу представити на различите начине – табеле, графикони, дефиниције. Експеримент. Лабораторијски или инструментално постављен научни експеримент омогућава праћење функционисања појаве у језику који се проучава, уз могућност реконструкције у прецизно одређеним условима. Лингвистичко моделовање је састављање језичких модела који се користе при описивању језика. Језички модели могу бити представљени у виду образаца, формула, цртежа итд.

o o Индукција и дедукција. Индукција представља начин закључивања којим се на основу анализе o o Индукција и дедукција. Индукција представља начин закључивања којим се на основу анализе појединачних чињеница долази до општег закључка (од појединачног ка општем). Дедукција је начин закључивања који подразумева да се из општих судова изводе појединачни (од општег ка појединачном). Аксиоматика је посебан облик дедукције, заснован на чињеницама или аксиомама које се не могу доказати, или који не захтевају доказивање, јер су очигледне. Анализа и синтеза. Анализа је поступак научног истраживања који представља рашчлањивање сложених појмова, судова и закључака на њихове једноставније елементе. Синтеза пак представља поступак научног истраживања путем уопштавања појединачних судова. Апстракција и конкретизација. Апстракцијом се раздвајају небитни од битних елемената предмета истраживања. Конкретизација је проналажење апстрактно општег у посебном, или апстрактно посебног у општем.

o o Генерализација и специјализација. Генерализација је поступак уопштавања: од једног посебног, ка општем. o o Генерализација и специјализација. Генерализација је поступак уопштавања: од једног посебног, ка општем. Специјализација је поступак помоћу којег се од општег појма долази до новог појма. Доказивање и оповргавање. Доказивање је један од важних научних поступака у ком су инкорпорирани скоро сви методски поступци. Сврха доказивања јесте да се утврди тачност неке спознаје. Оповргавање је поступак супротан доказивању и састоји се у доказивању да је теза погрешна. Оповргавање може бити директно или индиректно. Класификација. Поступак класификације најстарији је и најједноставнији научни метод. Класификација је систематска и потпуна подела општег појма на посебне, у оквиру опсега појма. Наука, у ствари, започиње класификацијом. На основу спознаја о природи ствари, класификација представља груписање предмета или низа сродних појава. Компилација. Овај поступак представља преузимање туђих резултата научноистраживачког рада, односно туђих опажања, ставова, закључака и спознаја.

o o o Статистичка обрада. Статистички поступак је индуктивно генерализаторски јер се на бази o o o Статистичка обрада. Статистички поступак је индуктивно генерализаторски јер се на бази обележја одређеног броја елемената неке групе или серије појава изводи општи закључак о просечној вредности обележја. Допунска дистрибуција. Поступак уочавање карактеристика путем поређења једног граматичког облика са другим; користи се на свим нивоима. Анкетирање и интервјуисање. Сврха анкетирања је објашњење узрочно последичних односа између појава, откривање релација између појава и идентификовање природе тих односа у сврху научног истраживања. Информације које се добијају овим поступком могу бити личне информације, ставови, планирано будуће понашање, прошло понашање, осетљиве информације итд. Интервјуисање има за циљ прикупљање врло јасних, прецизних и квалитетних одговора на задату тему. Користи се за тестирање хипотеза.

Методе истраживања o Дескриптивни метод o Компаративно историјски метод o Метод глотохронологије и лингвистичке Методе истраживања o Дескриптивни метод o Компаративно историјски метод o Метод глотохронологије и лингвистичке географије o Контрастивни метод o Метод компонентне анализе o Трансформациони метод

o o Дескриптивни (описни) метод је најстарији од метода у лингвистици. Он омогућава прикупљање o o Дескриптивни (описни) метод је најстарији од метода у лингвистици. Он омогућава прикупљање велике количине емпиријског материјала. Циљ дескриптивног метода јесте утврђивање појединих чињеница, теоријско тумачење језичких појава, анализа језика. Описни метод се примењује приликом проучавања социјалног функционисања језика и захтева прецизну карактеристику фонеме, морфеме, речи, граматичких категорија и облика итд. Сваки од ових елемената може и мора да се разматра и формално и семантички. Постоје два приступа анализи језичког објекта: с једне стране, унутрашњи или иманентни, када се објекат посматра сам према себе, и, са друге, спољашњи или компаративни, када се објекат истраживања на једном језику пореди са сличним објектом на другом језику. На бази овог метода настајале су и настају многобројне дескриптивне граматике, једнојезични речници различитих језика. Описни метод се развија заједно са развојем лингвистике, диференцира се, у зависности од тога којој школи или правцу припада одређени научник. У XX веку овај метод се продубљује путем увођења методологије лингвистичког експеримента.

Компаративно историјски метод o o o o Компаративно историјски метод настао је почетком XIX Компаративно историјски метод o o o o Компаративно историјски метод настао је почетком XIX века и одредио правац развоја теоријске лингвистике као науке. Циљ овог метода је откривање закона који управљају развојем сродних језика на дијахронијском плану. Компаративно историјски метод представља читав систем научно истраживачких поступака који се користе у проучавању сродних језика у циљу реконструкције њихове историје и утврђивања законитости њиховог развоја, почевши од језика основе (прајезика). Компаративно историјски метод има фундаментално место у поступку доказивања да су сродни језици, који су настали као последица распада једног језика, типолошки и материјално јединствени, повезани константном гласовном и морфолошком усклађеношћу и да се развијају асиметрично. Задаци компаративно историјског метода су: утврђивање генетичког сродства међу језицима одређеног ареала, тумачење генетског заједништва одређених језика на основу њиховог заједничког порекла (прајезика), објашњавање узрока и услова распада прајезика, формирања одређених ареала и самосталних језика, утврђивање и тумачење законитости еволуирања групе сродних језика.

o o o o o Реконструисане су речи, заједничке за читав низ језика, и o o o o o Реконструисане су речи, заједничке за читав низ језика, и њихови облици у оном виду који су могли имати пре поделе језика (углавном на примерима сродних језика), чиме се утврђивао архетип. Процес коришћења компаративно историјског метода састоји се из низа етапа: одабир материјала за компарацију, утврђивање јединица за компарацију и проналажење заједничког у њима, утврђивање релативне хронологије фонетских промена, реконструкција архетипа. Базична карактеристика овог метода је процес реконструкције. Компаративна реконструкција реконструише фрагмент стања у прајезику на основу поређења одређених појава у различитим језицима с различитом хронолошком равни. Унутрашња реконструкција је реконструкција прајезика на основу поређења регуларних и нерегуларних парадигматских низова у различитим хронолошким пресецима. Спољашњом реконструкцијом се утврђују законитости развоја сродних језика, реконструише се језичка слика у периоду за који не постоје писани споменици. Користећи овај метод, А. Х. Востоков је утврдио назални карактер јусова и гласовну природу редукованих вокала у старословенском језику. У окриљу компаративно историјског метода настале су методе релативне хронологије, глотохронологије и лингвистичке географије.

Метод релативне хронологије o Метод релативне хронологије омогућава да се утврди која језичка појава Метод релативне хронологије o Метод релативне хронологије омогућава да се утврди која језичка појава је претходила некој другој, на пример, која од три палатализације задњонепчаних сугласника је била прва, а која је друга и трећа.

 Метод глотохронологије o покушава да одговори на питања којом брзином се дешавају промене Метод глотохронологије o покушава да одговори на питања којом брзином се дешавају промене у језику и у којој мери је та брзина константна. Аутор овог метода, амерички научник М. Сводеш, одабрао је 100 речи које означавају најважније, неопходне појмове, услед чега су крајње константне и постоје у свим сродним језицима, и, поредећи сродне језике са дугом књижевном традицијом, установио је да се за 1000 година изменило 14% тих речи. Провера је показала да је проценат променљивости у сваком језику приближно једнак. Ако се утврди број древних речи које се подударају у неком пару сродних језика, може се практично одредити када је дошло до разиласка тих језика. o

o Метод лингвистичке географије истражује просторни аспект језика, базирајући се на појму изоглосе (изо o Метод лингвистичке географије истражује просторни аспект језика, базирајући се на појму изоглосе (изо – 'једнако', глоса – 'реч'). Изоглоса представља линију која спаја крајње тачке простирања неке језичке појаве.

Контрастивни (типолошки) метод o o o o Контрастивни (типолошки) метод је систем метода анализе Контрастивни (типолошки) метод o o o o Контрастивни (типолошки) метод је систем метода анализе који се користи за утврђивање заједничког (општег и посебног) у језицима који се пореде. Приликом коришћења контрастивног метода истраживања пореде се језичке структуре у њиховој сличности и разликама, независно од генетске припадности самих језика. Овај метод омогућава да се у потпуности схвати суштина језичке структуре, њене особености у појединим језицима, типови језичких структура или њихових делова. Контрастирање пружа могућност не само да се прецизније открије специфика појава које се проучавају, него и да се спознају њихова општејезичка или индивидуално језичка својства. Контрастивни метод се непосредно дотиче проблема језика, типолошке класификације језика, језичких универзалија (језичке појаве које се могу уочити у свим језицима) и уникалија (специфичне језичке појаве, карактеристичне само за један језик). Контрастивни метод се користи у примењеним дисциплинама лингвистике – у теорији и пракси израде двојезичних речника, контрастивних граматика, као и у методици наставе страних језика. Принципе и методологију контрастивне граматике утемељили су Јевгениј Поливанов и Шарл Бали. Основне етапе у контрастивном проучавању језика су: утврђивање основе за контрастирање, контрастивна интерпретација, типолошка карактеризација.

Метод компонентне анализе o o o Метод компонентне анализе је подела језичке јединице на Метод компонентне анализе o o o Метод компонентне анализе је подела језичке јединице на минималне компоненте од којих се дата јединица састоји. Метод компонентне анализе данас је један од основних и најефикаснијих инструмената одређивања значења речи. Успех компоненте анализе, како истичу истраживачи који се служе овим методом, загарантован је тамо где постоји релативно затворен систем. На пример, семантичка структура полисемичне речи (речи са више значења) представља релативно затворен и доста стабилан систем у било којој синхроној језичкој равни. Управо због тога се уз помоћ компонентне анализе истражује семантичка структура речи која се састоји од система семема. Семема је хијерархијски систем сема. Сема је елементарна компонента значења која одражава једну од особина денотата (Ахманова, 1969, с. 400). Значења семеме у семантичкој структури речи разликују се по семном саставу и хијерархији сема. У свакој семеми издвајају се архисема, диференцијалне, интегралне и потенцијалне семе. При поређењу различитих значења једне речи долази до функционалних промена сема. Те промене узимају се у обзир приликом следећих дефиниција: архисема је основна денотативна сема, тј. сема која показује припадност роду; диференцијалне семе су семе које имају основна обележја денотата, то су семе видског значења; интегралне семе су основа пренесеног значења; потенцијалне семе су семе примарног значења које се откривају када упоредимо примарно и секундарно значење настало на бази сема. С друге стране, без таквог поређења, у структури примарног значења оне су присутне имплицитно. (Гак, 1977, с. 15). денотат – предмет.

Трансформациони метод o o o Трансформациони метод омогућава да се утврде структурне разлике између Трансформациони метод o o o Трансформациони метод омогућава да се утврде структурне разлике између компоненти конструкција које имају спољашње подударање. Трансформациони метод утврђује основне типове модификација којима могу бити подвргнуте базичне конструкције ради добијања сложенијих синтаксичких конструкција, на пример: трансформација номинализације (сунце излази → излазак сунца); трансформација адјективизације (сунце излази → излазеће сунце); временска трансформација (сунце излази → сунце је изашло), трансформација вида (сунце је излазило → сунце је изашло). Познавајући базичне конструкције језика и правила њихове модификације, могуће је генерисати синтаксичке конструкције било ког степена сложености, тј. могуће је у потпуности овладати синтаксичким системом језика. Описивање механизма генерисања исказа био је циљ генеративне граматике коју су разрадиле неке школе америчких лингвиста (З. Харис, Н. Чомски и њихови ученици), као и лингвиста из других земаља.

III КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ЛИНГВИСТИКЕ o Лингвистичко наслеђе Древне Индије, Старе Грчке и Старог III КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ЛИНГВИСТИКЕ o Лингвистичко наслеђе Древне Индије, Старе Грчке и Старог Рима o Лингвистичко наслеђе Средњег века и епохе Ренесансе o Лингвистика у 17. и 18. веку o Лингвистика у 19. веку o Лингвистика у 20 – 21. веку

ИСТОРИЈА ЛИНГВИСТИЧКИХ УЧЕЊА (општи преглед) o o o o o Језичка испитивања у античкој ИСТОРИЈА ЛИНГВИСТИЧКИХ УЧЕЊА (општи преглед) o o o o o Језичка испитивања у античкој Грчкој – за самостално учење Индијска граматичарска школа – за самостално учење Језичка испитивања од Римљана до краја ренесансе – за самостално учење Период од ренесансе до краја XVIII века– за самостално учење Логички правац Лингвистичка концепција Вилхелма Хумболта Натуралистички правац у лингвистици Компаративно историјски правац у лингвистици Психолошки правац Младограматичари Казанска школа Московска школа Прашка лингвистичка школа (функционална лингвистика) Копенхашки структуралисти (глосематика) Амерички структурализам (дескриптивна лингвистика) Формална школа Функционализам